I opet se mislim šta mi je činiti: dal da dižem frku ili i u školi važi isto pravilo kao i u obdaništu: ne zameraj se učiteljici da ti dete ne bi bilo najgori đak u školi.
Dete ima 3.5 godine i kreće u Junior Kidergarten. Ići će u školu dva puta nedeljno i svaki drugi petak, od 9 do pola 4. S obzirom da od svog 17 meseca ide u obdanište niko se više ne brine za to da li će da se socijalizuje, da li će da plače i slično. Jedino je problem što sada mora da ponese svoju užinu i svoj ručak, zapamti šta je šta, otvori lunch box i pojede. To je jedino drugačije. E da, potencijalno je drugačije što postoje i školski autobusi, ali pošto živimo jako blizu škole ona nema prava na taj bas, već moramo mi da je dovozimo i odvozimo.
Jutro: tata je ostavlja u školi. Ona samo mahne i odleti, presrećna.
Podne: niko ne zna tačno. Kaže da je bilo lepo.
Popodne: mama je stigla petnaest minuta ranije da je sačeka. Učionica je zatvorena i čekamo da je učiteljica otvori da bi ušli i pokupili decu, međutim, shvatamo da se to neće desiti, jer ih učiteljica unutra pakuje i pušta napolje na autobus. Pošto je razred mešovit (JK i SK zajedno), po jedno dete iz SK-a uhvati dvoje malene dece za ruke i vodi ih prema basu kojim svi zajedno idu. Dva basa stoje ispred škole jer imaju različite rute. Ja stojim i očekujem da će deca koja pešače zadnja izaći iz učionice. O kakva zabluda.
Moje dete hvata neki dečkić za ruku, i sav važan što je ove godine on taj stariji koji vodi male, kreće prema basu. Ja stojim pored i vičem ime mog deteta, ali ona kad me vidi napravi namrštenu facu i kaže “ne mama, idem na bas!”.
A ja? Pa ko debil stala i razmišljam kako to da me niko nije obavestio da ona ide na bas, da l’ treba, da l’ ne treba, stojim i gledam šta će dalje da se desi, pa me uhvati frka da će da uđe u bas, pa krenem da pitam učiteljicu šta se dešava, pa se predomislim, jer je mala već dobro odšetala… i na kraju, kad se već odmakla dobro od mene, krenem da trčim za njom da joj kažem da mislim da bi trebalo da krene samnom, u stvari, da budem najiskrenija, krenula sam da pitam svoje dete od 3.5 godine šta se dešava. I sledeća scena je da ja trčkaram iza nje i govorim joj “Malo stani, molim te, čekaj da te pitam nešto” a ona trči ispred mene i sva namrštena govori “ne, mama, beži”. I tako smo nekako došli do basa u koji se, srećom, nije odmah ulazilo. Vidim fino da na detetovom rancu stoji nalepnica sa žutim autobusom, na njoj njeno ime, broj autobusa, ali nisam zapamtila šta je pisalo u donjem redu gde bi trebalo da joj stoji raskrsnica do koje ide. A stvarno me zanima. Jer bih volela da saznam gde bi je poslali.
Kao neko ko je pola svog pređašnjeg života proveo u Lasti i kao jedna od retkih koja razume koliko su vozači autobusa ustvari kontrolori naših sudbina, ja priđem jednoj ženi koja je vozila taj bas ispred kog su mi parkirali dete, iznenadim se da ne liči ni malo na prosečnog vozača Laste, i pitam je, u srbijanskom duhu: izvin’te, a jel ovaj bas ide u tu i tu ulicu? A ona me gleda i kaže: ne, ni jedan bas ne ide u tu i tu ulicu, jer je jako blizu. Oooookeeej. Podignem đaka da joj kažem da sam ipak bila u pravu i da treba da ide samnom, a ne basom, ona krene da plače, hoće u bas, njena od juče najbolja drugarica krene da plače zato što mora sama u bas… U dve reči: smak sveta.
Odemo kod učiteljice da joj kažem da je neka greška i da mi objasni šta se dešava i učiteljica napravi “ups” facu, slegne ramenima i ne reče ni jedno sorry. Ni jedno. Ni jednom. Uveče na roditeljskom sastanku je rekla da je zbog frke prvog dana došle do male zabune sa prevozom, but it happens.
Pravilo bi bilo da malo ne može da uđe u bas ako njeno ime nije na listi putnika. Da sam ja kojim slučajem zakasnila, može biti da ne bi ušla u bas, ali ko bi je onda vratio do škole? A šta ako je učiteljica sastavila spisak i dala ga vozaču i njeno ime se greškom našlo tamo?
Recimo da je ušla, vozač treba na tom spisku da ima i raskrnicu na kojoj izlazi. I ako je već na spisku ime, onda je tu i neka raskrsnica. Hipotetički, mogla je da uđe unutra i da se vozi. I ona bi bila presrećna što se konačno vozi u magic schoolbusu. I sad, recimo, dođu do te raskrsnice i vozač bi trebala da je preda mami, ali mame nema. Znači dete bi mi ostalo u basu i vratila bi se nazad u školu gde bi je čekala ja sva van pameti, i to je scenario “u najboljem slučaju”. Ali šta ako bi je vozač, u gužvi, gunguli i neznanju ostavila tamo bez provere da li je neko čeka? Desilo se juče, gledala sam na vestima! Srećom da su dete pokupili roditelji nekog drugog deteta i brže bolje ga vratili u školu.
I šta sad da radim? Da budem srećna što je sve ispalo kako treba i da se pomirim sa činjenicom da shit happens i da ne dižem frku? Ili da dignem glas? Protiv koga? Već prvi dan?
