Ovo je jedan od onih dana. Juče je bio još gori. Jedan od onih dana kada bih najradije da se osamim i kada se pitam zašto ljudi rade jedni drugima sve to što rade. Nerazumevanje i slaba komunikacija su ključ. I predrasude. I svašta još.

Da me je neko pitao juče šta me je to toliko potreslo, rekla bih nešto što ne bi svakom zvučalo legitimno: rekla mi je to i to bez ikakvog povoda, takvim i takvim tonom; pogledao me je optuživački kao da sam nešto loše uradila, a nisam; čitav svet se urotio protiv mene… Što joj je to trebalo? Šta ona ima od toga da mi presedne dolaženje na posao koji volim i koji dobro obavljam? I onda sam počela da prebiram po stvarima koje sam joj nekad rekla da proverim da li se zbog nečeg uvredila pa mi sad vraća. Stani, rekoh sebi, pa što joj tražiš opravdanje? Zato što je tako lakše. Lakše je ubediti sebe da ljudi nisu loši već su zbog nekog nesporazuma pobesneli. A nesporazuma uvek na pretek.

Na jednom blog portalu ima blogova koje redovno čitam, bez odlaženja na naslovnu stranu. Juče sam, utehe radi, otišla na naslovnu da potražim još blogova koji bi mi povratili veru u ljude. Najgora odluka koju sam mogla da donesem. Toliko podmuklosti, nerazumevanja, ulizivanja, lažnog ličnog marketinga… Ljudi (uglavnom) polaze od predpostavke da su svi gluplji od njih. I ružniji. Uopšte, manje vredni. Ima onih koji to shvataju pa smisle odličnu marketing kampanju kojom okupe grupu ljudi oko sebe i nazivaju ih svojim obožavateljima. Ima onih kojima nije stalo, njima skidam kapu. Još jedan način da oceniš čoveka je način na koji dele komplimente. Šta nam kompliment govori o nekom ko ga deli ovako: ne piše bog-zna-šta, ali volim da mu odem na blog? Naišla sam tu na tačno ono od čega sam želela da pobegnem.

Vrlo brzo sam zatvorila laptop i odvela dete u park. Mala je budući predani džoger, tako da smo trčale do tamo i nazad. Trčale smo i malo u krug kad smo stigle u parkić. Pa smo malo disale i istezale se. Onda smo se spuštale niz tobogane i ljuljale se. Nema te boljke koju dete, čist vazduh i malo trave ne mogu da izleče. Stvari su počele da kreću na bolje.

Od kako smo se preselili u raj za decu, koji ljudi iz centra zovu „suburbia“, sa podsmehom opet, jer kako bi smo se tešili da nam život ima smisla kada se ne bi smejali tuđem besmislu, moje dete je počelo da se igra sa gomilom neke različite dece: plavookim i plavokosim belcima, svetloputim i tamnokosim potomcima Španaca i Turaka, azijatima, decom intelektualaca i decom samozaposlenih kontraktora, decom imigranata i decom starosedelaca… Prihvatili su je i počeli svaki dan da kucaju na vrata zovući je da se igra s njima, iako je najmlađa, jedina devojčica u užem komšiluku i iako svoje igračke tada još nije iznela napolje da se i oni igraju s njima. Nisu je drugačije tretirali ni kada je iznela svoj auto i bicikl, igračke za pesak i roze loptu za fudbal. Sve su ih isprobali, a ona po prvi put nije plakala. Pošto je silno nervira što je njen mali bicikl sporiji od onih malo većih, jedan dečkić je jednog dana ponudio da je gura da zajedno stignu nekog trećeg. Onda je ona gurala njega. Naviknuta na malu decu u obdaništu s kojom stalno mora da se bori za svoje mesto pod suncem, ovo društvo starije dece među kojima ne mora da se dokazuje je totalno promenilo. Ne leči svoje frustracije kući, kao prvo. Jako joj je stalo da svi budemo srećni, kao drugo, i razmišlja o posledicama svog ponašanja. Ima neverovatne izlive dobrote koje me dovode do suza.

