Malo vako malo nako

Diane je nazvala kad mi je bio rodjendan. Prvo je zvala u vreme dok sam na poslu i ostavila poruku, onako isto kako bih i ja, verovatno, nazvala da bih izbegla patetiku oko rodjendanske cestitke, a onda je ipak nazvala i uvece, jer ona nije ja i kad resi da nekom cestita rodjendan ona to i uradi kako treba. Ispricale smo se i izvinila sam joj se sto nismo dosli prethodni vikend na rucak, kako smo obecali, i doneli poklone za svo cetvoro cije smo rodjendane propustili, jer nas deli preko 100km, a za vreme njenog nas je delilo i oko 10000km cini mi se. Ugovorile smo novo vidjenje, ali da ovaj put oni dodju kod nas i ona je samo usput spomenula da mi je poslala i cestitku za rodjendan.

Ovu moju prijateljicu novo doba je, sa svim njegovim tehnoloskim gadzetima, prosto zaobislo. Nije da joj zameram neupucenost, daleko od toga. U Kanadi to uopste nije tako retka pojava. Ljudi imaju preca posla od interneta i najnovijih modela mobilnih telefona, a pogotovo Diane. Ako joj nesto ne treba, ona to nece ni kupiti. Ako je sasvim navikla da koristi zuti, debeli imenik ili da zove redovno 411 da bi nasla neciji telefon, ako je azurna u kontaktiranju prijatelja telefonom i slanju cestitki za rodjendane, njoj taj internet i ne treba bas. Sve dok deca nisu zapretila. Ponekad mi napise e-mail, ali uglavnom kao odgovor na moj, i tada se prvo iskuka kako joj da bi napisala tri recenice treba tri godine, jer kuca sa dva prsta.

Sve u svemu, svake godine dobijem rodjendansku cestitku od nje. Ranije mi ih je davala uz kafu u obliznjem Williamsu, a zadnje dve godine ih salje postom jer smo sad daleko. Nekad uhvatim sebe da pomislim “kako je ne mrzi”, pa se onda ispravim u “kako uspe da se seti nedelju dana ranije, na vreme da mi posalje cestitku koja takodje stigne na vreme”, kad na mom outlooku svi reminderi stoje na petnaest minuta pre “zakaznog” dogadjaja.

Ovaj put, cestitka je zakasnila dva dana, ali je zato dosla sa bonusom. U koverti je, osim cestitke, bila i gift card za Chapters, umotana u pismo! P.I.S.M.O. Rukom napisano na pravoj, pravcatoj hartiji za pismo, bez linija. Nikakva imitacija papira iscepana iz neke decje sveske ili papir uzet iz gomile koja se stavlja u binder. Stari, beli, skoro providni papir, sto suska.

I u njemu objasnjenje. Htela je da mi kupi jednu knjigu za rodjendan, ali je onda pomislila da ako uopste gledam Opru knjigu sigurno imam, pa mi za svaki slucaj salje ovu gift karticu i na meni je da odlucim da li zelim da kupim bas tu ili neku drugu knjigu. Ali ona mi je preporucuje i dotakla je nevidjeno. Onda ide opis neke Oprine akcije vezanu za knjigu i kraca informacija o cemu se u svemu tome radi. Neko budjenje, self help, tako nesto. I puno lepih zelja i izvinjenje sto me je udavila pisuci o knjizi na dve strane. I standardno “talk to you soon”, kao sto zavrsavamo telefonske razgovore.

Pismo sam, iako je puno spelling gresaka, a i nije mnogo ni licno, iscitavala kao da sam ga cekala tri godine. Onda sam ga spakovala i stavila u torbu u istu pregradu u kojoj nosam jos jedno pismo. Pismo koje je napisala moja mama kada je slala poklon unuki za rodjendan, pa na brzinu izvrljala papir uglavnom izjavama ljubavi. Nama, ali najvise meni. Nisam joj nikad spomenula da sam to pismo dobila, jer sam se bojala da ce da mi trazi feedback i da cu se naci u situaciji da moram i ja njoj da izjavljujem ljubav, ali sam pismo spakovala i stalno ga nosim sa sobom, ko amajliju. Nemoguce je, naime, izjavljivati ljubav nekome ko je to isto uradio tebi tek kad je za takve stvari postalo suvise kasno. Nije da sam citav zivot do tada mislila da me ne voli, naprotiv, nisam debil, ali kad cujem da iz njenih usta izlazi “volim te”, napravim se da nisam cula. I najvise me je nekako sramota sto znam da ona to govori jer je naucila od mene, gledajuci me i slusajuci kako bez prestanka to ponavljam svom detetu. Moja mama naucila nesto od mene i sad to na meni i primenjuje, a ja ne znam kako da se nosim s tim. I ne mogu da prevalim to isto ni preko usta ni preko olovke.

Eto, Dianeino pismo se naslo u drustvu sa jednim tako vaznim pismom.

Opru ne gledam. Self help knjige ne citam, ma ne prilazim im ni iz daleka. Nije da mi pomoc ne treba, cak sta vise, ali u toj averziji postoje dva strane. Prva je da ne zelim da upadnem u krug ljudi koji priznaju da im treba pomoc i da brinu o svom well beingu, jelte, a druga je: a sta ako nesto od toga stvarno upali? Sta ako, puj puj daleko bilo, citajuci takve knjige, postanem stvarno neko divno, srecno, leprsavo bice? Sta ako postanem radiant person?! Sta takve ljude gura da idu dalje? Kako ziveti bez sete i radosti, bez ups and downs, bez gorcine i srece, bez jina i janga? Kako onda da budem sigurna da vremenom necu zaboraviti da cenim takav blazen i uneventful zivot? Ipak, Diane je proporucila, a iako se sa njenim citalackim ukusom ne slazem, ona mi puno znaci i radije bih procitala tu knjigu nego joj rekla kako “ja takve knjige ne citam” ili nesto slicno tome sto bi je povredilo i cime bih se stavila iznad nje.

Otisla sam u Chapters i iako se ipak nisam usudila da pogledam nekom prodavcu u oci i potrazim knjigu kojoj na korici stoji “Oprah’s reader club” ili tako nesto, vec sam je trazila pola sata i na kraju sama nasla, ipak sam se usudila da stanem u red i suocim se sa kasirkom, sve nadajuci se da je i ona procitala ovu knjigu. Ali avaj, takvi se obicno pohvale znacajnim pogledom i komentarom tipa “odlicna knjiga, good choice”. Ovaj put nista. Moze biti jer devojka slabo ista cita. Bar se nadam.

Svaki Chapters ima naravno i Starbucks unutra. Nekako mi pijenje Starbucks kafe u Chaptersu anulira cinjenicu da kupujem u najomrazenijoj korporaciji na svetu. Kao, kupila sam knjigu, uradila sam nesto dobro. Daj sad jedan late da ponistimo to. Ali ovaj put ni taj osecaj kupovine knjige nije bio tako dobar, jer pravim pare verovatno tamo nekoj Opri koja ne moze ni jedan jedini broj svog casopisa O da izda, a da ne stavi sebe na naslovnu stranu. I onda odem jos u Starbucks i narucim decaf late gde me oderu zbog malo mleka. Dok sam sladila kafu, cula sam da je iza mene neko narucio nesto sto je zvucalo kao “tripple late cappucino”. Huh?

