Evo malo, dok cekam da mi prodje radno vreme i dok cekam da US Open updateuje HTTP rezultate Noletovog meca (nema Flasha na poslu), cunjala sam tako malo mecevima, profilima i naletim na Daniela Nestora.
Nedaleko od zgrade u kojoj sam zivela do pre nekoliko meseci postoji teniski klub na cijoj ogradi je okacen veliki transparent, a tu pise „Home of Daniel Nestor“. Prva reakcija mi je bila „da nije Makedonac“, niko nije znao da odgovori, ima je univerzalno, mogao bi svasta biti i ostalo je na tome. Danas, primetim da Daniel Nestor igra u muskom dublu sa nekim Markom i upravo su pobedili. I tako kliknem ovde, kliknem onde i dodjem do ovoga:
Country:
Canada
Birth Date:
4 September 1972
Birthplace:
Belgrade, Yugoslavia
Residence:
The Bahamas
Height:
6 ft. 3 in. (1.91 meters)
Weight:
190 lbs. (86.4 kilos)
Plays:
Left
Year Turned Pro:
1991
Current doubles rank:
3
High rank for singles:
58
High rank date for singles:
23 August 1999
High ATP Champions Race Position Date:
29 January 2001
High rank for doubles:
1
High rank date for doubles:
19 August 2002
Career matches won:
85
Career matches lost:
118
Career prize money:
$6,081,714 USD
Year to date prize money for singles:
$0 USD
Year to date prize money for doubles:
$383,940 USD
Dakle, Beogradjanin je trenutno treci po rangu na dublovima.
Zanimljivo mi dodje i dno gornje tabele. Uporedis „career prize money“, uporedis „highest rank“ i slicno, pa dodjes do zakljucka da se tenis stvarno isplati.
Why are you denying sweets to yourself? That’s what life is all about.
About food?
No, about enjoying it.
****
You know what I think about diet? I say: „coffins come in all sizes“.
***
I am on the best dressed list. I look best – dressed.
***
Go buy the real aquarium and get bunch of Willies for your kid.
Willies?
You know, fishes: Willy live or Willy not.
***
See, you may quit smoking if you think its good for you, but I have a friend, my friend’s husband actually, who abused his body worst than any husband I know, you know – coffee, alcohol, cigarettes, junk food (he’s a salesman), and still he never spent a night in the hospital, as opposed to my husband and other husbands who all had some form of cancer or other.
***
When loosing somebody close to you, you can’t really believe it until it becomes too late. And then its too late to say goodbye.
***
And by the time her husband came home, the two of us…
You were done with husband-bashing?
Noooo, we don’t do that. I don’t socialise with people who do that, my friends are only good people. They are all married for very long time. Well there is one single person, twice divorced, broke, which is why we give her our old china, but she is still nice…
***
But after all that happened, I am still married, and that’s what’s most important.
***
Maybe you will start to dress better when you hit 35, like me.
***
Your mother is lazy.
Did you just call my mother, that you’ve never seen in your life, lazy?
Yes.
***
Nemoj nikada da radis nesto zbog cega ce tvoju decu biti sramota od tebe. Nemoj da budes kao ja.
***
Vi tanki sedite sa ove strane stola, a vi… normalni sa ove.
***
Sta radis?
Ucim.
A jeeeel. Ma neeeeemooooj. E pa izviiiini molim te sto ti smeeeetam.
***
Voli sebe
.Kako?
Ne znam.
***
Dok smo mi ginuli od muslimanskih metaka i dok su nase crkve gorele, dzamija je staja u Beogradu netaknuta.
Jel trebalo JA da je zapalim?
Da.
***
Well, its ok if you can’t breastfeed immediately, not everyone is cut off to be a perfect mother. But I like your glasses. What brand are they? (Lactation specialist u porodilistu)
***
Do you have any rice dishes?
Of course we don’t. This is an Italian restaurant, you know.
***
Don’t tell your daughter to be good. Are you good all the time?
***
Of course kids will fight sometime. Don’t you fight with your husband?
Are you comparing our two three-year-olds with married couples?!
