Malo vako malo nako

Warning: spoilers!!!

Film: It’s all gone Pete Tong
Rating: 9/10 cvetića

Moram prvo da skrenem pažnju da sam na jednom mestu videla da je naziv filma napisan malkice drugačije, sa zarezom
između gone i Pete, što daje ideju da se glavni junak jada Peteu Tongu kako je sve otišlo u tri lepe. Verujem da i
to ima smisla, s obzirom da se Pete Tong stvarno pojavljuje i drži intervju sa glavnim junakom. S druge strane, tu negde u to doba kada je film sniman (2004) a možda je baš film i zaslužan za idiom, kada se kaže it’s all gone Pete Tong misli se na its all gone wrong.

Rizikujem da opet budem zadnja koja je otkrila Ameriku i da pričam o filmu narodu koji ga je gledao pre tri godine.
Whatever. Otkriću neke detalje iz filma, čisto da upozorim, ali to ne smeta mnogo, objasniću zašto.

Frankie Wilde je DJ na Ibici. Jedan je od najboljih, najnadrogiranijih… Ima čak i svoj web site sa čitavom
neverovatnom pričom. Jedan od rekordera u količini narkotika koje je uzimao, kao i rekorder u nespavanju, počeo je da gluvi taman pred snimanje svog novog albuma. Da bi na kraju i ogluveo skroz. Načisto. Ali… Kako je onda uspeo tako gluv da snimi novi album? Eeeeee. Reći ću samo: ključ je u papučama, i ništa više. Ali ni to nije mnogo bitno. Bitno je kako se pomirio sa svojom gluvoćom i kako je na kraju nestao.

Googlajte Frankie Wildea i naići ćete na njegov web site. Čak i na njegove spotove na youtubeu. Frankie,
odaću vam tajnu, u stvari ne postoji. Postoji samo Pete Tong, koji je inače BBC-jev dj, dj na Ibici i producent
ovog filma. A Frankie je imaginarni spoj gomile dj-eva koje je Pete intervjuisao.

Film je dobio nagradu najboljeg filma na Toronto International Film Festival te neke godine kada je izašao i dok ga nisam odgledala, nisam mogla da zamislim zašto, pošto sam na web situ već pročitala čitavu priču. I šta? Pa ‘nako. I tu smo se našli. It’s all gone Pete Tong je film u kome je priča podređena glumi, forama, crnom humoru, bljak humoru, muzici, budalaštinama, semiologiji, apsurdu, glumi, glumi… sve u svemu - film ko stvoren za mene. Urađen u formi “mockumentaryija”, sa sve intervjuima sa menadžerom, drugim dj-evima, klerkovima izdavačke kuće…

Puritanci nek ne gledaju film.

Paul Kaye je neko koga treba gurati napred. Ima već dovoljno godina da bude poznat, ali iz nekog razloga i nije baš. Ovaj film je izneo sam na svojim leđima. Aj dobro, da ne budem nepravedna prema ostalima - skoro sam. Ako ga uskoro ne vidim u još nekom ovako dobrom filmu, pišem peticiju negde i nekome.

Film: Dirty Pretty Things
Rating: 8/10 cvetića

Jedan kolega je iz dana u dan pričao o ovom filmu, ubeđivao me da odgledam najbolji film ikad snimljen, ubeđivao me da je Odri Tutu najbolja glumica ikad, i kad sam odgledala film i došla i rekla mu “e odgledala sam film” on je rekao “koji film?” Tako i ja, da napišem što pre nešto o filmu dok nisam zaboravila o čemu se radi.

Ok, ja se sećam kako je bilo teško biti novi imigrant, ali nikada nisam bila politički, i ne u Londonu. I nisam se
nikada našla u tako teškim i bezizlaznim situacijama kao likovi u ovom filmu. Ili možda jesam ali mi to tada nije
izgledalo tako crno? Jesam li ja to optimista?! Enivejz, Nigerijac i Turkinja rade na crno u jednom hotelu u
Londonu i nekako sve kreće naopako kada on jednog dana nalazi ljudsko srce u wc šolji jedne sobe. Ima tu malo rupa u scenariju, mada nisam sigurna da li su namerne ili ne. Posle prve pojave Srceta u glavnoj ulozi, ono se malo
povlači u stranu, da bi isplivala socijalna priča o njihovim imigrantskim problemima koji se pojavljaju baš
neposredno posle Srceta. Zatim, malo meditiramo o njihovom prijateljstvu i nazirućoj platonskoj ljubavi. Zatim se
jedemo zbog problema u kojima su se našli zbog imigracionih vlasti i odvratnih starih imigranata. Deluje kao da im nema spasa. A onda Srce ponovo izlazi na pozornicu i rešava stvar. Srce kao superheroj, ili tako nekako. U stvari bubreg. Jer oni otkrivaju da se u hotelu u stvari vrši preprodaja bubrega. Prodaš svoj bubreg, dobiješ nešto sa cenovnika. Jedan bubreg košta: a) 10,000 funti b) engleski pasoš. A Nigerijac je nekad bio hirurg. A lošim momcima treba novi hirurg.

