I opet se mislim šta mi je činiti: dal da dižem frku ili i u školi važi isto pravilo kao i u obdaništu: ne zameraj se učiteljici da ti dete ne bi bilo najgori đak u školi.
Dete ima 3.5 godine i kreće u Junior Kidergarten. Ići će u školu dva puta nedeljno i svaki drugi petak, od 9 do pola 4. S obzirom da od svog 17 meseca ide u obdanište niko se više ne brine za to da li će da se socijalizuje, da li će da plače i slično. Jedino je problem što sada mora da ponese svoju užinu i svoj ručak, zapamti šta je šta, otvori lunch box i pojede. To je jedino drugačije. E da, potencijalno je drugačije što postoje i školski autobusi, ali pošto živimo jako blizu škole ona nema prava na taj bas, već moramo mi da je dovozimo i odvozimo.
Jutro: tata je ostavlja u školi. Ona samo mahne i odleti, presrećna.
Podne: niko ne zna tačno. Kaže da je bilo lepo.
Popodne: mama je stigla petnaest minuta ranije da je sačeka. Učionica je zatvorena i čekamo da je učiteljica otvori da bi ušli i pokupili decu, međutim, shvatamo da se to neće desiti, jer ih učiteljica unutra pakuje i pušta napolje na autobus. Pošto je razred mešovit (JK i SK zajedno), po jedno dete iz SK-a uhvati dvoje malene dece za ruke i vodi ih prema basu kojim svi zajedno idu. Dva basa stoje ispred škole jer imaju različite rute. Ja stojim i očekujem da će deca koja pešače zadnja izaći iz učionice. O kakva zabluda.
Moje dete hvata neki dečkić za ruku, i sav važan što je ove godine on taj stariji koji vodi male, kreće prema basu. Ja stojim pored i vičem ime mog deteta, ali ona kad me vidi napravi namrštenu facu i kaže “ne mama, idem na bas!”.
A ja? Pa ko debil stala i razmišljam kako to da me niko nije obavestio da ona ide na bas, da l’ treba, da l’ ne treba, stojim i gledam šta će dalje da se desi, pa me uhvati frka da će da uđe u bas, pa krenem da pitam učiteljicu šta se dešava, pa se predomislim, jer je mala već dobro odšetala… i na kraju, kad se već odmakla dobro od mene, krenem da trčim za njom da joj kažem da mislim da bi trebalo da krene samnom, u stvari, da budem najiskrenija, krenula sam da pitam svoje dete od 3.5 godine šta se dešava. I sledeća scena je da ja trčkaram iza nje i govorim joj “Malo stani, molim te, čekaj da te pitam nešto” a ona trči ispred mene i sva namrštena govori “ne, mama, beži”. I tako smo nekako došli do basa u koji se, srećom, nije odmah ulazilo. Vidim fino da na detetovom rancu stoji nalepnica sa žutim autobusom, na njoj njeno ime, broj autobusa, ali nisam zapamtila šta je pisalo u donjem redu gde bi trebalo da joj stoji raskrsnica do koje ide. A stvarno me zanima. Jer bih volela da saznam gde bi je poslali.
Kao neko ko je pola svog pređašnjeg života proveo u Lasti i kao jedna od retkih koja razume koliko su vozači autobusa ustvari kontrolori naših sudbina, ja priđem jednoj ženi koja je vozila taj bas ispred kog su mi parkirali dete, iznenadim se da ne liči ni malo na prosečnog vozača Laste, i pitam je, u srbijanskom duhu: izvin’te, a jel ovaj bas ide u tu i tu ulicu? A ona me gleda i kaže: ne, ni jedan bas ne ide u tu i tu ulicu, jer je jako blizu. Oooookeeej. Podignem đaka da joj kažem da sam ipak bila u pravu i da treba da ide samnom, a ne basom, ona krene da plače, hoće u bas, njena od juče najbolja drugarica krene da plače zato što mora sama u bas… U dve reči: smak sveta.
Odemo kod učiteljice da joj kažem da je neka greška i da mi objasni šta se dešava i učiteljica napravi “ups” facu, slegne ramenima i ne reče ni jedno sorry. Ni jedno. Ni jednom. Uveče na roditeljskom sastanku je rekla da je zbog frke prvog dana došle do male zabune sa prevozom, but it happens.