Sedam za sto, do kog sam dosla lako, ali je bio problem naci slobodnu stolicu. Vrtela sam se i trazila, ali nista. Neke velike familije dosle da kupuju knjige i piju kafe, jedan sto, petnaest stolica, napolju pada kisa, nema se gde. Onda sam izbacila stomak, uhvatila se za ledja i pocela da hucem i pusem, mucim se, jelte. Da svima, koji do sada nisu shvatili, bude jasno da sam trudna i da upecam koju stolicu na ljudsku dobrotu. Kanada ima sto mana, i prednosti, a jedna od tih prednosti je da trudnici uvek neko ustupi mesto, posle nekog vremena. Ljudi su vecinom dobri, saosecaju. Jer kad zivis u nekoj kanadskoj suburbiji i tu pokusavas da nadjes stolicu, vrlo je verovatno da svi oko tebe imaju po troje dece.

Vadim knjigu, s nje na brzinu skidam papirnati omotac na kome se spominje Oprino ime, ali dzaba, mislim se. Zuta boja korica i dugacak naslov preko citavog lista nepogresivo odaju o kakvoj se knjizi radi. Dok citam prvih nekoliko strana ne uspevam da se skoncentrisem. Na pameti mi je stalno ono “tripple late cappucino” i vrtim film unazad, tj. zvucnu traku i pokusavam da se setim sta sam cula i da li sam pogresila i sta bi to moglo da bude ako stvarno postoji i dolazim do zakljucka da late i cappucino jedno drugog iskljucuju. U pozadini prolaze procitane reci i jedino sto primecujem da se sve vrti oko reci bird, flower i stone. Jedan pasus mi skrece paznju, iznenada. Nesto o tome kako su neki ljudi neosetljivi na lepotu bird, flower i stonea, ali da ih nekako mala deca, mali kucici, macici i ostale zivotinje i sve malo, nevino i u povoju ipak razmeksa. Uhvatim sebe kako razmisljam o tome koliko volim decu, ali neku, a neka druga deca me uzasno nerviraju i bez obzira sto su mala, cim u njima primetim osobine nekih odraslih ljudi, nikakva nevinost i naivnost, cak ni manjak godina, ne moze da ih opere. I skontam da ova knjiga mozda i nije tako losa. Jer ja ocigledno ne volim ljude cim ne volim decu. Volim neke, ali ne bi se moglo reci da me covecanstvo u celini pali. Sto ce reci da sam beznadezna i van domasaja self help literature. I da mogu da citam ovu knjigu bez nekih vecih posledica po moju crnu stranu. Jupi!

A sta ako mi pomogne?!

Posle dužeg vremena sedim i želim da napišem nešto, pa kad je već tako, nije u redu da se prilika propusti. Ali problem nastaje već kod druge rečenice, jer želeti i pisati definitivno nije isto. Naročito se imati šta napisati razlikuje od prethodna dva. Logično bi, valjda, bilo prvo objasniti zašto je želja uopšte minula. A to je lako: ne znam. Znam samo da mi je prvo bilo dosta pasivno-agresivnih, nadrkanih polu-muškaraca koji smatraju da imaju pravo da određuju ko sme a ko ne sme da piše blog. Onda mi je bilo dosta neshvatanja i autocenzure, a na kraju mi je bilo muka i u najbanalnijem, najiskrenijem, medicinskom smislu, te mi je tako bilo muka i od svega što sam do tada radila. Više mi nije muka. Sad samo čekam da vreme prođe, još oko 10 nedelja do “full terma” ili 13 nedelja do onog najfulijeg terma od 40 nedelja, pa da odem na letovanje u bolnicu na 2-3 dana i vratim se sa rodom pod miškom i bebom u nosiljci.

I čekam da se sneg otopi i prođe zima.

I pravim sadnice za paradajz, peršun, nanu, origano u čašama i čekam drugu polovinu maja da ih posadim u zemlju.

Čekam drugu polovinu maja da šargarepu i krastavac posadim direktno u zemlju.

I sadim cveće u saksije i čekam drugu polovinu maja da neko od tog cveća prebacim u majčicu zemlju.

I učim dete da se COW piše sa C. Isto i CAT, kao i CLOUD.

I da se WIND piše sa W.

I uvek se satima razmišljam šta je primer za slovo X.

I kvasam, mada bi to poetičnije moglo da se nazove i bujanjem ili renesansnom transformacijom, ali bi, kad bi bili iskreni, to nazvali pravim imenom: gojenjem i oticanjem.

Radim jogu, dišem ispravno, trudim se da jedem što više voća. Kažu babe da bi onda trebalo da mi dete bude prelepo. Prvi put je upalilo, pa…

Štedim novac za narednu godinu koju ću provesti na ivici siromaštva, godinu na kojoj mi svi zavide i kojoj se zaista radujem.

Ponovo uspevam da se skoncentrišem i dovršim knjigu do kraja. Problem je što gomila započetih knjiga mora da se počne iz početka.

Ponovo čitam blogove, mada mi i dalje ne ide komentarisanje.

Posle dužeg vremena sam vodila projekat i uživala u svom poslu.

Po prvi put u životu razumem kafu i uživam u njoj, isključivo zato što je pijem jednom nedeljno. Toliko mi je to iskustvo dragoceno da planiram da nastavim da je pijem tako čak i kad budem mogla da pijem po 15 dnevno. Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe.

Po prvi put u životu izmišljam reči jer ne mogu da se setim adekvatne. Može biti da to ima veze sa mojim smenjenim IQ-om koji mi je suđen još bar 3 + 6 meseci.

Često držim ruku na stomaku i smeškam se. I gledam u jednu crno belu sliku koja visi na frižideru, pa u moje dete i molim boga da i ovo drugo liči na prvo. Po svemu, osim po spavanju, grčevima, apetitu i možda razmaženosti. Ma kuc kuc i puj puj!

Drage moje i dragi moji,

Pre nekog vremena sam svrljala po internetu i naletela na ovu diskusiju na serbiancafeu: http://www6.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/140/011220329/mala_molba.html?83 u kojoj Jelena najavljuje akciju Poletarac za decu iz Zvecanske. Naime, 19. decembra Jelena i njena prijateljica Svetlana organizuju podelu paketica deci u Zvecanskoj. Jelena je otvorila topic na Serbiancafeu s namerom da zamoli sve raspolozene ljude da doniraju stare stvari svoje dece, nove stvari za decu do 4 godine (garderoba, pelene, igracke, hrana), kao i igracke za paketice. 

 Zainteresovani ljudi su se javljali i organizovali. Neki su iz inostranstva slali pakete raznim autobuskim linijama, neki su slali novac, lokalno stanovnistvo se organizovalo i slali su se paketi iz drugih mesta ka Jeleni u Beograd. Akcija jos uvek traje.

 Ukoliko zelite da pomognete iz Amerike ili Kanade, ne proporucujem nikom slanje paketa, zato sto nasa (srpska) posta udara carinu na svaki paket vredan vise od $20. Tu carinu bi onda Jelena morala da plati iz svog dzepa. Mozete da:

1. Posaljete pare rodbini ili prijateljima u Srbiju koji bi onda nakupovali stvari i poslali paket

2. Posaljete novac direktno Jeleni i Svetlani koje su u kontaktu sa osobljem iz Zvecanske i ostalih decjih domova kojima pomazu i znaju u cemu doticni dom oskudeva.

