Ima tacno godinu dana od kada sam zadnji put bila kuci. Mislim, “kuci”, ili kuci, nisam vise sigurna. Onamo odakle sam ponikla, bolje reci. Bilo mi je dosta svega ovde, nisam vise mogla da disem u braku, na poslu, medju prijateljima, pa sam spakovala kofere, trudni stomak i dete i otisla nazad u kucu mog detinjstva. U moju prvobitnu porodicu. Disfunkcionalnu i takvu kakva jeste, gde ti svi sole pamet, znaju bolje od tebe, gde ti kazu “ta tvoja Kanada” ko da sam je sama gazala, gde se vredjaju kad kritikujem Srbiju, gde me vole bez obzira sto me smatraju otudjenom i odakle se vratim sva srecna i puna zivota. Kad god odem docekaju me nove price iz sire familije: svako svaciju brigu vodi, svi misle to ne treba tako vec ovako, ovaj reko ovo a ne ono, pojma nema, kako su ovi mogli ovako, pazi ovog sto je ovo… Podsetim se zasto prija biti na tolikoj udaljenosti. A opet, to guranje nosa u tudje stvari, izbijanje tudjeg nosa iz svojih, to je ono uz sta sam odrasla, ono zbog cega sam se osecala kao deo neceg malo veceg. Zbog tog osecanja pripadnost svojoj siroj familiji, nisam nikad imala potrebu da se dokazujem i kao pripadnik neceg veceg. Zbog te moje velike, sveznajuce familije, vazda sam se ljutila kada naletim na nekog drugog ko se ponasa kao oni. A nije mi familija.
Glavni oslonci sve te gungule bili su dvoje matoraca, metuzalema takoreci. Prvo je zenski metuzalem oboleo u 93. godini i kada sam pre godinu dana otisla, glavni pokretac je bio pozdrav sa njom. I stvarno, umrla je letos. Ali drugi metuzalem, iako malo mladji od onog zenskog, tek u 86. godini zivota, je izgledao tako vitalan i zajeban ko uvek, opet me je zezao i nervirao ko i kad je imao samo 72. da mi nije ni palo na pamet da bi to mogao da bude zadnji put da vidim i njega. Sest meseci posle zenskog, umro je i muski metuzalem. I meni je to nekako palo teze. Nisam ocekivala, nije bio bolestan, samo je bio usamljen i star. Mama kaze moze biti da je srce polako otkazalo od starosti, a mozda i od tuge. Palo mi je tesko jer je bio jedini deda koji je bio uvek tu kad zatreba i koji me voleo kako se unuci samo vole, dok sam divnih baba imala na pretek. Jedini muskarac koga znam koji je bio dzentlmen, i da nije bilo njega, mislila bih da je homo balkanikus jedini moguci kalup za ljude oko mene.
Svi umiremo sami. I nana je umrla sama, iako je deda bio s njom. A deda je pogotovo umro sam, u bolnici, uplasen. Sutra cemo svi tako. Bitno je samo ne biti uplasen. Ali kako? Kako da ja uopste znam kako je coveku na samrti i da li se seca svega lepog ili samo onog propustenog? Sta ako je onaj zadnji fles u stvari fles zivota koji nismo ziveli, a mogli smo? I sta ako zbog toga, shvatajuci sta je propustio, covek umre u bolu i patnji? Ili je to samo boljka ovih mojih godina, ne i devedesetogodisnjaka koji su ostavili generacije iza sebe i odavno su rascistili sa svojim prioritetima? Ili s tim nikad ne raskrstis koliko god da si star? Imala sam toliko pitanja za njega, a i on je imao mnogo toga da kaze. Samo ne ono sto ga pitam, jer bio je malo nagluv, a nije hteo da prizna…
Nije strasno, ide se po redu (kuc kuc i puj puj). Odose oni, ali novi dolaze. Svi se nadaju da ce ostali za njima po redu. Ali ovo je cetvrta smrt u zadnjih sest meseci. Odlaze polako ljudi koji su definisali moje detinjstvo, a sa njim i moje detinjstvo polako nestaje, nemam vise pravo da ga spominjem, jer je sve manje ljudi koji ga se secaju. Umesto toga, radimo svi na srecnom detinjstvu neke nove dece. Odjednom me je uhvatila neka manija da svojoj deci moram da obezbedim sto vise vremena sa babama i dedama, tetkama i tecama, moram da im obezbedim uspomene i beskrajnu ljubav koja se tako dobija. U cemu je onda poenta biti ovako daleko?
Ti sedis u hladnoci/toploti svoje (radne/dnevne/decje) sobe, vrlo moguce za laptopom, ali je verovatnije za desktopom. Na google readeru si video da sit-a-bit ima novi post te si kliknuo da vidis sta sam napisala. Niko ne zna da me citas, to krijes i sam od sebe. Neke stvari su nedopustive. Kao na primer citanje ovog teksta. Jer, ti mislis da sam to ja, i mislis da nista ne valjam. Ti zamisljas da sam ja upravo ono sto pisem, ili sto sam napisala nekada negde, neka usamljena recenica koja, verujes naivno, pokazuje ko sam i sta sam. Ali moram ti reci iskreno: ova sto pise – ja je ne znam. Ona i mene iznenadjuje, nekada agresivnoscu, nekada gluposcu, a nekada cak i mudroscu. Uglavnom me iznenadjuje njen smisao za humor i ironiju. Ona pise jos i neke stvari koje ne stavlja na blog – tu je tek cudna. To nema nikakve veze sa onim sto sam ja. Ili je ona u stvari ja, a “ja” sam ona druga, ona sto ne pise, jer u ovom momentu ja pisem.
