Malo vako malo nako

Prvi radni dan posle dve nedelje godišnjeg odmora je skoro gotov.
Uspela sam da se nacrtam ovde u osam.
Uspešno sam spakovala doručak, ručak i kutiju čaja.
Uspešno nisam spakovala cigarete.
Uspešno sam popila dve šolje čaja i litru vode do sada.
Uspela sam čak nešto i da uradim.
Surfovala sam, ali malo.
Na ručku sam uspela da odjebem ovu jednu, bez neviranja i bez svađe, aleluja. Čak i bez da je uvredim. Ne volim, ma mnogo ne volim kada ljudi imaju neku jako savršenu, ali nerealnu, sliku o sebi, pa im to daje za pravo da ti drže predavanje, da komentarišu što se ne komentariše itd. Mislim, sasvim je ok da ja kažem za sebe da sam debela i da se pravim da u to verujem, ali je apsolutno nekulturno to mi potvrditi, ili me čak podsetiti kad o tome ne pričam. Ne dolazi u obzir da mi neko broji cigarete na sat, niti da komentariše ručak koji sam ponela. Pogotovo ne možeš da mi držiš predavanje o oblačenju ako pri tom ti sam izgledaš ko posleratna udovica. To su sve, ukratko, karakteristike običnog euro-trasha, koji nije mnogo daleko od onog kanadskog, vidljivijeg trailer-trasha. Zašto ja toliko često ulazim u jednu istu priču sa njom?! Ko je ovde budala, ona što je takva ili ja što je i dalje trpim?
Sada brojim 64 minuta do odlaska, slusam Betovenov Piano Concerto No.5, evo sad vec Bramsovu sonatu za violoncelo u E Minoru i počela sam da radim na nekom novom projektu. S obzirom da sam rekla da mi za njega treba 5 dana, verovatno bi mogla da ga završim danas.
Ne znam još šta ću da pravim za ručak kad dođem kući, ali imam neke ostatke za prvu pomoć.
Sutra idem na veslanje. Trkam se u dobrotvorne svrhe. Nemam dana veslačkog iskustva u životu.
Jel moguće da je toliki odmor već prošao, da se drugi čak ni ne nazire, a ja baš ništa produktivno nisam uradila?

Aj komandante Če Gevara….