Na gorepomenutom linku mozete da nadjete spisak godista dece: koliko ima dece od koje dobi i koliko ih je decaka a koliko devojcica, sto bi trebalo da vam pomogne da napravite paketic za dete.

Ako se obratite Jeleni na bagrenik@hotmail.com ona ce vam reci koliko paketa za koji uzrast i pol fali.

Ono sto je deci mozda i najpotrebnije su ljubav i paznja i ako imate malo vremena da ga podelite sa njima dacete im mnogo vise nego sto mozete da zamislite.

 Ovo nije Jelenina i Svetlanina ni prva ni poslednja akcija. 26. novembra (danas) su organizovale akciju pamoci deci na onkologiji, kada su deca iz jedne osnovne skole izvela predstavu za male bolesnike.

 Ako zelite da pomognete deci iz Zvecanske ili iz bilo kog drugog doma, mozete uvek da nazovete dom dan ili dva ranije, najavite svoj dolazak i odnesete tamo sve sto mozete i zelite. Svaka donacija je dobrodosla. Najveci razlog zasto Jelena okuplja ljude za 19. decembar je taj sto zeli da podeli poklone svoj deci u domu (a ima ih 220) u isto vreme, a za to treba pomoc velikog broja ljudi.

Evo nekoliko linkova do slika iz Zvecanske za vreme jedne od prethodnih akcija:

http://i234.photobucket.com/albums/ee318/bagrenik/cece_resize.jpg

http://i234.photobucket.com/albums/ee318/bagrenik/velikiljudi_resize.jpg

http://i234.photobucket.com/albums/ee318/bagrenik/PA270003_resize.jpg

Najlepse vas molim da pomogne ko koliko moze, a svakog ko procita ovo tagujem da ovu vest objavi na svom blogu Preporucujem odlazak na link gorepomenutog foruma sa serbiancafea i detaljno iscitavanje.

Kontakt:

Jelena Popovic

bagrenik@hotmail.com

Ovaj post me je podsetio na jednu kolumnu koju sam pročitala nekoliko meseci ranije. Neko me je pitao za moje omiljene pisce i naravno jedan od prvih koji mi je pao na pamet je bio moj nekada jako čitani, ali s vremenom zaboravljeni, uvek poštovani pisac Orson Scott Card (Ender’s game, Speaker for the dead, Xenocide, Children of the mind, Ender’s shadow i još mnoge). Prvo što sam uradila, naravno, obratila se googlu da vidim šta Orson sada radi i ispostavilo se da je Orson postao pobornik Bušovske politike i da svim silama pokušava da opravda rat u Iraku, zbog čega je, recimo, razočarao mnoge svoje verne čitaoce, mada ne mogu reći da su prestali da ga poštuju kao pisca. To je jednostavno out of the question, s obzirom da se tako genijalni pisac retko rađa i da je jedini razlog zašto je nepoznat širokim narodnim masama samo zato što je za žanr u kom piše izabrao naučnu fantastiku, žanr koji je nekad s pravom, ali u većini slučajeva totalno nepravedno, proglašen za šund i široko zaobilažen od strane “ozbiljnih” što čitalaca što pisaca.

Agit pop tim se osvrće na Christophera Hitchensa, nekada socijalistu, ali posle 911, takođe probušovski orijentisanog intelektualca, koji je izabrao da iračkom ratu nađe potporu u borbi protiv fundamentalizma i religije. Koliko god se slažem sa njegovim stavom u vezi religije, smatram da je podržavati Buša zbog toga potpuno pogrešno, iz nekoliko razloga.

1. Buš je i sam religiozni fanatik
2. Irak je, u vreme Sadama Huseina, bio sve samo ne islamska fundamentalistička država, čak šta više, Sadam je očigledno bio jedini koji je imao dovoljno čvrstu ruku da taj fundamentalizam drži pod kakvom takvom kontrolom
3. da, možda je islam sada u fazi u kojoj je hrišćanstvo bilo u srednjem veku, ali potpirivati vatru, opsedati i tlačiti stvara samo kontra efekat
4. itd.

Nazad na religiju: nisam sigurna da ljudi meni bliski imaju uopšte predstavu koliko sam pobožna, jer o tome nikad ne pričam, mada ne znam da li mogu reći religiozna iz razloga što svoja verovanja držim za sebe i koja nemaju uvek potporu u crkvenoj instituciji kojoj pripadam od kada su me bez pitanja krstili. Verovati ili ne verovati je jedno od najintimnijih stvari koje čovek misli ili oseća, da svako pitanje u vezi toga osećam kao uvredu i povredu svoje intime. U crkvu ne idem iz prostog razloga što ne želim svoju pobožnost da vezujem za bilo koju inistituciju i može biti da se tu u meni sukobljavaju uticaji pobožnih predaka i komunističke sredine u kojoj sam odrasla, ali koliko god se grozim ljudi koji dignu obrvu kada kažem da ne idem u crkvu, toliko se grozim i onih koji dignu obrvu kad mi vide ikonu u kući (koju držim isključivo zato što je umetničko delo mog oca).

Neke institucije u društvu su neophodne, crkva nije jedna od njih. Vekovi su trebali da prođu da bi se crkva nekako isterala iz državne politike, sada deluje kao da neke (hm hm) države upravo to pokušavaju da urade. Iz kog razloga, meni je totalno nejasno. Možebiti jer misle da su nešto propustili. I sad svi znamo o kojoj državi ja to pričam.

Međutim, ova država u kojoj trenutno živim, već odavno gura crkve u školstvo, te tako još od pre jednog veka postoje katoličke škole koje su se odvojile od prvih kanadskih škola, koje su uglavnom bile organizovane pod okriljem protenstantske crkve. Te protestantske su se vremenom preinačile u obične škole, gde su časovi veronauke totalno nestali, da bi katoličke ojačale i postale simbolom “dobrih škola” zato što u njih svoju decu stavljaju “dobri, pobožni ljudi”. Ove godine je konzarvativni nosioc liste John Torry na ontarijskim izborima izašao sa kampanjom da želi da da više para za finansiranje religioznih škola. Tamo neke hare krišna, hebrejske i islamske škole su jako obradovale tome, iako se zna da većina tih para treba da ode u katoličke. Šta je tu mene najviše uvredilo? Konzervativce uglavnom podržavaju “dobri, pobožni, obrazovani, dobrostojeći, porodični ljudi”, kako oni svoju ciljnu grupu nazivaju, uglavnom beli i ne-imigranti, ili u najboljem slučaju treća generacija, mada naravno za njih glasaju i beli Evropljani, tek prispeli, ali vrlo rasistički orijentisani, a ja kao neko ko se ne slažem s njihovom idejom bi trebalo da predstavljam suprotno od te njihove ciljne grupe, znači ne-dobra, ne-pobožna, ne-obrazovana i tako dalje. Drugi udarac mi je bio što u jednoj modernoj, razvijenoj državi, oni žele da stave religiju na prvo mesto. U vreme napretka, tehnologije, transcedentalnih ideja, age of aquarium i slično, oni pokušavaju da nas vrate u srednji vek, gde će sutra neko moje dete da pogleda i kaže “ha, ona nije katolkinja, ne valja”. Jesam zbog toga otišla iz Srbijice? Uopšte, spominjati religiju u ovo vreme i u ovom prostoru mi je totalno nepojmljivo. To me je podsetilo na prvo predavanje, tada docenta, Slobodana Naumovića koje je održao dok je profesor bio na putu, o tome da li smemo da dozvolimo sebi da budemo apolitični. Ideju o tome da je islam sada u procvatu kao hrišćanstvo u srednjem veku sam, u stvari, čula od njega tada i sada pokušavam da se setim na koji način je to bilo povezano sa njegovim demokratskim stavovima tada i anti-religijskim i urbanim stavovima danas.