Postoji na internetu jedan tekst zbog kog mirnije noćima spavam. Napisao ga je moj drug Mića Karić (da se pohvalim). I onda, pre neki dan, odgledam Madonin najnoviji dokumentarac I setim se tog Mićinog teksta. Tekst je bio prvo objavljen na Životu B92, a posle na blogu B92. Međutim, tog dana nisam uspela da ga nađem odmah, pa sam se uspaničila, pa sam pitala Miću da me pusti da ga postavim I ovde, I on je pristao. Mićo, hvala ti!
Eve ga.
Eh, da…sve je počelo u osnovnoj školi nakon što sam se oprostio od dranja i prenemaganja u horu i počeo da gradim nekakav svoj muzički ukus… još uvek se sećam kako me je prvo slušanje „Like a Virgin“, u diskoteci u Rekreativnom centru Mitrovac na Tari okupiralo i za dve nedelje napravilo zvezdom u školskim takmičenjima… najiskrenije napisao: Miroslav Karić
Dok su se drugi borili za pozicije najboljeg matematičara, recitatora, poznavaoca prirode i društva, ja sam ostao bez premca u đuskanju uz madonin, cenim, najveći hit «Kao djevica»… naravno da nisam imao pojma o čemu moja nova ljubav peva; mislim da nisu ni članovi žirija, no to nije ni bilo važno pošto sam u svemu ja svojski uživao, a oni se dobro zabavljali… i sećam se povratka i učitelijicine ozarenosti dok mom ocu priča: «…pa , to je bilo neverovatno, kako je on igrao, kako se uvijao, pratio pokretima muziku…» i pamtim oca koji se kiselo smeje i lagano bledi, a moj osmeh i ponos pothranjen diplomom za najboljeg igrača, vrlo brzo anulira siktanjem kroz zube: «razgovaraćemo kad dođeš kući…».
Vanredni porodični skup i predavanje na temu: «da li je vrtenje dupetom ikoga učinilo ozbiljnim čovekom» učinili su da u stavu nakostrešenog petlića branim svoju novu pasiju i izreknem prvu mudrost: «možda ozbiljnim nisu, ali slavnim i bogatim sigurno jesu»… majčina zabrinutost, evidentna prilikom svakog Madoninog pojavljivanja na tv-u i mog transa, praćenog cičanjem dok je gledam, kulminirala je onog dana kada je mlađa sestra na poklon iz nekog inostranstva dobila majicu sa Madoninim likom, a ja u nastupu ljubomore odbijao da jedem i idem u školu… uzaludni su bili majčini pokušaji (i vapaji) da mi objasni kako nije za dečaka da nosi roze majicu sa nekakvom pevačicom i apliciranom pravom čipkom, a dalje nadvlačenje sa mnom završeno je posetom psihologu koji zaključuje da je i balet lepa profesija… do sestrinog poklona sam ipak na kraju došao nakon što je jednog dana razočarana rekla da joj je mali i tesan, i nakon oštrog suprostavljanja majci da isti daruje crvenom krstu… bila je to idealna prilika da dragocenost ne završi u posedu nekoga ko bi je skrnavio flekama mleka i jaja u prahu, već da se u opkrojenoj varijanti pojavi na naslovnoj strani tematskog spomenara na kome sam počeo da radim…
Da, da… dok su odeljenski drugovi oznojeni jurcali za loptom i sanjali novi par kopački, ja sam poput crtanog junaka bika Ferdinanda «zavaljen» u svoje misli pario oči na slikama časopisa «Bravo», maštajući da napravim knjigu posvećenu sada već ozbiljnoj strasti… tapke, razmenjivanje sličica fudbalskih reprezentacija, ali i slika golišavih teta, u mom slučaju su zamenile makaze koje su kasapile svako štampano izdanje koje makar i u jednoj rečenici pominjalo lik i delo Lujze Veronike Čikone… sabrane članke i fotografije vrlo brzo su dopunili krasnopisni prepisi stihova Holiday, Who’s That Girl, Into The Groove, La Isla Bonita, a rubrika VMO (vaše mišljenje o…) Madoni je punila visoki karo svakakvim komentarima, pa je moje dalje druženje sa osobama koje su pisale «krava» i «Bros su bolji» bilo dovedeno u pitanje…