Ona sto ne pise voli (svoju) decu i zivotinje, smatra sebe ljubiteljem kucica iako je uvek radije delila stan sa mackom, veruje u humanost, mnogo je samokriticna, stidljiva, kada prica pomalo zamuckuje, treba joj puno vremena da donese odluku, jednog minuta voli svoj zivot, sledeceg masta o tudjem, voli pivo, ubedjena je da uvek moze da radi na tome da postane bolja, odgovornost smatra svojom najvecom vrlinom… Ova sto pise ima morbidnu mastu, egzibicionista je, najbolje pise uz vino, boji se nekad da napise sve ono sto joj padne na pamet, mozak joj brzo radi, ali joj je gramatika losa, samouverena je, nekada stane i ne zna kuda dalje, koji stav da nastavi da brani, a koji da napadne, da li da promeni strane cisto zajebancije radi, voli da zbunjuje sagovornike, voli da se igra. Ova sto pise shvatila je da svojim pisanjem moze da manipulise tudjim misljenjem, ali iskljucivo o njoj samoj. I nije jos sigurna sta zeli da radi sa tim saznanjem. Zna jedino da joj nije stalo da je svi vole. Jer, ono najvaznije sto je shvatila je – da ni Ti ne postojis. Ti imas zensko lice, kratku kosu i naocare. Koristis laptop. Nekad sedis s njim na kaucu u dnevnoj sobi, dok citas, a nekad za radnim stolom u kuhinji iznad koga na zidu stoji okacen znak:
Sit-A-Bit Roadside rest stop
Oko tebe je gomila papira i totalno si neorganizovan. Fale ti fijoke. Fijoke za papir, fijoke za uspomene, fijoke za klasifikaciju. Ti si neutralan i nije ti stalo da stvaras misljenja na osnovu nekoliko procitanih redova, jer si dovoljno inteligentan da znas da je to sve iluzija. I da nije ni bitno. Ti biras bitke, sto ce reci trudis se da u njih ne ulazis bespotrebno. I tebe Ova Sto Pise ceni. Ne. Voli! Jer tebi ima da zahvali sto ima zelju da pise.
Nekada davno, pre adolescencije, pre rata, pre mnogo cega, mastala sam da zivim na severnoamerickom kontinentu, cak mi je i sat u sobi pokazivao bostonsko vreme. Nisam mastala o velikoj kuci i bogatom muzu, vec mi je motiv bio: obavestenost! Nisam mogla da oprostim sebi stalno kaskanje: neobavestenost o novim trendovima u muzici, pisanoj misli, filozofskoj misli, umetnosti… Stvarno je bilo frustrirajuce stalno saznavati novine sa par godina zakasnjenja, onoliko koliko je rts-u trebalo da otkupi filmove i serije koji su bivali jevtiniji kad im prodje prime, ili napadati bibliotekare da ti kazu sta to ima novo a dobro, sa naglaskom na NOVO. Novo je bilo tek kada bi proslo cenzuru, a cenzori su bili neki mnogo bizi ljudi, za sve im je trebalo po par godina.
Onda sam dosla ovde, igrom slucaja. I to bas u vreme ekspanzije globalnog tracanja.
I sinoc, 16. septembra, sedim ispred jednog kafea i cekam prijateljicu. Narucila kafu bez kofeina i listam torontovski besplatni, relativno leftisticki, pomalo new age, definitivno po ukusu nove radikalne omladine koja glasa za Green Party, vozi bicikle, ne jede meso i kontemplira o anti-globalizmu casopis Now, i u rubrici o desavanjima po gradu ugledam ovo: u Harbourfront centru gostuje Hanif Kureishi i cita delove iz svoje nove knjige! Srce mi preskocilo, vec planiram da odem u kupovinu i vidim sebe u nekoj haljini neonsko roze boje, da nema sanse da me ne primeti, kad mi je pogled presao na sledeci red.
I tako, malo po malo, postadoh desperate housewife. Nije da se zalim, bar znam da necu to dugo biti, ali me krasi ona jedna karakteristicna osobina ocajnih domacica, a to je da mislim da su sve druge ocajnije od mene. Primetila sam da u mom blizem komsiluku samo jedna zena radi, plus ja za godinu dana, sve ostale bleje kuci. Neke s decom, jer su deca mala, neka bez dece, jer su deca porasla pa idu u skolu, ali i dalje bleje. I sve se hvale da tezeg posla od ovog nema, i ni jedna ne moze da smisli one druge komsinice kojima je uvek iz nekog razloga mnogo bolje lakse nego ovoj koja prica. Te da bih izbegla ogovaranja, ustvari, iskrenije, da bih izbegla da im ja budem predmet ogovaranja, jer sto vise vremena provedem s njima to je sigurnije da ce bar jedna od njih prozreti da im glumim finocu i pronicljivo progledati kroz moj gvozdeni oklop i videti tugu i ocaj koji mora da cuce iza moje srecne fasade mlade mame, pa ce onda sigurno uci u sve tajne mog braka koji je samo naizgled srecan i to sto jos uvek imam sta da pricam sa muzem je verovatno zato sto se stalno svadjamo ali nas niko ne razume pa ih zavaravamo veselim tonom kojim se svadjamo… e da bih izbegla da mi cover bude blown, a i da bih se otarasila viska kila, ja krenem svaki dan, weather permiting, u setnju po sirem i daljem komsiluku. Jer…
… ja sam bastovan u pokusaju. Nista mi ove godine nije uspelo. Ni sadnice paradajiza, ni gladiole, ni asiatic lilies, cak ni cvece koje sam prosle godine zasadila. Kad je na kraju nesto i niklo, nigde cveta nije bilo, do pre neki dan. Neka dva lepa cveta unistio je postar cizmom po sred cvata jos proletos. Asiatic lilies su mi pojele neke crvene bube koje jedu samo i iskljucivo asiatic od svih ljiljana, a asiatic je jedino sto ja mogu da sadim da se ne bih onesvestila od smrada svaki put kada otvorim ulazna vrata, jer asiatic lilies jedine ne smrde, tj. ne mirisu, tj. nemaju nikakav miris…
Ogavne bubetine pred parenje
Gladiole kako procvetaju tako polegnu po zemlji.