Na moju veliku radost, javnost je reagovala, nastao je… pa najblaže rečeno skandal, svi smo se već pitali da Toryijevu kampanju očigledno vodi neki liberal, ali je John Tory pre neki dan izašao u javnost sa rečima da povlači pitanje religioznih škola iz svoje platforme, da nije imao pojma da je javnost toliko protiv toga, ali se kao svaki dobar lider predomislio slušajući šta narod želi… Prekasno.

Ovako već debelo rasplinuta, moram da se vratim na Orsona Scott Carda i njegovo viđenje krstaškog rata u Iraku. On ne vidi u tome religijsku potporu, ili je bar krije, što kao predani mormon može vrlo verovatno da radi, već to vidi kao spasavanje čitavog sveta od ekonomske propasti koja neumitno sledi zbog islamskog fundamentalizma koji preti da prekine trgovinske puteve između raznih krajeva sveta. On vidi SAD kao spasioca sveta koji su na sebe preuzeli odbranu Evrope, zbog čega ne dobijaju ni jedno hvala od nezahvalnih Evropljana.

S jedne strane, on počinje svoju kolumnu sa objašnjenjem zašto poređenje Amerike i Rimskog Carstva nije u redu, a onda, s druge, tokom priče upravo dokazuje zašto jeste: Rimsko Carstvo nije propalo preko noći. Kako su varvari napadali pogranične delove carstva, prekidali puteve između raznih delova carstva, tako je robna razmena opala. Koliko su to osetili proizvođači raznih dobara, toliko su osetili i kupci istih, te su tako bili ponovo u moranju da sami prave ono što su zaboravili kako, jer je do skoro bilo dostupno za kupiti. Da ne ulazim sada u detalje, ko hoće može da pročita čitav članak, link je gore. Card se hvatao knjige The Fall of Rome and the End of Civilization, Bryan Ward-Perkins, koju sam i ja posle toga uzela da čitam i preporučujem je svakom iole zainteresovanom za istoriju i istorijske paralele. Ali, i dalje se ne slažem sa Cardovim viđenjem američke uloge u svetu kao pre svega žrtve, a ne hegemona, mada sam bila u iskušenju da mu poverujem, jer je u svojim knjigama pokazao da ima nadprirodnu sposobnost sagledavanja situacije sa distance i celovito.

I opet se mislim šta mi je činiti: dal da dižem frku ili i u školi važi isto pravilo kao i u obdaništu: ne zameraj se učiteljici da ti dete ne bi bilo najgori đak u školi.

Dete ima 3.5 godine i kreće u Junior Kidergarten. Ići će u školu dva puta nedeljno i svaki drugi petak, od 9 do pola 4. S obzirom da od svog 17 meseca ide u obdanište niko se više ne brine za to da li će da se socijalizuje, da li će da plače i slično. Jedino je problem što sada mora da ponese svoju užinu i svoj ručak, zapamti šta je šta, otvori lunch box i pojede. To je jedino drugačije. E da, potencijalno je drugačije što postoje i školski autobusi, ali pošto živimo jako blizu škole ona nema prava na taj bas, već moramo mi da je dovozimo i odvozimo.

Jutro: tata je ostavlja u školi. Ona samo mahne i odleti, presrećna.
Podne: niko ne zna tačno. Kaže da je bilo lepo.
Popodne: mama je stigla petnaest minuta ranije da je sačeka. Učionica je zatvorena i čekamo da je učiteljica otvori da bi ušli i pokupili decu, međutim, shvatamo da se to neće desiti, jer ih učiteljica unutra pakuje i pušta napolje na autobus. Pošto je razred mešovit (JK i SK zajedno), po jedno dete iz SK-a uhvati dvoje malene dece za ruke i vodi ih prema basu kojim svi zajedno idu. Dva basa stoje ispred škole jer imaju različite rute. Ja stojim i očekujem da će deca koja pešače zadnja izaći iz učionice. O kakva zabluda.

Moje dete hvata neki dečkić za ruku, i sav važan što je ove godine on taj stariji koji vodi male, kreće prema basu. Ja stojim pored i vičem ime mog deteta, ali ona kad me vidi napravi namrštenu facu i kaže “ne mama, idem na bas!”.

A ja? Pa ko debil stala i razmišljam kako to da me niko nije obavestio da ona ide na bas, da l’ treba, da l’ ne treba, stojim i gledam šta će dalje da se desi, pa me uhvati frka da će da uđe u bas, pa krenem da pitam učiteljicu šta se dešava, pa se predomislim, jer je mala već dobro odšetala… i na kraju, kad se već odmakla dobro od mene, krenem da trčim za njom da joj kažem da mislim da bi trebalo da krene samnom, u stvari, da budem najiskrenija, krenula sam da pitam svoje dete od 3.5 godine šta se dešava. I sledeća scena je da ja trčkaram iza nje i govorim joj “Malo stani, molim te, čekaj da te pitam nešto” a ona trči ispred mene i sva namrštena govori “ne, mama, beži”. I tako smo nekako došli do basa u koji se, srećom, nije odmah ulazilo. Vidim fino da na detetovom rancu stoji nalepnica sa žutim autobusom, na njoj njeno ime, broj autobusa, ali nisam zapamtila šta je pisalo u donjem redu gde bi trebalo da joj stoji raskrsnica do koje ide. A stvarno me zanima. Jer bih volela da saznam gde bi je poslali.

Kao neko ko je pola svog pređašnjeg života proveo u Lasti i kao jedna od retkih koja razume koliko su vozači autobusa ustvari kontrolori naših sudbina, ja priđem jednoj ženi koja je vozila taj bas ispred kog su mi parkirali dete, iznenadim se da ne liči ni malo na prosečnog vozača Laste, i pitam je, u srbijanskom duhu: izvin’te, a jel ovaj bas ide u tu i tu ulicu? A ona me gleda i kaže: ne, ni jedan bas ne ide u tu i tu ulicu, jer je jako blizu. Oooookeeej. Podignem đaka da joj kažem da sam ipak bila u pravu i da treba da ide samnom, a ne basom, ona krene da plače, hoće u bas, njena od juče najbolja drugarica krene da plače zato što mora sama u bas… U dve reči: smak sveta.

Odemo kod učiteljice da joj kažem da je neka greška i da mi objasni šta se dešava i učiteljica napravi “ups” facu, slegne ramenima i ne reče ni jedno sorry. Ni jedno. Ni jednom. Uveče na roditeljskom sastanku je rekla da je zbog frke prvog dana došle do male zabune sa prevozom, but it happens.

Pravilo bi bilo da malo ne može da uđe u bas ako njeno ime nije na listi putnika. Da sam ja kojim slučajem zakasnila, može biti da ne bi ušla u bas, ali ko bi je onda vratio do škole? A šta ako je učiteljica sastavila spisak i dala ga vozaču i njeno ime se greškom našlo tamo?