Patologija dobija novi oblik nakon početka redovnog konzumiranja kafe i svakodnevnog okupljanja pre škole radi gledanja u šolju i «bodenja parova» gde sam neretko za para birao – pogađate već koga… tumačenja pubertetskih eksperata koja su, u mom slučaju, obično glasila «nejasna sadašnjost» i «ne vidim vas u budućnosti» nisu me pokolebala u nameri da presavijem tabak i lično se obratim svojoj fiksaciji… u tom stavu me je posebno ohrabrila njena izjava u jednom intervjuu da se raduje kada joj fanovi pišu što sam, pretpostavljate, shvatio vrlo ozbiljno i krenuo da mail box njenog sekretarijata zasipam desetinom pisama… zamislite zblanute poglede službenica provincijske pošte koju sam bar jednom nedeljno posećivao, i zbun u njihovim «natapiranim glavama» koji su izazivali moja revnost i nonšalatnost, kao da šaljem običnu kartu tetki u kanadu… mali «pokoleb» i pad «madonina» u krvi osetio sam nakon tromesečnog jednosmernog dopisivanja i odsustva bilo kakve reakcije, čak i od onih koji su, verujem zbog mene, u fan klubu uveli treću smenu i morali da postave novo sanduče «materials from Yugoslavia»…
Period koji je obeležilo vežbanje Vogue-a pred ogledalom i biranje Justify My Love kao muzičke podloge za prvi pravi kissing, prošlo je u iščekivanju odgovora… i taman kada sam digao ruke od svega, prekoravao sebe zbog opsednutosti i prestao da vrebam poštara dvogledom po naselju, iznenadilo me je zvono i preporučena pošiljka… sve prisutne sablaznile su moje suze radosnice i dug zagrljaj upućen službeniku PTT-a, koji je stvorio takav uslovni refleks kod mene da bih mu svaki sledeci put kad ga vidim potrčao u naručje, čak i kad mi je doneo poziv za regrutaciju… pristupnica zvaničnom Madoninom fan klubu bila je razlog višednevnog „lebdenja“, ali i oštrog sukoba sa ukućanima, koji su moju spremnost da za special price od 100 dolara postanem aktivni član kluba, videli kao prvi znak ludila i momentalno mi oduzeli štek od 50 dolara koji sam na jednom familijarnom slavlju zaradio u kupo-prodaji mlade…
Dane tuge i očaja koji su potom usledili, ali i vreme zaljubljenosti u lik i delo najveće umetnice XX veka, vrlo brzo je okončala surova realnost oličena u što hitnijem biranju muzičke i životne „strane“ u razredu: slediti poklonike bosanskog sevdah popa koji inkliniraju turbo folku ili početi sa obožavanjem starki i kariranih košulja slemujući uz Nirvanu i Pearl JAm… Grandž je pobedio i vodio u dalja otkrivanja i fascinacije, kakva je u jednom trenutku bila zaokupljenost Džimom Morisonom (nažalost nisam mogao da mu pišem)… vreme tinejdžerskih dogodovština, ostrašćenosti i izjava tipa da bih za kartu za Madonin koncert u Beogradu prodao najmilije u belo roblje, postalo je samo nostalgično prisećanje i zgodan materijal za zabavljanje društva na žurkama…
Dešava se, naravno, i danas da u izvesnim situacijama iz mene progovori „verni madonista“ koji prijateljima puni uši o tome kako je ona ustvari dobra glumica, ali da ne dobija prave uloge ili da je scena njenog ljubljena sa Britni Spirs legendarna koliko i poljubac Honekera i Brežnjeva… Sada, dok pišem ove redove i završavam ličnu storiju „Madona i ja“, o njoj razmišljam kao o osobi koja je obeležila jedan period mog života, i koja me je između ostalog zadužila i mnogim ljubavima (Vorhol, Gotije, Almodovar, pornografija), za šta joj mogu zahvaliti visokim podizanjem čaše svaki put kad je čujem u nekom klubu…
Jedne lepe noći u Dominkani, posle jedne lepe večeri koju smo proveli prvo sa ljudima koje smo upoznali na moru, a onda sami na terasi, u kupatilu… legli smo u krevet i upalili tv. Malo je spavalo na krevetu pored, pa smo malo utišali. Šaltajući, tako, kanale, naleteli smo na neki mužički, gde su upravo pustili Metalikin Unforgiven. I, naravno, ostali smo na tom kanalu.
E, čoveče kad je ovo bilo.
Ma tada je bila dobra muzika.