Muskatle unistio grad.
Kao i ruzu.
Jasmin vec dve godine nece da cveta, ali uskoro nece moci da se udje u kucu od njega ako ga pod hitno ne podkresem, medjutim to jos uvek ne smem jer bojim se da ce da mi prozre namere i obavije svoje ogavne grane oko moga vrata i stegne jako, jednom kada se, ne sumnjajuci nista, budem mucila da otkljucam vrata, koja je on, sigurna sam, sjebao…
A ima i nekog cveca kome ne znam ime, niti se secam slike na pakovanju od lukovice, ali znam da treba da ima cvet neki na njemu. A on se ne pojavljuje.
A ima i nekih lukovica u zemlji koje se nikad nisu pojavile iznad zemlje. A mozda sam ih i iscupala misleci da je korov.
E al kad je niklo to sto je niklo, a nigde cveta, onda shvatim da mi je basta sirotinjska. Sve same dugogodisnje biljke. I da je ruzna, da mi treba bolje planiranje. Te tako ponesem fotoapart u tu moju setnju kroz malo burzujskiji komsiluk, da vidim kako to radi raja koja ima para za jednogosnje biljke svake godine, ili bar bastovana.
Skroz zeleno, a ipak lepo. Ukusna upotreba hoste.
Nice. Very nice. Ovo s leve strane sto lici na suze pogotovo.
Mogla bih i ja ovako. Ako nije mnogo skupo.
I tako, malo po malo, stignem svojoj kuci, a tamo jedna od ovih mojih ocajnih domacica sredjuje svoj front yard:
Mnogo je vredna, vidi se po dvoristu. Jedino se ne vidi pivo kojim zaliva cvece.
Moja ovisnicka priroda je ljuta sto sam je svesna pa joj nikad nista ne dam. Taman kad ona krene da mi zabija noz u ledja, ja se na vreme okrenem i kazem “swiper, no swiping!”. Ako nisam navucena na cigarete, onda je to kafa, ako nije kafa, onda je cokolada, ako nije cokolada onda su suve kajsije… Trenutno sam na suvim kajsijama. S druge strane imam zavisnost od raznih web aplikacija. Ako nije irc onda je blog, ako nije blog, onda je sudoku, ako nije sudoku, onda je facebook… Trenutno sam na facebooku. S trece strane: zavisnost od medija. Taman se skinem sa kompjuterskog monitora, navucem se na televizijski (televizija i/ili filmovi). Skinem se s njega, kompjuter me opet gleda, a ako nije to onda je knjiga. Trenutno mi vazda o pojasu visi neka knjiga, da ne tracim vreme ako moram na rukama da drzim bebu da bi spavala…
Ali poenta je da sam se uspesno skinula sa televizije tako sto nemam ni satelitsku, ni kablovsku, vec dobru staru antenu, preko koje imam cak tri kanala koja sam jedino gledala onda i kada sam imala kablovsku. Razlika je u tome sto kad imas kablovsku ili jos bolje satelitsku, i kad traje Olimpijada, imas izbora pa mozes da gledas neki od sportova koji te zanima, ne moras da zavisis od imbecilnog CBC-a i njihove selekcije sportova koja podrazumeva da ce, recimo, prekinuti fudbalski mec da bi prikazali macevanje.
Gledam je i pitam se da li je poznajem. Ili se stvarno i ona promenila. Ova nova beba je toliko promenila da ne mogu vise da je prepoznam. Ili je oduvek bila ovakva opasnica samo ja nisam imala vremena to da otkrijem. Ili je trebalo da prestane da mi bude prva i jedina u zivotu da bi iskazala svoju pravu prirodu… Ili… ko zna. Uglavnom, koliko je moguce (ne)poznavati sopstveno dete?
Imam jednu prijateljicu sa nemogucim detetom. Kaze: “on udara drugu decu samo kad je isprovociran, on je inace jako osecajno i dobro dete”. Ja klimam glavom i prisecam se scene kada moje dete sedi pored njega i gleda TV, a on iz dosade uhvati pa je sutne u glavu. I tako ja pricam kako je moje dete neiskvareno i dobro i kako uvek strada u sukobu sa drugom decom, a onda mi ona kaze kako nece da sredi svoju sobu dok ja ne sredim moju kuhinju koja izgleda gore od njene sobe. Ili, posle neke zabrane necega, slatkim glasicem dodje i kaze mi: moj glas je tako sladak, zvuci kao heart, a tvoj je kao monster. Pa onda jedan sladak kez, da umiljatiji ne moze biti. Ili: tata i beba i ja smo slatki, a ti bas i nisi slatka, ti si samo mama. A samo par dana pre toga sam rekla svojoj mami da ne zna sta prica kada mi je rekla da mi je dete na “njihovu familiju”, pravi nosioc svog prezimena, opasnica prava. A ne mogu da kazem da u tome nema moje krivice.