Logični zaključak prethodnog pasusa bi bio: šta im se to desi pa ih promeni? U tome i jeste stvar: ne promene se mnogo. Ljudi ovde jesu pretežno ljubazni i pristojni. Ma, ljudi svuda su dobri, uglavnom. U komšiluku smo i mi veliki jako lepo dočekani. Većinu problema (uglavnom na poslu, e da, i na blogovima) imam sa Evropljanima, i to uglavnom onima iz bivših komunističkih zemalja. Ne svima, naravno, ali nađe se neko. Kao ona na poslu, na primer. Ima nešto u našem odrastanju zbog čega se osećamo manje vredni, pa onda napumpavamo samopouzdanje gledajući odozgo na sve druge. Pogrešno, totalno pogrešno. Bez obzira na sistem u kom smo odrasli, na traume iz detinjstva, pedigre i šta sve ne, svi smo mi u duši dobra deca, samo treba da damo šansu i sebi i drugoj dobroj deci.

Posle parka smo se istuširale i zaspale ko bebe. Ja – spokojna posle gore navedene analize i spoznaje.

Jutros se budim čila i trebalo mi je čitavih pet minuta da se setim problema na poslu. Ali kad sam se setila odjednom sam osetila umor. Lepo je imati karijeru, voleti svoj posao, biti dobar u njemu. Lepo je fino zarađivati. Sve je to lepo dok znaš kako sa ljudima, ali uvek se setim jedne scene: sedela sam za svojim stolom kraj prozora, drugi sprat, u kancelariji mukla tišina, niko ni sa kim ne priča, jer niko ni sa kim nema zajedničkih tema. Ja radim i razmišljam o tome kako moram da menjam posao, a napolju veje krupan sneg. Odjenom se neki čikica pope merdevinama do mog prozora, sa spoljašne strane, po onom snegom, i krenu da ga pere. I peva. Sam sa sobom i sam sebi gazda. I smeška se meni unutra. Bilo me nešto sramota.

U svakom slučaju, izgleda da je opet vreme za Dostojevskog. Da mi podigne nivo razumevanja okoline.

Poljak (Ruskinji): Čujem u Rusiji neke demonstracije protiv Putina.

Ruskinja: Ne pitaj me, ne želim da pričam o tome.

Poljak: Što?

Ruskinja: Boli. A i mnogo komplikovano. A kako je u Poljskoj.

Poljak: Sranje. Ni ja ne bih da pričam o tome. Šta je novo u Izraelu?

Izraelac: Jel se ti to šališ? Ne bih da pričam o tome. Vidim i u Srbiji se nešto dešava.

Ja: Da.

Poljak: Šta?

Ja: Ni ja ne bih da pričam o tome. Boli.

…

Ruskinja: Koje ste filmove gledali ovog vikenda?

Gledam beli ekran, on gleda mene. Muči me nepočešani svrab. Svrbi negde u predelu malog mozga, pa onda pri dnu leđa, s desne strane, ali iznutra, pa negde u mekom tkivu u predelu između kosti desne pete i njenih mrtvih ćelija, loj oko levog bubrega, katran u desnom plućnom krilu. Jedini izlaz je pisanje. A belina me gleda, i tačka.

Pokušaj Prvi

Ovako: kad je ono trebalo razbiti stare pločice i staviti nove, pozove Beli Crnog da mu pomogne. Pošto je Crni, kako mu i ime nagoveštava, jači i masivniji, on krene da razbija (niko ne zna koliko tačno stare, ali preko 10 godina sigurno) keramičke pločice, prilepljene na betonske ploče, a Beli se dohvati krečenja (u narodu poznato kao „pejntanje“). Utom je došla žena od Belog (aka Odbelogžena, ili: Belova žena, ili: Strujinica, kako su je zvali njegovi prijatelji iz detinjstva) i donela, ko prava dobra snaša: kafe iz Tim Hortonsa, donate iz istog (one što Homer Simpson voli), dve pice sa sve mesnim prilozima i flašu penušavog pića da proslave novu kuću (koka-kola).

Kada su, onako umorni od rada, nadgledanja i kupovine, prekrštenih nogu posedali po podu među prašinu i otpatke i navalili na hranu, Crnog udari onaj babli u glavu, pa krenu da priča:

Sećaš se ti, komšo, kad sam tek kupio onu moju kantu? Onu što sam ti je prodo? E pa, rikne njemu starter jedan dan. Naiđe ti moj komšija Oblo i reče kako je njemu starter riknjavao četiri puta do sada i da je sve sam popravljao, nije komplikovano. I ništa. Ajd, reko, da ga pozovem da popravi i meni. Pozovem ti ja Obla i njegovog brata Ćoška jedne subote po podne da mi to sredimo. Odvojio subotu, dragocenu, za to. Žena mi popizdela što će morati sama da se brine o deci, al reko ajd, da uštedim na majstoru, a i dobar izgovor da se okupimo.