Baš imamo sreće što smo bili deo te ere…
I onda posle toga puste Ganse i Paradise City, a nas dvoje krenusmo da se utrkujemo da ispričamo svoju priču: gde smo bili, šta smo radili kada smo prvi put čuli pesmu i šta se desilo onda.
On je bio glasniji, pa je ispričao prvi, ali sam bila toliko uzbuđena što ću (ako bog da) i ja doći na red da pričam, da sam zaboravila šta je rekao. Mislim da je ličilo na moju priču, i nije bila ovoliko duboka i isprepletana kao moja. U svakom slučaju, zanimljivo je sa koliko se detalja oboje sećamo svega što se desilo vezano za tu pesmu. Jer, kako god okreneš, kako god se kasnije zvao u pubertetu, dal hipik, dal metalac, dal šminker, dal džiber (to ja govorim samo za moju generaciju), muzika, a i naši životi, se dele na pre i na posle Paridise Cityja.
Dakle, preskočićemo njegovu priču kao manje vrednu iz jednog i jedinog razloga, a to je jer nije moja.
Nisam sigurna da li sam je čula u sedmom ili tek u osmom razredu, ali znam da je to bila godina kada je treći kanal RTSa tek počinjao lagano i kada mu je programska šema bila samo Sky satelit. Na tv-u je uvek bio neviđeni sneg, ako bi danas naletela na neki takav sneg mislila bih da kanal uopšte ne postoji. Ali, ako su na tom snegu mogle da se nazru neke konture, pa još i zvuk, o, pa taj program se nije propuštao. Ma bio on i fudbal, na satelitu je i mora se pogledati. Često se tv gledao sa antenom u rukama.
I tako jednog dana, bilo je hladno, ali ne znam koliko, išlo se u jaknama, oko 11 satu ujutro, sat i po pre nego što sam inače kretala u školu, dok je tv bio uključen na taj sneg i dok je taj sneg jako šuštao, odjednom, ko na filmu, sneg se malo razbistrio i ton se iznenada pojavio. A na tv-u… pa… čudo neviđeno. Koncertna bina, u publici milioni ljudi, pevač vrišti i trči po bini, gitarista isti S. samo sa cilindrom na glavi… I muzika. Mislim, pazite, ja sam već tada bila dete koje je evoluiralo sa Novih Fosila ka Električnom Orgazmu i Partibrejkersima i Disciplini Kicme, i imala sam jednog dosta starijeg komšiju uz kog sam odrasla i koga sam predstavljala kao brata, koji mi je gurao pod nos Ramonese i Psohomodo Pop i Šarla i šta ti ja znam, jedan drug iz razreda mi je snimao Zeppeline, i tako. E ali ovo… A kasnije nisam bila metalac već hipik. I opet ne umem adekvatno da objasnim doživljaj tog prvog slušanja pesme, a da moja kasnija opredeljenja budu jasnija. Uglavnom, desilo se nešto. Desilo se nešto i sa svima drugima kada su čuli tu pesmu, jer kao što rekoh, svi se bre sećaju svega u vezi tog doživljaja.
Otrčim u školu i tamo sretnem Dacu. Daca je bila nešto specijalno, sigurna sam da je i danas. Dok su, kada smo bile u nekom drugom, trećem osnovne, ostale devojčice u razredu bile u fazonu „am, ovaj, reći ću mami da mi pusti kosu“, Daca je bila tell it like it is vrsta deteta „šta imaš da naređuješ mami da ti pušta kosu, puštaj je sama!“. Daca i ja delimo rođendan, ali je ona godinu dana starija. Daca je mogla da priušti drčnost i nadrkanost, jer je i u tom periodu s početka osnovne škole, kada smo svi manje-više došli pismeni u školu, delovala kao da iz nekog razloga ima više kredibiliteta od drugih. Attitude. To je ono što me ovde uče zadnjih deset godina, a što je Daca znala još tada. Daca je, naučno je dokazano, genije. Ona ne glumi i prezire foliranje. Kao i ja, uostalom, iako nisam genije. Ali još od Dacinih vremena ja prosto ne mogu da verujem da su ljudi koji se foliraju iole inteligentni, jer da jesu, znali bi da ne moraju da glume. I tako.