Recimo da je ušla, vozač treba na tom spisku da ima i raskrnicu na kojoj izlazi. I ako je već na spisku ime, onda je tu i neka raskrsnica. Hipotetički, mogla je da uđe unutra i da se vozi. I ona bi bila presrećna što se konačno vozi u magic schoolbusu. I sad, recimo, dođu do te raskrsnice i vozač bi trebala da je preda mami, ali mame nema. Znači dete bi mi ostalo u basu i vratila bi se nazad u školu gde bi je čekala ja sva van pameti, i to je scenario “u najboljem slučaju”. Ali šta ako bi je vozač, u gužvi, gunguli i neznanju ostavila tamo bez provere da li je neko čeka? Desilo se juče, gledala sam na vestima! Srećom da su dete pokupili roditelji nekog drugog deteta i brže bolje ga vratili u školu.

I šta sad da radim? Da budem srećna što je sve ispalo kako treba i da se pomirim sa činjenicom da shit happens i da ne dižem frku? Ili da dignem glas? Protiv koga? Već prvi dan?

Warning: spoilers!!!

Film: It’s all gone Pete Tong
Rating: 9/10 cvetića

Moram prvo da skrenem pažnju da sam na jednom mestu videla da je naziv filma napisan malkice drugačije, sa zarezom
između gone i Pete, što daje ideju da se glavni junak jada Peteu Tongu kako je sve otišlo u tri lepe. Verujem da i
to ima smisla, s obzirom da se Pete Tong stvarno pojavljuje i drži intervju sa glavnim junakom. S druge strane, tu negde u to doba kada je film sniman (2004) a možda je baš film i zaslužan za idiom, kada se kaže it’s all gone Pete Tong misli se na its all gone wrong.

Rizikujem da opet budem zadnja koja je otkrila Ameriku i da pričam o filmu narodu koji ga je gledao pre tri godine.
Whatever. Otkriću neke detalje iz filma, čisto da upozorim, ali to ne smeta mnogo, objasniću zašto.

Frankie Wilde je DJ na Ibici. Jedan je od najboljih, najnadrogiranijih… Ima čak i svoj web site sa čitavom
neverovatnom pričom. Jedan od rekordera u količini narkotika koje je uzimao, kao i rekorder u nespavanju, počeo je da gluvi taman pred snimanje svog novog albuma. Da bi na kraju i ogluveo skroz. Načisto. Ali… Kako je onda uspeo tako gluv da snimi novi album? Eeeeee. Reći ću samo: ključ je u papučama, i ništa više. Ali ni to nije mnogo bitno. Bitno je kako se pomirio sa svojom gluvoćom i kako je na kraju nestao.

Googlajte Frankie Wildea i naići ćete na njegov web site. Čak i na njegove spotove na youtubeu. Frankie,
odaću vam tajnu, u stvari ne postoji. Postoji samo Pete Tong, koji je inače BBC-jev dj, dj na Ibici i producent
ovog filma. A Frankie je imaginarni spoj gomile dj-eva koje je Pete intervjuisao.

Film je dobio nagradu najboljeg filma na Toronto International Film Festival te neke godine kada je izašao i dok ga nisam odgledala, nisam mogla da zamislim zašto, pošto sam na web situ već pročitala čitavu priču. I šta? Pa ‘nako. I tu smo se našli. It’s all gone Pete Tong je film u kome je priča podređena glumi, forama, crnom humoru, bljak humoru, muzici, budalaštinama, semiologiji, apsurdu, glumi, glumi… sve u svemu - film ko stvoren za mene. Urađen u formi “mockumentaryija”, sa sve intervjuima sa menadžerom, drugim dj-evima, klerkovima izdavačke kuće…

Puritanci nek ne gledaju film.

Paul Kaye je neko koga treba gurati napred. Ima već dovoljno godina da bude poznat, ali iz nekog razloga i nije baš. Ovaj film je izneo sam na svojim leđima. Aj dobro, da ne budem nepravedna prema ostalima - skoro sam. Ako ga uskoro ne vidim u još nekom ovako dobrom filmu, pišem peticiju negde i nekome.

Film: Dirty Pretty Things
Rating: 8/10 cvetića

Jedan kolega je iz dana u dan pričao o ovom filmu, ubeđivao me da odgledam najbolji film ikad snimljen, ubeđivao me da je Odri Tutu najbolja glumica ikad, i kad sam odgledala film i došla i rekla mu “e odgledala sam film” on je rekao “koji film?” Tako i ja, da napišem što pre nešto o filmu dok nisam zaboravila o čemu se radi.

Ok, ja se sećam kako je bilo teško biti novi imigrant, ali nikada nisam bila politički, i ne u Londonu. I nisam se
nikada našla u tako teškim i bezizlaznim situacijama kao likovi u ovom filmu. Ili možda jesam ali mi to tada nije
izgledalo tako crno? Jesam li ja to optimista?! Enivejz, Nigerijac i Turkinja rade na crno u jednom hotelu u
Londonu i nekako sve kreće naopako kada on jednog dana nalazi ljudsko srce u wc šolji jedne sobe. Ima tu malo rupa u scenariju, mada nisam sigurna da li su namerne ili ne. Posle prve pojave Srceta u glavnoj ulozi, ono se malo
povlači u stranu, da bi isplivala socijalna priča o njihovim imigrantskim problemima koji se pojavljaju baš
neposredno posle Srceta. Zatim, malo meditiramo o njihovom prijateljstvu i nazirućoj platonskoj ljubavi. Zatim se
jedemo zbog problema u kojima su se našli zbog imigracionih vlasti i odvratnih starih imigranata. Deluje kao da im nema spasa. A onda Srce ponovo izlazi na pozornicu i rešava stvar. Srce kao superheroj, ili tako nekako. U stvari bubreg. Jer oni otkrivaju da se u hotelu u stvari vrši preprodaja bubrega. Prodaš svoj bubreg, dobiješ nešto sa cenovnika. Jedan bubreg košta: a) 10,000 funti b) engleski pasoš. A Nigerijac je nekad bio hirurg. A lošim momcima treba novi hirurg.

Potresno je, ljupko je u nekim momentima, tragično. Bilo je momenata kada sam osećala da bi mogla sada da ustanem i
podignem ustanak protiv ljudskog smrada. Neki smradovi su čak imali i ime, iz mog ličnog iskustva, ali ovde se ipak
radilo o konkretnoj vrsti smrada, kakve ja, na sreću, ipak nisam poznavala. I tako sam nekako došla do zaključka da
ovo jeste dobar film. Jer budi u tebi potrebu da se pokreneš i reaguješ. A onda, s druge strane, čitava situacija zbog koje bi da ustaješ je tako daleka i, iako realna, ono ipak nekako nedostupna običnim smrtnicima, da mi ta skupljena energija i nagon da dignem glas ostaje protraćena tu ispred televizora.

I onda je prošlo nekoliko dana, nekoliko nedelja i ja se sad mučim da se setim o čemu se radi.

Odri Tutu - jako dobra. Chiwetel Ejiofor - outstanding!

Film: Constant Gardener
Rating: 5/10 cvetića

Mislim, stvarno.