Odemo mi u garažu i ja donesem tri flaše vina. Znaš koliko je vino? Da, oko deset dolara najjevtinija flaša, a ja nisam hteo da budem stipsa, pa sam uzeo i skuplje. I sednemo da popušimo po jednu, pa se zapričali, pa drugu, pa treću, pa odoše dve i po flaše vina. Tu se konačno prisetismo auta, pa Oblo stavi svoj Nike kačket na glavu, platio ga $20, i ode pod auto. Šta mu je trebao kačket - nemam pojma. Ko oni majstori što stave cigaretu u usta dok popravljaju nešto, pa ništa ne poprave, ali su bar ličili na majstore.

Zakuka Oblo ispod auta kako nešto ne može da odvrne. I Ćoško ga napade: aj ti seronjo ništa ne možeš da završiš. Sve počneš pa ostaviš! Što si čoveku govorio da ćeš da popraviš kad ne znaš? Ama nije do mene majke mi već se ovde neki šrafovi zapekli, nemam ja snage za ovo. Oblo se diže, a jedna masna crna fleka od ulja što mi je curilo iz auta mu na onom dragocenom kačketu. Ode kačket od $20 u pičku materinu. To, plus vino, već preko $60.

Krene Ćoško da priča o bratu. Trebalo je mi da razmislimo što je ovaj menjao starter četiri puta kada je to nešto sto ti rikne jednom u životu. Moš misliti kako ga je opravio onda. Ko ona vrata od svoje spavaće sobe. Kad se tek uselio u kuću smetalo mu što vrata od spavaće imaju staklo, pa ih je skinuo i stavio u dvorište da ih zameni. To je bilo pre tri godine, a vrata u dvorištu još stoje, da komšije gledaju kako mu tamo trebaju vrata, a on na spavaćoj još ni jedna nije stavio. Eto da znaš koga si pozvao da ti popravi auto.

Dok je Ćoško to govorio, polako se i on saginjao da se podvuče pod auto, u svojoj plavoj Adidas trenerci. Da mu brat nije pre toga odustao, on bi sigurno, ali ovaj put nije hteo, hteo da dokaže da se može, pa je stenjao i purnjao i kukao, pa brat bratu jedno pola sata. Izašao je, ništa ni on nije uradio, osim što je uništio onu divnu trenerku. Ako je kupio u Winnersu bila je bar $50, znači u najboljem slučaju. 50+60=$110

Iza njega probam ja da odšrafljujem. I uspeo sam, valjda što su ovi dvojica pre mene razlabavili. Ali sam zato uništio one moje narandžaste pantalone, one stare, moje omiljene, sećaš se? E, one jesu stare, ali pošto sam emotivno vezan za njih, one su ti priceless, brale. Tako da smo došli do $110 + priceless = priceless.

I onda smo ogladneli, pa sam naručio dve velike pice i nake sokove. I tu neko brdo para, al ko ih jebe kad su pantalone gotove. Oblo je, da vrati bratu, ispričao kako je Ćoško izbačen iz lokalne fudbalske lige, jer je sudiji crncu opsovao mater i poručio „go to Africa and catch majmuns“, a Ćoško je pričao kako je Oblo izleteo iz auta da nekom beskućniku koji mu je pogodio šoferku kamenom jebe mater, pa je u besu uspeo samo da kaže „what’s up, man?!“. E tu sam shvatio, jebeš pantalone, ovi trenuci su priceless!

U neko doba, već je pao mrak, krenemo da popravljamo auto, fakat ga popravismo začas, ali nismo mogli ponovo da zašrafimo ono što smo satima odšrafljivali. I pošto su žene već počele da šalju decu da vide jesu li očevi živi, ja ih pošaljem kući i sutradan odem kod majstora. Majstor ga postavi na one šuplje daske, uze neku mašinicu, cap-cap, zvr, i gotovo.

Koliko majstore? Aj daj mi pet dolara.