Gledam i sebe i nju i primecujem kako nastaje onaj problem, ono nesto neobjasnjivo, onaj animozitet prema starijem detetu koji se nekako stvori rodjenjem mladjeg i nikada vise ne nestane, ono kad ti je starije dete za sve krivo, kada pocinjes da shvatas da ono mozda i nije sve ono sto bi ti hteo, ali da, eto, jos ima nade sad sa ovim novim… Ono kad bi hteo da starije dete bude stariji covek odjednom, kad zaboravis da je i dalje samo dete, iako malo starije od te nove bebe. Kao starije dete znam odlicno o cemu pricam. I gledam sada sebe kao roditelja i ne mogu da verujem sta mi se desava… Kako da izadjes iz tog prokletog kruga? Svi mi govore da se ne sekiram, da je to sve normalno, da svi prodju kroz to… Ali sto moram i ja?
A beba? E pa to je tek prava ljubavna afera, zbog cega me jos vise grize savest. Na svetu nema, niti je ikad bilo, niti ce ikad biti, bolje i lepse bebe od ove koju sad drzim u rukama (ali ovo, na srecu, govorim u sebi i nikad naglas). Kad je gledam na celu joj pise da je u najmanju ruku Ajnstajn ili Lepa Brena. I nista mi nije tesko i najradije bih samo sedela s njom u rukama i gledala je u zrikave okice. Al ne moze. Onda ono starije pritrci i pocne da kevce oko bebe, sva odusevljena, da je ljubi i grli i mazi i mlati kosom oko bebinog lica, pa ja siknem, a ona se snuzdi i kaze a ti meni vise nikad nista ne das ili me pogleda placnim okicama i kaze mama, ja tebe volim. A ja onda budem sva srecna sto nemam pistolj i sto ne volim krv pa secenje vena ne dolazi u obzir da se samoubijem sto sam losa majka, a pre svega los covek.
Eto, toliko o materinstvu, carima i problemima s istim, s tim smo zavrsili na ovom blogu. Dosta je bilo patetike. Kad se dodje do malo vremena za pisanje, valja malo razmisljati i o drugim stvarima. Od pelena, suza, sibling rivalry i ostalog pobeci ne mogu, dagajebem.
Diane je nazvala kad mi je bio rodjendan. Prvo je zvala u vreme dok sam na poslu i ostavila poruku, onako isto kako bih i ja, verovatno, nazvala da bih izbegla patetiku oko rodjendanske cestitke, a onda je ipak nazvala i uvece, jer ona nije ja i kad resi da nekom cestita rodjendan ona to i uradi kako treba. Ispricale smo se i izvinila sam joj se sto nismo dosli prethodni vikend na rucak, kako smo obecali, i doneli poklone za svo cetvoro cije smo rodjendane propustili, jer nas deli preko 100km, a za vreme njenog nas je delilo i oko 10000km cini mi se. Ugovorile smo novo vidjenje, ali da ovaj put oni dodju kod nas i ona je samo usput spomenula da mi je poslala i cestitku za rodjendan.
Ovu moju prijateljicu novo doba je, sa svim njegovim tehnoloskim gadzetima, prosto zaobislo. Nije da joj zameram neupucenost, daleko od toga. U Kanadi to uopste nije tako retka pojava. Ljudi imaju preca posla od interneta i najnovijih modela mobilnih telefona, a pogotovo Diane. Ako joj nesto ne treba, ona to nece ni kupiti. Ako je sasvim navikla da koristi zuti, debeli imenik ili da zove redovno 411 da bi nasla neciji telefon, ako je azurna u kontaktiranju prijatelja telefonom i slanju cestitki za rodjendane, njoj taj internet i ne treba bas. Sve dok deca nisu zapretila. Ponekad mi napise e-mail, ali uglavnom kao odgovor na moj, i tada se prvo iskuka kako joj da bi napisala tri recenice treba tri godine, jer kuca sa dva prsta.
Sve u svemu, svake godine dobijem rodjendansku cestitku od nje. Ranije mi ih je davala uz kafu u obliznjem Williamsu, a zadnje dve godine ih salje postom jer smo sad daleko. Nekad uhvatim sebe da pomislim “kako je ne mrzi”, pa se onda ispravim u “kako uspe da se seti nedelju dana ranije, na vreme da mi posalje cestitku koja takodje stigne na vreme”, kad na mom outlooku svi reminderi stoje na petnaest minuta pre “zakaznog” dogadjaja.
Ovaj put, cestitka je zakasnila dva dana, ali je zato dosla sa bonusom. U koverti je, osim cestitke, bila i gift card za Chapters, umotana u pismo! P.I.S.M.O. Rukom napisano na pravoj, pravcatoj hartiji za pismo, bez linija. Nikakva imitacija papira iscepana iz neke decje sveske ili papir uzet iz gomile koja se stavlja u binder. Stari, beli, skoro providni papir, sto suska.