Nisam ni sumnjala da se Afrikanci ne koriste kao pokusni kunići. Ako je film trebalo da podigne na noge nekog ko to
još nije znao, da taj neko kaže a-ha, jel tako, e sad ću sve da vas pohvatam, onda ne bih rekla da je uspeo. Ako je
trebalo da izazove skandal, ne bih rekla, mada možda nisam u toku, možda je neko raskrinkan, možda je neko otišao u
zatvor zbog tog filma, možda se ružičasti slonovi sa roze krilima pentraju po drveću u mom dvorištu…

Ostaje mi da film posmatram isključivo kao film, a ne kao pokučaj menjanja sveta. I jedino što mogu da kažem je da
postoji jedan neverovatan momenat u filmu zbog koga sam imala neki tupi osećaj nemoći. To je onaj momenat kada lik
Ralfa Hejnsa želi da spasi malu sudansku devojčicu od nadolazećih bandita, ali pilot aviona kojim beži mu ne da da je uvede unutra, jer je to protiv protokola, kada on nudi sve pare koje ima pilotu, pilot uvređeno odbija, a onda sama devojčica kreće da trči nazad prema selu i svojoj neizvesnoj sudbini. Verovatno ne bih shvatila težinu scene da nisam u toku sa stanjem u Sudanu: sva deca po selima noću spavaju na kamari, u jednoj prostoriji, da bi ih tako zaštitili od bandi koje upadaju u sela da bi ih popljačkali, ali pre svega da bi odveli malu decu. Od te dece prave belo roblje, vojnike, sex slaves… A onda, dok sam gledala tu scenu stegnutog grla, pala mi je na pamet i jedna fotografija malog deteta, oko dve ili tri godine starog, koje čuči, a pored njega stoji lešinar i čeka da dete umre. Dete i njegova familija su krenuli na put dug nekoliko kilometara do vode, ali pošto je dete bilo najgladnije, najslabije i najsporije, porodica ga je ostavila kao kolateralnu štetu da hoda kako može i možda ih stigne, a možda umre usput. Onda je naišao taj fotograf, slikao ga, ostavio ga, i postao poznat zbog te fotografije. Onda je postao još poznatiji kada se ubio, jer detetu nije pomogao.

Mislim da Constant Gardener muze dosta ova dva fakta, ali da onaj ko nije upućen u sve to neće shvatiti paralelu i
steći uvid u težinu horora koju Afrikanci žive. Tu dakle, film gubi svoj smisao. Ipak, samo zbog podsećanja dobija
5 cvetića od mene, i ni zbog čega drugog.

A onda, takav šupalj scenario nisam skoro videla. Da li je neko objasnio zašto se njegova žena obrela na mestu svog
ubistva, onom istom dalekom, nenaseljenom, aligatorskom jezeru, gde je i on došao da umre? Lepo je sela u kola,
otišla kod onog doktora, ispričala se s njim, i onda svom vozaču rekla vozi me u sred ničega. I kako je to zadnje
famozno pismo, koje je čitano na Ralfovoj (puj puj daleko bilo) sahrani, došlo do bilo koga? Kako to da
dvadesetčetvorogodišnja devojka, tj. mlada žena, ima toliki ego, kako to da je iko uopšte uzima za ozbiljno? I
tako, imam još gomilu pitanja. U stvari nemam, baš me briga za odgovore.

Maskirati film o nepravdi koja se vrši u Africi u neku bljutavu ljubavnu priču, da bi bila lakše varljiva za
narodne mase, je travestija.

Evo malo, dok cekam da mi prodje radno vreme i dok cekam da US Open updateuje HTTP rezultate Noletovog meca (nema Flasha na poslu), cunjala sam tako malo mecevima, profilima i naletim na Daniela Nestora.

 Nedaleko od zgrade u kojoj sam zivela do pre nekoliko meseci postoji teniski klub na cijoj ogradi je okacen veliki transparent, a tu pise “Home of Daniel Nestor”. Prva reakcija mi je bila “da nije Makedonac”, niko nije znao da odgovori, ima je univerzalno, mogao bi svasta biti i ostalo je na tome. Danas, primetim da Daniel Nestor igra u muskom dublu sa nekim Markom i upravo su pobedili. I tako kliknem ovde, kliknem onde i dodjem do ovoga:

Dakle, Beogradjanin je trenutno treci po rangu na dublovima.

Zanimljivo mi dodje i dno gornje tabele. Uporedis “career prize money”, uporedis “highest rank” i slicno, pa dodjes do zakljucka da se tenis stvarno isplati.

Why are you denying sweets to yourself? That’s what life is all about.  

About food?

No, about enjoying it. 

**** 

You know what I think about diet? I say: “coffins come in all sizes”. 

*** 

I am on the best dressed list. I look best - dressed. 

*** 

Go buy the real aquarium and get bunch of Willies for your kid.

Willies?

You know, fishes: Willy live or Willy not.

 *** 

See, you may quit smoking if you think its good for you, but I have a friend, my friend’s husband actually, who abused his body worst than any husband I know, you know - coffee, alcohol, cigarettes, junk food (he’s a salesman), and still he never spent a night in the hospital, as opposed to my husband and other husbands who all had some form of cancer or other. 

*** 

When loosing somebody close to you, you can’t really believe it until it becomes too late. And then its too late to say goodbye. 

*** 

And by the time her husband came home, the two of us…

You were done with husband-bashing?

Noooo, we don’t do that. I don’t socialise with people who do that, my friends are only good people. They are all married for very long time. Well there is one single person, twice divorced, broke, which is why we give her our old china, but she is still nice… 

*** 

But after all that happened, I am still married, and that’s what’s most important.

 *** 

Maybe you will start to dress better when you hit 35, like me. 

*** 

Your mother is lazy.

Did you just call my mother, that you’ve never seen in your life, lazy? 

Yes.

 *** 

Nemoj nikada da radis nesto zbog cega ce tvoju decu biti sramota od tebe. Nemoj da budes kao ja. 

*** 

Vi tanki sedite sa ove strane stola, a vi… normalni sa ove. 

***

 Sta radis?

Ucim.

A jeeeel. Ma neeeeemooooj. E pa izviiiini molim te sto ti smeeeetam.

 *** 

Voli sebe

.Kako?

Ne znam. 

*** 

Dok smo mi ginuli od muslimanskih metaka i dok su nase crkve gorele, dzamija je staja u Beogradu netaknuta.

Jel trebalo JA da je zapalim?

Da. 

*** 

Well, its ok if you can’t breastfeed immediately, not everyone is cut off to be a perfect mother. But I like your glasses. What brand are they? (Lactation specialist u porodilistu) 

*** 

Do you have any rice dishes?

Of course we don’t. This is an Italian restaurant, you know. 

*** 

Don’t tell your daughter to be good. Are you good all the time? 

***

 Of course kids will fight sometime. Don’t you fight with your husband? 

Are you comparing our two three-year-olds with married couples?!

It’s exactly the same.

Postoji na internetu jedan tekst zbog kog mirnije noćima spavam. Napisao ga je moj drug Mića Karić (da se pohvalim). I onda, pre neki dan, odgledam Madonin najnoviji dokumentarac I setim se tog Mićinog teksta. Tekst je bio prvo objavljen na Životu B92, a posle na blogu B92. Međutim, tog dana nisam uspela da ga nađem odmah, pa sam se uspaničila, pa sam pitala Miću da me pusti da ga postavim I ovde, I on je pristao.  Mićo, hvala ti!

Eve ga.