Potresno je, ljupko je u nekim momentima, tragično. Bilo je momenata kada sam osećala da bi mogla sada da ustanem i
podignem ustanak protiv ljudskog smrada. Neki smradovi su čak imali i ime, iz mog ličnog iskustva, ali ovde se ipak
radilo o konkretnoj vrsti smrada, kakve ja, na sreću, ipak nisam poznavala. I tako sam nekako došla do zaključka da
ovo jeste dobar film. Jer budi u tebi potrebu da se pokreneš i reaguješ. A onda, s druge strane, čitava situacija zbog koje bi da ustaješ je tako daleka i, iako realna, ono ipak nekako nedostupna običnim smrtnicima, da mi ta skupljena energija i nagon da dignem glas ostaje protraćena tu ispred televizora.

I onda je prošlo nekoliko dana, nekoliko nedelja i ja se sad mučim da se setim o čemu se radi.

Odri Tutu - jako dobra. Chiwetel Ejiofor - outstanding!

Film: Constant Gardener
Rating: 5/10 cvetića

Mislim, stvarno.

Nisam ni sumnjala da se Afrikanci ne koriste kao pokusni kunići. Ako je film trebalo da podigne na noge nekog ko to
još nije znao, da taj neko kaže a-ha, jel tako, e sad ću sve da vas pohvatam, onda ne bih rekla da je uspeo. Ako je
trebalo da izazove skandal, ne bih rekla, mada možda nisam u toku, možda je neko raskrinkan, možda je neko otišao u
zatvor zbog tog filma, možda se ružičasti slonovi sa roze krilima pentraju po drveću u mom dvorištu…

Ostaje mi da film posmatram isključivo kao film, a ne kao pokučaj menjanja sveta. I jedino što mogu da kažem je da
postoji jedan neverovatan momenat u filmu zbog koga sam imala neki tupi osećaj nemoći. To je onaj momenat kada lik
Ralfa Hejnsa želi da spasi malu sudansku devojčicu od nadolazećih bandita, ali pilot aviona kojim beži mu ne da da je uvede unutra, jer je to protiv protokola, kada on nudi sve pare koje ima pilotu, pilot uvređeno odbija, a onda sama devojčica kreće da trči nazad prema selu i svojoj neizvesnoj sudbini. Verovatno ne bih shvatila težinu scene da nisam u toku sa stanjem u Sudanu: sva deca po selima noću spavaju na kamari, u jednoj prostoriji, da bi ih tako zaštitili od bandi koje upadaju u sela da bi ih popljačkali, ali pre svega da bi odveli malu decu. Od te dece prave belo roblje, vojnike, sex slaves… A onda, dok sam gledala tu scenu stegnutog grla, pala mi je na pamet i jedna fotografija malog deteta, oko dve ili tri godine starog, koje čuči, a pored njega stoji lešinar i čeka da dete umre. Dete i njegova familija su krenuli na put dug nekoliko kilometara do vode, ali pošto je dete bilo najgladnije, najslabije i najsporije, porodica ga je ostavila kao kolateralnu štetu da hoda kako može i možda ih stigne, a možda umre usput. Onda je naišao taj fotograf, slikao ga, ostavio ga, i postao poznat zbog te fotografije. Onda je postao još poznatiji kada se ubio, jer detetu nije pomogao.

Mislim da Constant Gardener muze dosta ova dva fakta, ali da onaj ko nije upućen u sve to neće shvatiti paralelu i
steći uvid u težinu horora koju Afrikanci žive. Tu dakle, film gubi svoj smisao. Ipak, samo zbog podsećanja dobija
5 cvetića od mene, i ni zbog čega drugog.

A onda, takav šupalj scenario nisam skoro videla. Da li je neko objasnio zašto se njegova žena obrela na mestu svog
ubistva, onom istom dalekom, nenaseljenom, aligatorskom jezeru, gde je i on došao da umre? Lepo je sela u kola,
otišla kod onog doktora, ispričala se s njim, i onda svom vozaču rekla vozi me u sred ničega. I kako je to zadnje
famozno pismo, koje je čitano na Ralfovoj (puj puj daleko bilo) sahrani, došlo do bilo koga? Kako to da
dvadesetčetvorogodišnja devojka, tj. mlada žena, ima toliki ego, kako to da je iko uopšte uzima za ozbiljno? I
tako, imam još gomilu pitanja. U stvari nemam, baš me briga za odgovore.

Maskirati film o nepravdi koja se vrši u Africi u neku bljutavu ljubavnu priču, da bi bila lakše varljiva za
narodne mase, je travestija.