I u njemu objasnjenje. Htela je da mi kupi jednu knjigu za rodjendan, ali je onda pomislila da ako uopste gledam Opru knjigu sigurno imam, pa mi za svaki slucaj salje ovu gift karticu i na meni je da odlucim da li zelim da kupim bas tu ili neku drugu knjigu. Ali ona mi je preporucuje i dotakla je nevidjeno. Onda ide opis neke Oprine akcije vezanu za knjigu i kraca informacija o cemu se u svemu tome radi. Neko budjenje, self help, tako nesto. I puno lepih zelja i izvinjenje sto me je udavila pisuci o knjizi na dve strane. I standardno “talk to you soon”, kao sto zavrsavamo telefonske razgovore.
Pismo sam, iako je puno spelling gresaka, a i nije mnogo ni licno, iscitavala kao da sam ga cekala tri godine. Onda sam ga spakovala i stavila u torbu u istu pregradu u kojoj nosam jos jedno pismo. Pismo koje je napisala moja mama kada je slala poklon unuki za rodjendan, pa na brzinu izvrljala papir uglavnom izjavama ljubavi. Nama, ali najvise meni. Nisam joj nikad spomenula da sam to pismo dobila, jer sam se bojala da ce da mi trazi feedback i da cu se naci u situaciji da moram i ja njoj da izjavljujem ljubav, ali sam pismo spakovala i stalno ga nosim sa sobom, ko amajliju. Nemoguce je, naime, izjavljivati ljubav nekome ko je to isto uradio tebi tek kad je za takve stvari postalo suvise kasno. Nije da sam citav zivot do tada mislila da me ne voli, naprotiv, nisam debil, ali kad cujem da iz njenih usta izlazi “volim te”, napravim se da nisam cula. I najvise me je nekako sramota sto znam da ona to govori jer je naucila od mene, gledajuci me i slusajuci kako bez prestanka to ponavljam svom detetu. Moja mama naucila nesto od mene i sad to na meni i primenjuje, a ja ne znam kako da se nosim s tim. I ne mogu da prevalim to isto ni preko usta ni preko olovke.
Eto, Dianeino pismo se naslo u drustvu sa jednim tako vaznim pismom.
Opru ne gledam. Self help knjige ne citam, ma ne prilazim im ni iz daleka. Nije da mi pomoc ne treba, cak sta vise, ali u toj averziji postoje dva strane. Prva je da ne zelim da upadnem u krug ljudi koji priznaju da im treba pomoc i da brinu o svom well beingu, jelte, a druga je: a sta ako nesto od toga stvarno upali? Sta ako, puj puj daleko bilo, citajuci takve knjige, postanem stvarno neko divno, srecno, leprsavo bice? Sta ako postanem radiant person?! Sta takve ljude gura da idu dalje? Kako ziveti bez sete i radosti, bez ups and downs, bez gorcine i srece, bez jina i janga? Kako onda da budem sigurna da vremenom necu zaboraviti da cenim takav blazen i uneventful zivot? Ipak, Diane je proporucila, a iako se sa njenim citalackim ukusom ne slazem, ona mi puno znaci i radije bih procitala tu knjigu nego joj rekla kako “ja takve knjige ne citam” ili nesto slicno tome sto bi je povredilo i cime bih se stavila iznad nje.
Otisla sam u Chapters i iako se ipak nisam usudila da pogledam nekom prodavcu u oci i potrazim knjigu kojoj na korici stoji “Oprah’s reader club” ili tako nesto, vec sam je trazila pola sata i na kraju sama nasla, ipak sam se usudila da stanem u red i suocim se sa kasirkom, sve nadajuci se da je i ona procitala ovu knjigu. Ali avaj, takvi se obicno pohvale znacajnim pogledom i komentarom tipa “odlicna knjiga, good choice”. Ovaj put nista. Moze biti jer devojka slabo ista cita. Bar se nadam.
Svaki Chapters ima naravno i Starbucks unutra. Nekako mi pijenje Starbucks kafe u Chaptersu anulira cinjenicu da kupujem u najomrazenijoj korporaciji na svetu. Kao, kupila sam knjigu, uradila sam nesto dobro. Daj sad jedan late da ponistimo to. Ali ovaj put ni taj osecaj kupovine knjige nije bio tako dobar, jer pravim pare verovatno tamo nekoj Opri koja ne moze ni jedan jedini broj svog casopisa O da izda, a da ne stavi sebe na naslovnu stranu. I onda odem jos u Starbucks i narucim decaf late gde me oderu zbog malo mleka. Dok sam sladila kafu, cula sam da je iza mene neko narucio nesto sto je zvucalo kao “tripple late cappucino”. Huh?
Sedam za sto, do kog sam dosla lako, ali je bio problem naci slobodnu stolicu. Vrtela sam se i trazila, ali nista. Neke velike familije dosle da kupuju knjige i piju kafe, jedan sto, petnaest stolica, napolju pada kisa, nema se gde. Onda sam izbacila stomak, uhvatila se za ledja i pocela da hucem i pusem, mucim se, jelte. Da svima, koji do sada nisu shvatili, bude jasno da sam trudna i da upecam koju stolicu na ljudsku dobrotu. Kanada ima sto mana, i prednosti, a jedna od tih prednosti je da trudnici uvek neko ustupi mesto, posle nekog vremena. Ljudi su vecinom dobri, saosecaju. Jer kad zivis u nekoj kanadskoj suburbiji i tu pokusavas da nadjes stolicu, vrlo je verovatno da svi oko tebe imaju po troje dece.