Pravilo bi bilo da malo ne može da uđe u bas ako njeno ime nije na listi putnika. Da sam ja kojim slučajem zakasnila, može biti da ne bi ušla u bas, ali ko bi je onda vratio do škole? A šta ako je učiteljica sastavila spisak i dala ga vozaču i njeno ime se greškom našlo tamo?
Recimo da je ušla, vozač treba na tom spisku da ima i raskrnicu na kojoj izlazi. I ako je već na spisku ime, onda je tu i neka raskrsnica. Hipotetički, mogla je da uđe unutra i da se vozi. I ona bi bila presrećna što se konačno vozi u magic schoolbusu. I sad, recimo, dođu do te raskrsnice i vozač bi trebala da je preda mami, ali mame nema. Znači dete bi mi ostalo u basu i vratila bi se nazad u školu gde bi je čekala ja sva van pameti, i to je scenario “u najboljem slučaju”. Ali šta ako bi je vozač, u gužvi, gunguli i neznanju ostavila tamo bez provere da li je neko čeka? Desilo se juče, gledala sam na vestima! Srećom da su dete pokupili roditelji nekog drugog deteta i brže bolje ga vratili u školu.
I šta sad da radim? Da budem srećna što je sve ispalo kako treba i da se pomirim sa činjenicom da shit happens i da ne dižem frku? Ili da dignem glas? Protiv koga? Već prvi dan?
ominotago said,
September 11, 2007 at 2:18 pm
uh bre! ne mogu da verujem da neko moze da bude u fazonu it happens kada su u pitanju VEOMA MALA ZIVA BICA!!! mozda jeste prvi dan, ali ne znam, ja vec vidim sebe kako odlazim i postavljam pitanja direktno u facu, sve u stilu and what if? ili what if that was your childe??? (ali ne znaci da sam ja mnogo pametna!)…e svastaa…
bas se lako pamti said,
September 11, 2007 at 4:54 pm
budi srecna, ne galami, sutra ostavi kola na nekoj raskrsnici na kojoj bus staje i idi sa detetom do tamo busom
GimmeaBreak said,
September 11, 2007 at 5:08 pm
Covece koji kreteni. Ne mogu da verujem, pored svih statistika o izgubljenoj i otetoj deci, da nemaju neku rigorozniju kontrolu i jaci osecaj odgovornosti. Da sam ja, bih digla frku ,pa neka je i prvi dan; kako oni mogu moje dete da zamalo izgube prvi dan, a ja ne mogu da prvi dan dizem frku??? Uradila bih to da zapamte mene i moje dete i da im ne padne na pamet da se sledeci put prema njemu odnose kao nosaci prema koferima na aerodromu. Jbg, kofer moze do Tajlanda i natrag, ali dete nemoj da mi neko salje pogresnom trasom. Ima li to zabaviste direktoricu? Sigurno ima. Ja bih isla i usi bih joj probila, bila bih sva zgranuta i sokirana i van sebe, da se uplase da bi ih mogla i tuziti. Dok mi ne obeca da ce sa uciteljicom razgovarati, i dok mi se neko ne izvini i dok ne zapamte dobro da moje dete ne ide autobusom kuci. Ipak ti njima placas i dajes dete u ruke, nemaju oni prava da se ponasaju neodgovorno.
Sasha said,
September 11, 2007 at 5:09 pm
Da pojasnim ovo gore sam ja:))) Ovaj nick sam koristila na jednom engleskom blogu na kog su mi dirali Noleta:))
Sasha said,
September 11, 2007 at 5:10 pm
*kom
a da bolje ja sad idem, umesto da se ovde provaljujem?
bolje…
Sit-a-bit said,
September 11, 2007 at 6:45 pm
Videcete kako to ide kad imate dete. Ne mozes da napadas nekog ko ti brine o detetu dok ti nisi tu da vidis kako je tretiraju zato sto uciteljica ne voli tebe. Mislim, znam kako je moja uciteljica pravila razliku izmedju dece roditelja koje je volela i koje nije. Nista bolje ni ovde. Zato za sada trista ociju otvorenih.