Dok su se drugi borili za pozicije najboljeg matematičara, recitatora, poznavaoca prirode i društva, ja sam ostao bez premca u đuskanju uz  madonin, cenim, najveći hit «Kao djevica»… naravno da nisam imao pojma o čemu moja nova ljubav peva; mislim da nisu ni članovi žirija, no to nije ni bilo važno pošto sam u svemu ja svojski uživao, a oni se dobro zabavljali… i sećam se povratka i učitelijicine ozarenosti dok mom ocu priča: «…pa , to je bilo neverovatno, kako je on igrao, kako se uvijao, pratio pokretima muziku…» i pamtim oca koji se kiselo smeje i lagano bledi, a moj osmeh i ponos pothranjen  diplomom za  najboljeg igrača, vrlo brzo anulira siktanjem kroz zube: «razgovaraćemo kad dođeš kući…».

Vanredni porodični skup i predavanje na temu: «da li je vrtenje dupetom ikoga učinilo ozbiljnim čovekom» učinili su da u stavu nakostrešenog petlića branim svoju novu pasiju i izreknem prvu mudrost: «možda ozbiljnim nisu, ali slavnim i bogatim sigurno jesu»… majčina zabrinutost, evidentna prilikom svakog Madoninog pojavljivanja na tv-u i mog transa, praćenog cičanjem dok je gledam, kulminirala je onog dana kada je mlađa sestra na poklon iz nekog inostranstva dobila majicu sa Madoninim likom, a ja u nastupu ljubomore odbijao da jedem i idem u školu… uzaludni su bili majčini pokušaji (i vapaji) da mi objasni kako nije za dečaka da nosi roze majicu sa nekakvom pevačicom i apliciranom pravom čipkom, a dalje nadvlačenje sa mnom završeno je posetom psihologu koji zaključuje da je i balet lepa profesija… do sestrinog poklona sam ipak na kraju došao nakon što je jednog dana razočarana rekla da joj je mali i tesan, i nakon oštrog suprostavljanja majci da isti daruje crvenom krstu… bila je to idealna prilika da dragocenost ne završi u posedu nekoga ko bi je skrnavio flekama mleka i jaja u prahu, već da se u opkrojenoj varijanti pojavi na naslovnoj strani tematskog spomenara na kome sam počeo da radim…

Da, da… dok su odeljenski drugovi oznojeni jurcali za loptom i sanjali novi par kopački, ja sam  poput crtanog junaka bika Ferdinanda «zavaljen» u svoje misli pario oči na slikama časopisa «Bravo», maštajući da napravim knjigu posvećenu sada već ozbiljnoj strasti… tapke, razmenjivanje sličica fudbalskih reprezentacija, ali i slika golišavih teta, u mom slučaju su zamenile makaze koje su kasapile svako štampano izdanje koje makar i u jednoj rečenici pominjalo lik i delo Lujze Veronike Čikone… sabrane članke i fotografije vrlo brzo su dopunili krasnopisni prepisi stihova Holiday, Who’s That Girl, Into The Groove, La Isla Bonita, a rubrika VMO (vaše mišljenje o…) Madoni je punila visoki karo svakakvim komentarima, pa je moje dalje druženje sa osobama koje su pisale «krava» i «Bros su bolji» bilo dovedeno u pitanje…

Patologija dobija novi oblik nakon početka redovnog konzumiranja kafe i svakodnevnog okupljanja pre škole radi gledanja u šolju i «bodenja parova» gde sam neretko za para birao - pogađate već koga… tumačenja pubertetskih eksperata koja su, u mom slučaju, obično glasila «nejasna sadašnjost» i «ne vidim vas u budućnosti» nisu me pokolebala u nameri da presavijem tabak i lično se obratim svojoj fiksaciji… u tom stavu me je posebno ohrabrila njena izjava u jednom intervjuu da se raduje kada joj fanovi pišu što sam, pretpostavljate, shvatio vrlo ozbiljno i krenuo da mail box njenog sekretarijata zasipam desetinom pisama… zamislite zblanute poglede službenica provincijske pošte koju sam bar jednom nedeljno posećivao, i zbun u njihovim «natapiranim glavama» koji su izazivali moja revnost i nonšalatnost, kao da šaljem običnu kartu tetki u kanadu… mali «pokoleb» i pad «madonina» u krvi  osetio sam nakon tromesečnog jednosmernog dopisivanja i odsustva bilo kakve reakcije, čak i od onih koji su, verujem  zbog mene, u fan klubu uveli treću smenu i morali da postave novo sanduče «materials from Yugoslavia»…

Period koji je obeležilo vežbanje Vogue-a pred ogledalom i biranje Justify My Love kao muzičke podloge za prvi  pravi kissing, prošlo je u iščekivanju  odgovora… i taman kada sam digao ruke od svega, prekoravao sebe zbog opsednutosti i prestao da vrebam poštara dvogledom po naselju, iznenadilo me je zvono i preporučena pošiljka… sve prisutne sablaznile su moje suze radosnice i dug zagrljaj upućen službeniku PTT-a, koji je stvorio takav uslovni refleks kod mene da bih mu svaki sledeci put kad ga vidim potrčao u naručje, čak i kad mi je doneo poziv za regrutaciju… pristupnica zvaničnom Madoninom fan klubu bila je razlog višednevnog „lebdenja”, ali i oštrog sukoba sa ukućanima, koji su moju spremnost da za special price od 100 dolara postanem aktivni član kluba, videli kao prvi znak ludila i momentalno mi oduzeli štek od 50 dolara koji sam na jednom familijarnom slavlju zaradio u kupo-prodaji mlade…

Dane tuge i očaja koji su potom usledili, ali i vreme zaljubljenosti u lik i delo najveće umetnice XX veka, vrlo brzo je okončala surova realnost oličena u što hitnijem biranju muzičke i životne „strane” u razredu: slediti poklonike bosanskog sevdah popa koji inkliniraju turbo folku ili početi sa obožavanjem starki i kariranih košulja slemujući uz Nirvanu i Pearl JAm… Grandž je pobedio i vodio u dalja otkrivanja i fascinacije, kakva je u jednom trenutku bila zaokupljenost Džimom Morisonom (nažalost nisam mogao da mu pišem)… vreme tinejdžerskih dogodovština, ostrašćenosti i izjava tipa da bih za kartu za Madonin koncert u Beogradu prodao najmilije u belo roblje, postalo je samo nostalgično prisećanje i zgodan materijal za zabavljanje društva na žurkama…

Dešava se, naravno, i danas da u izvesnim situacijama iz mene progovori „verni madonista” koji prijateljima puni uši o tome kako je ona ustvari dobra glumica, ali da ne dobija prave uloge ili da je scena njenog ljubljena sa Britni Spirs legendarna koliko i poljubac Honekera i Brežnjeva… Sada, dok pišem ove redove i završavam ličnu storiju „Madona i ja”, o njoj razmišljam kao o osobi koja je obeležila jedan period mog života, i koja me je  između ostalog zadužila i mnogim ljubavima (Vorhol, Gotije, Almodovar, pornografija), za šta joj mogu zahvaliti visokim podizanjem čaše svaki put kad je čujem u nekom klubu…

Jedne lepe noći u Dominkani, posle jedne lepe večeri koju smo proveli prvo sa ljudima koje smo upoznali na moru, a onda sami na terasi, u kupatilu… legli smo u krevet i upalili tv. Malo je spavalo na krevetu pored, pa smo malo utišali. Šaltajući, tako, kanale, naleteli smo na neki mužički, gde su upravo pustili Metalikin Unforgiven. I, naravno, ostali smo na tom kanalu.