Vadim knjigu, s nje na brzinu skidam papirnati omotac na kome se spominje Oprino ime, ali dzaba, mislim se. Zuta boja korica i dugacak naslov preko citavog lista nepogresivo odaju o kakvoj se knjizi radi. Dok citam prvih nekoliko strana ne uspevam da se skoncentrisem. Na pameti mi je stalno ono “tripple late cappucino” i vrtim film unazad, tj. zvucnu traku i pokusavam da se setim sta sam cula i da li sam pogresila i sta bi to moglo da bude ako stvarno postoji i dolazim do zakljucka da late i cappucino jedno drugog iskljucuju. U pozadini prolaze procitane reci i jedino sto primecujem da se sve vrti oko reci bird, flower i stone. Jedan pasus mi skrece paznju, iznenada. Nesto o tome kako su neki ljudi neosetljivi na lepotu bird, flower i stonea, ali da ih nekako mala deca, mali kucici, macici i ostale zivotinje i sve malo, nevino i u povoju ipak razmeksa. Uhvatim sebe kako razmisljam o tome koliko volim decu, ali neku, a neka druga deca me uzasno nerviraju i bez obzira sto su mala, cim u njima primetim osobine nekih odraslih ljudi, nikakva nevinost i naivnost, cak ni manjak godina, ne moze da ih opere. I skontam da ova knjiga mozda i nije tako losa. Jer ja ocigledno ne volim ljude cim ne volim decu. Volim neke, ali ne bi se moglo reci da me covecanstvo u celini pali. Sto ce reci da sam beznadezna i van domasaja self help literature. I da mogu da citam ovu knjigu bez nekih vecih posledica po moju crnu stranu. Jupi!
Posle dužeg vremena sedim i želim da napišem nešto, pa kad je već tako, nije u redu da se prilika propusti. Ali problem nastaje već kod druge rečenice, jer želeti i pisati definitivno nije isto. Naročito se imati šta napisati razlikuje od prethodna dva. Logično bi, valjda, bilo prvo objasniti zašto je želja uopšte minula. A to je lako: ne znam. Znam samo da mi je prvo bilo dosta pasivno-agresivnih, nadrkanih polu-muškaraca koji smatraju da imaju pravo da određuju ko sme a ko ne sme da piše blog. Onda mi je bilo dosta neshvatanja i autocenzure, a na kraju mi je bilo muka i u najbanalnijem, najiskrenijem, medicinskom smislu, te mi je tako bilo muka i od svega što sam do tada radila. Više mi nije muka. Sad samo čekam da vreme prođe, još oko 10 nedelja do “full terma” ili 13 nedelja do onog najfulijeg terma od 40 nedelja, pa da odem na letovanje u bolnicu na 2-3 dana i vratim se sa rodom pod miškom i bebom u nosiljci.
I čekam da se sneg otopi i prođe zima.
I pravim sadnice za paradajz, peršun, nanu, origano u čašama i čekam drugu polovinu maja da ih posadim u zemlju.
Čekam drugu polovinu maja da šargarepu i krastavac posadim direktno u zemlju.
I sadim cveće u saksije i čekam drugu polovinu maja da neko od tog cveća prebacim u majčicu zemlju.
I učim dete da se COW piše sa C. Isto i CAT, kao i CLOUD.
I da se WIND piše sa W.
I uvek se satima razmišljam šta je primer za slovo X.
I kvasam, mada bi to poetičnije moglo da se nazove i bujanjem ili renesansnom transformacijom, ali bi, kad bi bili iskreni, to nazvali pravim imenom: gojenjem i oticanjem.
Radim jogu, dišem ispravno, trudim se da jedem što više voća. Kažu babe da bi onda trebalo da mi dete bude prelepo. Prvi put je upalilo, pa…
Štedim novac za narednu godinu koju ću provesti na ivici siromaštva, godinu na kojoj mi svi zavide i kojoj se zaista radujem.
Ponovo uspevam da se skoncentrišem i dovršim knjigu do kraja. Problem je što gomila započetih knjiga mora da se počne iz početka.
Ponovo čitam blogove, mada mi i dalje ne ide komentarisanje.
Posle dužeg vremena sam vodila projekat i uživala u svom poslu.
Po prvi put u životu razumem kafu i uživam u njoj, isključivo zato što je pijem jednom nedeljno. Toliko mi je to iskustvo dragoceno da planiram da nastavim da je pijem tako čak i kad budem mogla da pijem po 15 dnevno. Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe.
Po prvi put u životu izmišljam reči jer ne mogu da se setim adekvatne. Može biti da to ima veze sa mojim smenjenim IQ-om koji mi je suđen još bar 3 + 6 meseci.
Često držim ruku na stomaku i smeškam se. I gledam u jednu crno belu sliku koja visi na frižideru, pa u moje dete i molim boga da i ovo drugo liči na prvo. Po svemu, osim po spavanju, grčevima, apetitu i možda razmaženosti. Ma kuc kuc i puj puj!
Pre nekog vremena sam svrljala po internetu i naletela na ovu diskusiju na serbiancafeu: http://www6.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/140/011220329/mala_molba.html?83 u kojoj Jelena najavljuje akciju Poletarac za decu iz Zvecanske. Naime, 19. decembra Jelena i njena prijateljica Svetlana organizuju podelu paketica deci u Zvecanskoj. Jelena je otvorila topic na Serbiancafeu s namerom da zamoli sve raspolozene ljude da doniraju stare stvari svoje dece, nove stvari za decu do 4 godine (garderoba, pelene, igracke, hrana), kao i igracke za paketice.