I sad, ja odem u školu, sretnem Dacu, ispričam joj o onom čudu koje sam upravo videla na tv-u. Ona me pita kako se zovu, ja vadim ceduljicu iz džepa i čitam Paradise City, jer nisam imala vremena da napišem i ime benda i ime pesme, pa sam se odlučila za ono što razumnije zvuči. A Gansi! kaže Daca. Nisi ih još čula? pita me bez trunke podjebavanja. E pa oni su super, baš mi je drago da ti se sviđaju, snimiću ti njihovu kasetu.
Meni drago, ali gledam je, blejim, mislim, kako?! Kako to da svi gledamo istu televiziju, slušamo isti radio, idemo u istu školu, ali je Daca čula za Ganse pre mene, ima čak i kasetu. Kako je, recimo, Tijana u petom osnovne znala za Falka pre mene, a opet isto gledamo, slušamo i tako dalje.
Kako?!
Odgovor sam dobila koju godinu kasnije kada je razredni iz gimnazije ispričao čitavom razred poučni vic:
Bile dve ajkule. Ista ih majka rodila u isto vreme, istu su hranu jele, u istom moru živele, u istu školu išle, sve su isto radile. I tako su se s vremena na vreme trkale, ali pošto su bile potpuno iste uvek su stizale na cilj u isto vreme. I jednog dana – jedna ajkula pobedi drugu. Luzer ajkula se zabezekne i priupita pobednicu: kako to da si me pobedila, kada smo rođene istog dana, od iste majke, sve isto jele i pile, u istu školu idemo, sve zajedno radimo… A pobednička ajkula reče: eeeeeee.
Dakle, kako to da Daca zna za Ganse pre mene? Eeeeee.
Posle Paradise Citija su pustili Epic od Faith No More i tu smo se moj krevetni saputnik i ja zamalo dovatismo, međutim malo je spavalo odma tu pored pa nismo (istina je u stvari da se u ovim godinama ne može dvaput u sat vremena, a i televizija je bila dosta interesantna…). Ispostavilo se da postoji i američka verzija spota Epic, pa smo se malo smejali, ali opet, davno je to bilo, bili su mladi, nije se imalo para za normalan spot itd.
Malo smo nagađali šta će da puste sledeće. On je tipovao na Skid Row, ja mislila biće Cult, ali sam potajno maštala da puste More then words od Extreme, ne bih li ponovo videla nalakirane nokte predivnog Nuna Bettencourta. Od kad sam jednom bila ismejana što volim Extreme od strane neke moje tadašnje drugarice u hard core fazonu, krijem ih i od same sebe. Baš juče pevušim pesmicu i dam sebi u zadatak da proverim ko je napisao tekst, jer zvuči kao da je pisao neko kome je engleski priučeni jezik. Mislim, kome je jasno šta je pisac hteo da kaže u More then words?! Prvo reci mi, pa nemoj da mi kažeš, pa ako povučeš reči hoće li onda ono što si rekao i dalje biti tačno… Al zato je tu Nuno da popuni sve rupe u tekstu.
Posle reklama, željno iščekujemo novu pesmu, opklade su pale, puštaju…
Pussycat Dolls feat. Timbalake.
Diablos!
Pu ove nove generacije nemaju pojma ova nova muzika je sranje blablabla blabla…
Prvi radni dan posle dve nedelje godišnjeg odmora je skoro gotov.
Uspela sam da se nacrtam ovde u osam.
Uspešno sam spakovala doručak, ručak i kutiju čaja.
Uspešno nisam spakovala cigarete.
Uspešno sam popila dve šolje čaja i litru vode do sada.
Uspela sam čak nešto i da uradim.
Surfovala sam, ali malo.
Na ručku sam uspela da odjebem ovu jednu, bez neviranja i bez svađe, aleluja. Čak i bez da je uvredim. Ne volim, ma mnogo ne volim kada ljudi imaju neku jako savršenu, ali nerealnu, sliku o sebi, pa im to daje za pravo da ti drže predavanje, da komentarišu što se ne komentariše itd. Mislim, sasvim je ok da ja kažem za sebe da sam debela i da se pravim da u to verujem, ali je apsolutno nekulturno to mi potvrditi, ili me čak podsetiti kad o tome ne pričam. Ne dolazi u obzir da mi neko broji cigarete na sat, niti da komentariše ručak koji sam ponela. Pogotovo ne možeš da mi držiš predavanje o oblačenju ako pri tom ti sam izgledaš ko posleratna udovica. To su sve, ukratko, karakteristike običnog euro-trasha, koji nije mnogo daleko od onog kanadskog, vidljivijeg trailer-trasha. Zašto ja toliko često ulazim u jednu istu priču sa njom?! Ko je ovde budala, ona što je takva ili ja što je i dalje trpim?
