Videla sam danas na netu jednu ružnu vest: neki čovek, koji je renovirao jako staru kuću na Brodwayu i Queenu (Toronto), je rušio zid i naišao na leš male bebe umotan u novine iz 1925. Beba stara oko četiri meseca.
Jednom sam živela u nekoj kući staroj bar dvesta godina. Lažem, malo manje. Ali dosta. U prizemlju je prednji deo bio prepravljen u poslovni prostor koji nije bio korišćen, zadnji deo je bio neki omanji stančić gde su nam komšije bili muž i žena bamovi, oni pravi, večito pijani, sa repovima, krezavi, Nascar-watching bamovi, oni što im uvek neko kampuje u venu parkiranom pred ulazom. Venom sa zavesicama. Subotom uveče su pravili žurke za bamovski podmladak koji se okupljao inače u jednom klubu, kafani, šta li, nedaleko odatle. Svoje trudničke dane sam provela sedeći u bašti prekoputa i čekala nastavak drame koja se odvijala među njima. Ko je koga jebo, ko je koga prevario, ko je s kim zatrudneo, koga je mama isterala iz kuće, koja majka od 15 godina nema deci leba da da da jedu…
Kuća je mogla da prođe eventualno kao samo sedamdeset godina stara, da nije bilo podruma. Nismo baš trebali tamo da idemo, ali smo imali starinske radijatore koji su radili na toplu vodu, a bojler se valjda punio nekako, pa smo morali s vremena na vreme da siđemo dole da ispraznimo malo vode iz njega. Ili se to zove furuna. Ma ne znam. Uglavnom, radijatori su lupali, budili iz mrtvih, trebalo je sići u podrum zbog njih. A podrum. Pa mislim da je Mensonov podrum izgledao tako. Zemljani pod, nizak plafon, jedna sijalica visi sa žice i obasjava cirka 20cm oko sebe; izdeljen na nekoliko prostorija, svaka crnja od one druge, miris buđi, paučina i mrtve muve, zamljane stepenice, svaki stepenik visok po pola metra… Jednom sam čak ubedila sebe da je tu sigurno neko sahranjen, pa sam tapkala po zemljanom podu da vidim da li je zemlja negde ulegla, da li je možda negde niža ili viša nego po ostatku poda. Došla sam do zaključka da je vrlo moguće da ima nekoliko leševa ispod. Iznenađujuće je da probleme sa duhovima nismo nikad imali. Čak mi je bila uzbudljiva misao da me, ako ih ima, sad voajerišu.
Elem, na spratu kuće smo živeli mi, ako se to moglo nazvati živenjem. Toliko je to bio crn i gadan period u mom životu, da više nisam sigurna da se uopšte i desio. Zato je tu ta kuća da me podseti, svaki put kad se provezem pored nje. Od nekadašnjih pet soba i foajea (jelte) napravljeni su kupatilo, kuhinja i dnevna soba sa kaminom. Ostale su dve spavaće sobe. Jedna od njih je imala rupu na podu i moglo je da se vidi šta se dešava u onom dole, nenaseljenom, prostoru. Zidove smo zatekli u plavoj boji. Masnoj. Sa istim takvim plafonima. Ko u konzervi. Pa smo ih prefarbali u neke pitome nijanse. Ispostavilo se da ne farbamo samo preko masne farbe, već i preko trinaest slojeva tapeta koje su bile ispod te farbe.
U kupatilu je bio etison.
Kada je bila jedina simpatična stvar u toj kući: na uvijenim nogarama, na sred sobe, i sa zaveseom u krug, kao kod Sare Kej.
Prozor od kupatila je odmah iznad jednog isturenog krova, pa su nam rakuni ulazili unutra ako bi smo zaboravljali da ga zatvorimo.
Negativna energija? Vrlo je moguće. A možda i nije. Tu nam je umro Mačak, ali tu smo takođe napravili i bebu. Što nisam nikad prežalila, jer ne bi da joj nakalemim neku lošu karmu za vrat.
Imala sam jedan flešbek pre nekoliko meseci, kada sam ispraznila kutiju praška za pecivo. Krenem da zagrabim prašak, a njega skoro da nema. I pomislim, došo i njemu kraj. A kupila sam ga pre deset godina, jedna od prvih stvari koje sam kupila ovde. H. me je odvela u neku grčku prodavnicu na Danfortu da mi pokaže gde mogu da kupim friške jufke i sira za sirnicu (?!), pa kad sam onako zbunjena kupila sve to, konstatovala je da mi treba i baking powder i da to moram što pre da kupim u Igi na Broadwayu. Nisam se proslavila mnogo sa tom prvom sirnicom, ali sam tom prašku za pecivo mogla uvek da se vratim. Bio je jedna od retkih konstantnih stvari u mom životu svih tih deset godina. Nema leba, nema veze ima praška. Imaš praška za pecivo da mi pozajmiš? Naravno. Napraviš mi tortu za venčanje? Naravno, imam praška za pecivo treba mi još samo par sitnica.
I tako, držim praznu kutiju i od svih stanova kroz koje sam je nosala, od svih gradova koje sam promenila, od svih dogodovština koje su mi se desile, u kuhinji pogotovo, asocira me prvo na tu staru, prokletu kućerinu, koju bi trebalo srušiti da ne bi nekom drugom trovala život… Sigurna sam da će naći ne jedan leš.