Zainteresovani ljudi su se javljali i organizovali. Neki su iz inostranstva slali pakete raznim autobuskim linijama, neki su slali novac, lokalno stanovnistvo se organizovalo i slali su se paketi iz drugih mesta ka Jeleni u Beograd. Akcija jos uvek traje.
Ukoliko zelite da pomognete iz Amerike ili Kanade, ne proporucujem nikom slanje paketa, zato sto nasa (srpska) posta udara carinu na svaki paket vredan vise od $20. Tu carinu bi onda Jelena morala da plati iz svog dzepa. Mozete da:
1. Posaljete pare rodbini ili prijateljima u Srbiju koji bi onda nakupovali stvari i poslali paket
2. Posaljete novac direktno Jeleni i Svetlani koje su u kontaktu sa osobljem iz Zvecanske i ostalih decjih domova kojima pomazu i znaju u cemu doticni dom oskudeva.
Na gorepomenutom linku mozete da nadjete spisak godista dece: koliko ima dece od koje dobi i koliko ih je decaka a koliko devojcica, sto bi trebalo da vam pomogne da napravite paketic za dete.
Ako se obratite Jeleni na bagrenik@hotmail.com ona ce vam reci koliko paketa za koji uzrast i pol fali.
Ono sto je deci mozda i najpotrebnije su ljubav i paznja i ako imate malo vremena da ga podelite sa njima dacete im mnogo vise nego sto mozete da zamislite.
Ovo nije Jelenina i Svetlanina ni prva ni poslednja akcija. 26. novembra (danas) su organizovale akciju pamoci deci na onkologiji, kada su deca iz jedne osnovne skole izvela predstavu za male bolesnike.
Ako zelite da pomognete deci iz Zvecanske ili iz bilo kog drugog doma, mozete uvek da nazovete dom dan ili dva ranije, najavite svoj dolazak i odnesete tamo sve sto mozete i zelite. Svaka donacija je dobrodosla. Najveci razlog zasto Jelena okuplja ljude za 19. decembar je taj sto zeli da podeli poklone svoj deci u domu (a ima ih 220) u isto vreme, a za to treba pomoc velikog broja ljudi.
Evo nekoliko linkova do slika iz Zvecanske za vreme jedne od prethodnih akcija:
Najlepse vas molim da pomogne ko koliko moze, a svakog ko procita ovo tagujem da ovu vest objavi na svom blogu Preporucujem odlazak na link gorepomenutog foruma sa serbiancafea i detaljno iscitavanje.
Ovaj post me je podsetio na jednu kolumnu koju sam pročitala nekoliko meseci ranije. Neko me je pitao za moje omiljene pisce i naravno jedan od prvih koji mi je pao na pamet je bio moj nekada jako čitani, ali s vremenom zaboravljeni, uvek poštovani pisac Orson Scott Card (Ender’s game, Speaker for the dead, Xenocide, Children of the mind, Ender’s shadow i još mnoge). Prvo što sam uradila, naravno, obratila se googlu da vidim šta Orson sada radi i ispostavilo se da je Orson postao pobornik Bušovske politike i da svim silama pokušava da opravda rat u Iraku, zbog čega je, recimo, razočarao mnoge svoje verne čitaoce, mada ne mogu reći da su prestali da ga poštuju kao pisca. To je jednostavno out of the question, s obzirom da se tako genijalni pisac retko rađa i da je jedini razlog zašto je nepoznat širokim narodnim masama samo zato što je za žanr u kom piše izabrao naučnu fantastiku, žanr koji je nekad s pravom, ali u većini slučajeva totalno nepravedno, proglašen za šund i široko zaobilažen od strane “ozbiljnih” što čitalaca što pisaca.
Agit pop tim se osvrće na Christophera Hitchensa, nekada socijalistu, ali posle 911, takođe probušovski orijentisanog intelektualca, koji je izabrao da iračkom ratu nađe potporu u borbi protiv fundamentalizma i religije. Koliko god se slažem sa njegovim stavom u vezi religije, smatram da je podržavati Buša zbog toga potpuno pogrešno, iz nekoliko razloga.
Buš je i sam religiozni fanatik
Irak je, u vreme Sadama Huseina, bio sve samo ne islamska fundamentalistička država, čak šta više, Sadam je očigledno bio jedini koji je imao dovoljno čvrstu ruku da taj fundamentalizam drži pod kakvom takvom kontrolom
da, možda je islam sada u fazi u kojoj je hrišćanstvo bilo u srednjem veku, ali potpirivati vatru, opsedati i tlačiti stvara samo kontra efekat
itd.
Nazad na religiju: nisam sigurna da ljudi meni bliski imaju uopšte predstavu koliko sam pobožna, jer o tome nikad ne pričam, mada ne znam da li mogu reći religiozna iz razloga što svoja verovanja držim za sebe i koja nemaju uvek potporu u crkvenoj instituciji kojoj pripadam od kada su me bez pitanja krstili. Verovati ili ne verovati je jedno od najintimnijih stvari koje čovek misli ili oseća, da svako pitanje u vezi toga osećam kao uvredu i povredu svoje intime. U crkvu ne idem iz prostog razloga što ne želim svoju pobožnost da vezujem za bilo koju inistituciju i može biti da se tu u meni sukobljavaju uticaji pobožnih predaka i komunističke sredine u kojoj sam odrasla, ali koliko god se grozim ljudi koji dignu obrvu kada kažem da ne idem u crkvu, toliko se grozim i onih koji dignu obrvu kad mi vide ikonu u kući (koju držim isključivo zato što je umetničko delo mog oca).