Sada brojim 64 minuta do odlaska, slusam Betovenov Piano Concerto No.5, evo sad vec Bramsovu sonatu za violoncelo u E Minoru i počela sam da radim na nekom novom projektu. S obzirom da sam rekla da mi za njega treba 5 dana, verovatno bi mogla da ga završim danas.
Ne znam još šta ću da pravim za ručak kad dođem kući, ali imam neke ostatke za prvu pomoć.
Sutra idem na veslanje. Trkam se u dobrotvorne svrhe. Nemam dana veslačkog iskustva u životu.
Jel moguće da je toliki odmor već prošao, da se drugi čak ni ne nazire, a ja baš ništa produktivno nisam uradila?
Tog 2. avgusta ove godine, dok sam naivno ladila noge u okeanu ne sumnjajući ni na šta, cirkala Mojito i gledala u daljinu sa vetrom u kosi, moji prababa i pradeda su osvanuli na jutarnjem programu. Tog istog dana slavili su 65. godišnjicu braka i neka dedina rođaka je, da bi ih prijatno iznenadila, pozvala RTS i javila im tu radosnu vest. RTS je poslao ekipu i snimili su kratki prilog o tome.
Prilog nisam videla, ali predpostavljam, znajući njih dvoje da su pričali kako je bilo u Kraljevu za vreme WWII kad su se upoznali, kako je nana već bila udovica s dvoje dece i tako to. Onda su sigurno pričali o svom brodiću koji je deda svojeručno izgradio i o tome kako plove i pevaju, i pevaju i kad ne plove. Verovatno su držali predavanje o tome kako se postiže srećan brak I sigurna sam (zato što mi je sestra podnela raport) da je nana za kraj drmnula jednu ljutu na eks, onako sva doterana, natapirana, našminkana, nalakirana i 92 godine stara. Sestra se preznojila od blama. Ja sam se široko osmehnula.
Ko je to video, zna mi prababu i pradedu.
Sve je to lepo, međutim, nasnimalo se tu još materijala i od njega će verovatno da nastane neka emisija. I šta ću onda ja? Zbog tamo neke dobronamerne rođake ostaću bez svog keca u rukavu. Njihova priče je toliko zanimljiva i detaljna da sam planirala da je iskoristim. A ako na to nemam pravo, kao njihov potomak, ko drugi ima? Tamo neki novinari RTSa?!
Jer evo o čemu se radi: lepo su živeli, sve što su imali su potrošili na provod. Ne čeka me nikakvo nasledstvo osim usmenog predanja. I šta ću sad ako i na to izgubim pravo?
Ako budete gledali tu emisiju, ne verujte nani ništa. Ko s njom priča, a ne zna me, živi u ubeđenju da sam još od obdaništa bila najbolji đak u odeljenju (istina je da me obdanište nije htelo), da sam najbolji pijanista na svetu (a svirala sam klavir samo tri godine), da sam na koledžu u Kanadi predavala neke predmete dok sam i sama studirala (ali sam u stvari bila samo tutor), da sam najlepša i najzgodnija (ahahahha) osim, jedino, moje rođene sestre (tu čak ni nana ne može da slaže, mada je ona jedina koja mi ponekad udeli kompliment bez poređenja – kako ti je lepa sestra, baš ni malo ne ličite)…
Stvarno bi bio skandal da zaborave da me spomenu i da pričaju isključivo o, recimo, sestri od strica koja ima tendenciju da postane manekenka.
Bio bi još veći skandal kada bi nana pred kamerama izjavila ono što govori svaki dan inače, da je bog pogledao kada su Nemci streljali njenog prvog muža, a mog u stvari pravog pradedu, onog “ljubomornog skota koji je tukao i ošišao joj onoliku kosu koju je puštala godinama”. I onda bi moja druga nana, ćerka tog “ljubomornog skota” doživela srčani udar i ako bi preživela, više nikad ne bi progovorila ni reč sa svojom majkom.
Ma mislim, ništa dobro od te emisije ne mož da izađe. A ja neću više da pišem o njima. Ako ikad budem pisala, ima dobro da naplatim.