E, čoveče kad je ovo bilo.
Ma tada je bila dobra muzika.
Baš imamo sreće što smo bili deo te ere…

I onda posle toga puste Ganse i Paradise City, a nas dvoje krenusmo da se utrkujemo da ispričamo svoju priču: gde smo bili, šta smo radili kada smo prvi put čuli pesmu i šta se desilo onda.

On je bio glasniji, pa je ispričao prvi, ali sam bila toliko uzbuđena što ću (ako bog da) i ja doći na red da pričam, da sam zaboravila šta je rekao. Mislim da je ličilo na moju priču, i nije bila ovoliko duboka i isprepletana kao moja. U svakom slučaju, zanimljivo je sa koliko se detalja oboje sećamo svega što se desilo vezano za tu pesmu. Jer, kako god okreneš, kako god se kasnije zvao u pubertetu, dal hipik, dal metalac, dal šminker, dal džiber (to ja govorim samo za moju generaciju), muzika, a i naši životi, se dele na pre i na posle Paridise Cityja.

Dakle, preskočićemo njegovu priču kao manje vrednu iz jednog i jedinog razloga, a to je jer nije moja.

Nisam sigurna da li sam je čula u sedmom ili tek u osmom razredu, ali znam da je to bila godina kada je treći kanal RTSa tek počinjao lagano i kada mu je programska šema bila samo Sky satelit. Na tv-u je uvek bio neviđeni sneg, ako bi danas naletela na neki takav sneg mislila bih da kanal uopšte ne postoji. Ali, ako su na tom snegu mogle da se nazru neke konture, pa još i zvuk, o, pa taj program se nije propuštao. Ma bio on i fudbal, na satelitu je i mora se pogledati. Često se tv gledao sa antenom u rukama.

I tako jednog dana, bilo je hladno, ali ne znam koliko, išlo se u jaknama, oko 11 satu ujutro, sat i po pre nego što sam inače kretala u školu, dok je tv bio uključen na taj sneg i dok je taj sneg jako šuštao, odjednom, ko na filmu, sneg se malo razbistrio i ton se iznenada pojavio. A na tv-u… pa… čudo neviđeno. Koncertna bina, u publici milioni ljudi, pevač vrišti i trči po bini, gitarista isti S. samo sa cilindrom na glavi… I muzika. Mislim, pazite, ja sam već tada bila dete koje je evoluiralo sa Novih Fosila ka Električnom Orgazmu i Partibrejkersima i Disciplini Kicme, i imala sam jednog dosta starijeg komšiju uz kog sam odrasla i koga sam predstavljala kao brata, koji mi je gurao pod nos Ramonese i Psohomodo Pop i Šarla i šta ti ja znam, jedan drug iz razreda mi je snimao Zeppeline, i tako. E ali ovo… A kasnije nisam bila metalac već hipik. I opet ne umem adekvatno da objasnim doživljaj tog prvog slušanja pesme, a da moja kasnija opredeljenja budu jasnija. Uglavnom, desilo se nešto. Desilo se nešto i sa svima drugima kada su čuli tu pesmu, jer kao što rekoh, svi se bre sećaju svega u vezi tog doživljaja.

Otrčim u školu i tamo sretnem Dacu. Daca je bila nešto specijalno, sigurna sam da je i danas. Dok su, kada smo bile u nekom drugom, trećem osnovne, ostale devojčice u razredu bile u fazonu “am, ovaj, reći ću mami da mi pusti kosu”, Daca je bila tell it like it is vrsta deteta “šta imaš da naređuješ mami da ti pušta kosu, puštaj je sama!”. Daca i ja delimo rođendan, ali je ona godinu dana starija. Daca je mogla da priušti drčnost i nadrkanost, jer je i u tom periodu s početka osnovne škole, kada smo svi manje-više došli pismeni u školu, delovala kao da iz nekog razloga ima više kredibiliteta od drugih. Attitude. To je ono što me ovde uče zadnjih deset godina, a što je Daca znala još tada. Daca je, naučno je dokazano, genije. Ona ne glumi i prezire foliranje. Kao i ja, uostalom, iako nisam genije. Ali još od Dacinih vremena ja prosto ne mogu da verujem da su ljudi koji se foliraju iole inteligentni, jer da jesu, znali bi da ne moraju da glume. I tako.

I sad, ja odem u školu, sretnem Dacu, ispričam joj o onom čudu koje sam upravo videla na tv-u. Ona me pita kako se zovu, ja vadim ceduljicu iz džepa i čitam Paradise City, jer nisam imala vremena da napišem i ime benda i ime pesme, pa sam se odlučila za ono što razumnije zvuči. A Gansi! kaže Daca. Nisi ih još čula? pita me bez trunke podjebavanja. E pa oni su super, baš mi je drago da ti se sviđaju, snimiću ti njihovu kasetu.

Meni drago, ali gledam je, blejim, mislim, kako?! Kako to da svi gledamo istu televiziju, slušamo isti radio, idemo u istu školu, ali je Daca čula za Ganse pre mene, ima čak i kasetu. Kako je, recimo, Tijana u petom osnovne znala za Falka pre mene, a opet isto gledamo, slušamo i tako dalje.

Kako?!

Odgovor sam dobila koju godinu kasnije kada je razredni iz gimnazije ispričao čitavom razred poučni vic:

Bile dve ajkule. Ista ih majka rodila u isto vreme, istu su hranu jele, u istom moru živele, u istu školu išle, sve su isto radile. I tako su se s vremena na vreme trkale, ali pošto su bile potpuno iste uvek su stizale na cilj u isto vreme. I jednog dana - jedna ajkula pobedi drugu. Luzer ajkula se zabezekne i priupita pobednicu: kako to da si me pobedila, kada smo rođene istog dana, od iste majke, sve isto jele i pile, u istu školu idemo, sve zajedno radimo… A pobednička ajkula reče: eeeeeee.

Dakle, kako to da Daca zna za Ganse pre mene? Eeeeee.

Posle Paradise Citija su pustili Epic od Faith No More i tu smo se moj krevetni saputnik i ja zamalo dovatismo, međutim malo je spavalo odma tu pored pa nismo (istina je u stvari da se u ovim godinama ne može dvaput u sat vremena, a i televizija je bila dosta interesantna…). Ispostavilo se da postoji i američka verzija spota Epic, pa smo se malo smejali, ali opet, davno je to bilo, bili su mladi, nije se imalo para za normalan spot itd.

Malo smo nagađali šta će da puste sledeće. On je tipovao na Skid Row, ja mislila biće Cult, ali sam potajno maštala da puste More then words od Extreme, ne bih li ponovo videla nalakirane nokte predivnog Nuna Bettencourta. Od kad sam jednom bila ismejana što volim Extreme od strane neke moje tadašnje drugarice u hard core fazonu, krijem ih i od same sebe. Baš juče pevušim pesmicu i dam sebi u zadatak da proverim ko je napisao tekst, jer zvuči kao da je pisao neko kome je engleski priučeni jezik. Mislim, kome je jasno šta je pisac hteo da kaže u More then words?! Prvo reci mi, pa nemoj da mi kažeš, pa ako povučeš reči hoće li onda ono što si rekao i dalje biti tačno… Al zato je tu Nuno da popuni sve rupe u tekstu.

Posle reklama, željno iščekujemo novu pesmu, opklade su pale, puštaju…
Pussycat Dolls feat. Timbalake.

Diablos!

Pu ove nove generacije nemaju pojma ova nova muzika je sranje blablabla blabla…