Sasha: gde su ga dirali da odemo da ga branimo?
spes said,
September 12, 2007 at 6:11 am
Prva reakcija - napravila bih gužvu neviđenih razmera i skandal veka. Druga reakcija - šta bi posle bilo sa detetom. Ipak je suviše mala da bi joj se pravili dodatni problemi u vidu neprijateljski nastrojene vaspitačice. Već i to me šokira da mora sama da nađe hranu i da pojede. Alo, 3,5 godine!!! U svakom slučaju, otvori četvore oči dok stvar ne uđe u kolotečinu. I ja bih ipak ODMERENO reagovala, tek da malo obrate pažnju. Baš me nasekira!
ominotago said,
September 12, 2007 at 6:28 am
eto, nije da imamo nista pametno da te posavetujemo
a dok ja docekam dete…ihaaa…. 
sit-a-bit said,
September 12, 2007 at 9:14 am
Spes, JK je rano predskolsko u pravoj skoli, gde polaze deca koja ove kalendarske godine pune 4 godine. Posto je prava skola, onda ih i tretiraju ko ostale djake, tako da im ne serviraju hranu, mada im pomazu da je raspakuju.
Mooš said,
September 12, 2007 at 12:46 pm
Uf-uf. Pročitala sam svaku reč napeto iščekujući kraj
I premrla od pomisli kako bih se ja osećala i još uvek premirem od ideje da tako mala deca odlaze nekim autobusom, sve i da idu do neke svoje raskrsnice.
Znam na šta misliš: borila sam se za svoje dete u privatnom vrtiću i onda se sve obilo o glavu mom detetu. jednostavno, prestale su da vole mene i odmah su prestale da vole i moje dete. a to mi je palo teže od svake nepravilnosti protiv koje sam se pre toga borila i tako zaslužila etiketu Gospođe Pain in the Ass.
To je aspekt na koji sada jako računam, ne samo sa učiteljicom. Već i sa roditeljima druge dece. Sa čistačicama i domarima. Prosto, nastupio je period kada svoje boli, svoja pitanja, nezadovoljstva i nedoumice moram da rešavam među svoja četiri zida.
Zato, da, znam o čemu govoriš.
sitabit said,
September 13, 2007 at 9:49 am
Tanja, e to. Inace ce jos i dete da pocne da me se stidi.
oblachak said,
September 13, 2007 at 3:32 pm
uf uf bre sta te snadje…raspametih se. podjoh da ti kazem da treba da im se nayebes keve, od uciteljice do direktora a preko vozaca autobusa, ALI….sto jes jes sa onima od kojih ti dete zavisi, ne smes da rizikujes…a ja sam ti u slicnim situacijama kao onaj zeka iz vica- istresam se pred ogledalom sama sa sobom i onda sam ljubazna pred Krivcem. i nikako to da promenim…
sit-a-bit said,
September 13, 2007 at 3:42 pm
Oblachak: ispricaj mi vic
Update: sredili smo da se Klincica vozi autobusom posle skole do drugaricine kuce, sto odgovara svima redom. Ja sam se lepo ispricala sa direktorkom skole o proceduri u vezi autobusa, nisam se zalila na uciteljicu, uciteljica je sledeci dan povela duplo racuna da sve bude kako treba, pa sam se onda ispricala i sprijateljila sa vozacem autobusa, upoznala je sa detetom, sad su na ti, pratila kolima i sacekala autobus na toj stanici kod drugaricine kuce, pokazala vozacu zenu koja ce da mi saceka dete, svi se zovemo po imenu… Sve ispalo dobro na kraju.
spes said,
September 15, 2007 at 5:55 pm
Eh, happy end. Ipak. Dobro je. Često se ispostavi da na drugu, ili petu loptu stvari nisu toliko loše. Ako se mirnije sagledaju.
redsandra said,
September 19, 2007 at 2:59 pm
krenula sam da pitam svoje dete od 3.5 godine šta se dešava))) odlichno, tachno to i ja radim.
Mene uzhasavaju takve greshke i ne mogu da ih prećutim.
No, eto, sada je sve ok)
sit-a-bit said,
September 19, 2007 at 3:10 pm
Spes: sve ok, dzaba sam vas nasekirala :)))
Redsadra: dobro je da nisam jedina. Btw, kod tebe na blogu ne mogu da ostavim komentar jer nisam registrovana na blog.hr, ali da znas da imam dobru volju
redsandra said,
September 20, 2007 at 5:53 am
ubipacijentic said,
September 26, 2007 at 2:19 am
Zdravo-živo, pogledaj poštu, upravo sam ti odgovorio, izvini za kašnjenje, bio sam udaljen od bloga neko vreme… Pozdravi.