Neke institucije u društvu su neophodne, crkva nije jedna od njih. Vekovi su trebali da prođu da bi se crkva nekako isterala iz državne politike, sada deluje kao da neke (hm hm) države upravo to pokušavaju da urade. Iz kog razloga, meni je totalno nejasno. Možebiti jer misle da su nešto propustili. I sad svi znamo o kojoj državi ja to pričam.
Međutim, ova država u kojoj trenutno živim, već odavno gura crkve u školstvo, te tako još od pre jednog veka postoje katoličke škole koje su se odvojile od prvih kanadskih škola, koje su uglavnom bile organizovane pod okriljem protenstantske crkve. Te protestantske su se vremenom preinačile u obične škole, gde su časovi veronauke totalno nestali, da bi katoličke ojačale i postale simbolom “dobrih škola” zato što u njih svoju decu stavljaju “dobri, pobožni ljudi”. Ove godine je konzarvativni nosioc liste John Torry na ontarijskim izborima izašao sa kampanjom da želi da da više para za finansiranje religioznih škola. Tamo neke hare krišna, hebrejske i islamske škole su jako obradovale tome, iako se zna da većina tih para treba da ode u katoličke. Šta je tu mene najviše uvredilo? Konzervativce uglavnom podržavaju “dobri, pobožni, obrazovani, dobrostojeći, porodični ljudi”, kako oni svoju ciljnu grupu nazivaju, uglavnom beli i ne-imigranti, ili u najboljem slučaju treća generacija, mada naravno za njih glasaju i beli Evropljani, tek prispeli, ali vrlo rasistički orijentisani, a ja kao neko ko se ne slažem s njihovom idejom bi trebalo da predstavljam suprotno od te njihove ciljne grupe, znači ne-dobra, ne-pobožna, ne-obrazovana i tako dalje. Drugi udarac mi je bio što u jednoj modernoj, razvijenoj državi, oni žele da stave religiju na prvo mesto. U vreme napretka, tehnologije, transcedentalnih ideja, age of aquarium i slično, oni pokušavaju da nas vrate u srednji vek, gde će sutra neko moje dete da pogleda i kaže “ha, ona nije katolkinja, ne valja”. Jesam zbog toga otišla iz Srbijice? Uopšte, spominjati religiju u ovo vreme i u ovom prostoru mi je totalno nepojmljivo. To me je podsetilo na prvo predavanje, tada docenta, Slobodana Naumovića koje je održao dok je profesor bio na putu, o tome da li smemo da dozvolimo sebi da budemo apolitični. Ideju o tome da je islam sada u procvatu kao hrišćanstvo u srednjem veku sam, u stvari, čula od njega tada i sada pokušavam da se setim na koji način je to bilo povezano sa njegovim demokratskim stavovima tada i anti-religijskim i urbanim stavovima danas.
Na moju veliku radost, javnost je reagovala, nastao je… pa najblaže rečeno skandal, svi smo se već pitali da Toryijevu kampanju očigledno vodi neki liberal, ali je John Tory pre neki dan izašao u javnost sa rečima da povlači pitanje religioznih škola iz svoje platforme, da nije imao pojma da je javnost toliko protiv toga, ali se kao svaki dobar lider predomislio slušajući šta narod želi… Prekasno.
Ovako već debelo rasplinuta, moram da se vratim na Orsona Scott Carda i njegovo viđenje krstaškog rata u Iraku. On ne vidi u tome religijsku potporu, ili je bar krije, što kao predani mormon može vrlo verovatno da radi, već to vidi kao spasavanje čitavog sveta od ekonomske propasti koja neumitno sledi zbog islamskog fundamentalizma koji preti da prekine trgovinske puteve između raznih krajeva sveta. On vidi SAD kao spasioca sveta koji su na sebe preuzeli odbranu Evrope, zbog čega ne dobijaju ni jedno hvala od nezahvalnih Evropljana.
S jedne strane, on počinje svoju kolumnu sa objašnjenjem zašto poređenje Amerike i Rimskog Carstva nije u redu, a onda, s druge, tokom priče upravo dokazuje zašto jeste: Rimsko Carstvo nije propalo preko noći. Kako su varvari napadali pogranične delove carstva, prekidali puteve između raznih delova carstva, tako je robna razmena opala. Koliko su to osetili proizvođači raznih dobara, toliko su osetili i kupci istih, te su tako bili ponovo u moranju da sami prave ono što su zaboravili kako, jer je do skoro bilo dostupno za kupiti. Da ne ulazim sada u detalje, ko hoće može da pročita čitav članak, link je gore. Card se hvatao knjige The Fall of Rome and the End of Civilization, Bryan Ward-Perkins, koju sam i ja posle toga uzela da čitam i preporučujem je svakom iole zainteresovanom za istoriju i istorijske paralele. Ali, i dalje se ne slažem sa Cardovim viđenjem američke uloge u svetu kao pre svega žrtve, a ne hegemona, mada sam bila u iskušenju da mu poverujem, jer je u svojim knjigama pokazao da ima nadprirodnu sposobnost sagledavanja situacije sa distance i celovito.
Preporucujem odlazak na link gorepomenutog foruma sa serbiancafea i detaljno iscitavanje.
Ovaj 
