Malo vako malo nako

Ovaj post me je podsetio na jednu kolumnu koju sam pročitala nekoliko meseci ranije. Neko me je pitao za moje omiljene pisce i naravno jedan od prvih koji mi je pao na pamet je bio moj nekada jako čitani, ali s vremenom zaboravljeni, uvek poštovani pisac Orson Scott Card (Ender’s game, Speaker for the dead, Xenocide, Children of the mind, Ender’s shadow i još mnoge). Prvo što sam uradila, naravno, obratila se googlu da vidim šta Orson sada radi i ispostavilo se da je Orson postao pobornik Bušovske politike i da svim silama pokušava da opravda rat u Iraku, zbog čega je, recimo, razočarao mnoge svoje verne čitaoce, mada ne mogu reći da su prestali da ga poštuju kao pisca. To je jednostavno out of the question, s obzirom da se tako genijalni pisac retko rađa i da je jedini razlog zašto je nepoznat širokim narodnim masama samo zato što je za žanr u kom piše izabrao naučnu fantastiku, žanr koji je nekad s pravom, ali u većini slučajeva totalno nepravedno, proglašen za šund i široko zaobilažen od strane “ozbiljnih” što čitalaca što pisaca.

Agit pop tim se osvrće na Christophera Hitchensa, nekada socijalistu, ali posle 911, takođe probušovski orijentisanog intelektualca, koji je izabrao da iračkom ratu nađe potporu u borbi protiv fundamentalizma i religije. Koliko god se slažem sa njegovim stavom u vezi religije, smatram da je podržavati Buša zbog toga potpuno pogrešno, iz nekoliko razloga.

1. Buš je i sam religiozni fanatik
2. Irak je, u vreme Sadama Huseina, bio sve samo ne islamska fundamentalistička država, čak šta više, Sadam je očigledno bio jedini koji je imao dovoljno čvrstu ruku da taj fundamentalizam drži pod kakvom takvom kontrolom
3. da, možda je islam sada u fazi u kojoj je hrišćanstvo bilo u srednjem veku, ali potpirivati vatru, opsedati i tlačiti stvara samo kontra efekat
4. itd.

Nazad na religiju: nisam sigurna da ljudi meni bliski imaju uopšte predstavu koliko sam pobožna, jer o tome nikad ne pričam, mada ne znam da li mogu reći religiozna iz razloga što svoja verovanja držim za sebe i koja nemaju uvek potporu u crkvenoj instituciji kojoj pripadam od kada su me bez pitanja krstili. Verovati ili ne verovati je jedno od najintimnijih stvari koje čovek misli ili oseća, da svako pitanje u vezi toga osećam kao uvredu i povredu svoje intime. U crkvu ne idem iz prostog razloga što ne želim svoju pobožnost da vezujem za bilo koju inistituciju i može biti da se tu u meni sukobljavaju uticaji pobožnih predaka i komunističke sredine u kojoj sam odrasla, ali koliko god se grozim ljudi koji dignu obrvu kada kažem da ne idem u crkvu, toliko se grozim i onih koji dignu obrvu kad mi vide ikonu u kući (koju držim isključivo zato što je umetničko delo mog oca).

Neke institucije u društvu su neophodne, crkva nije jedna od njih. Vekovi su trebali da prođu da bi se crkva nekako isterala iz državne politike, sada deluje kao da neke (hm hm) države upravo to pokušavaju da urade. Iz kog razloga, meni je totalno nejasno. Možebiti jer misle da su nešto propustili. I sad svi znamo o kojoj državi ja to pričam.

Međutim, ova država u kojoj trenutno živim, već odavno gura crkve u školstvo, te tako još od pre jednog veka postoje katoličke škole koje su se odvojile od prvih kanadskih škola, koje su uglavnom bile organizovane pod okriljem protenstantske crkve. Te protestantske su se vremenom preinačile u obične škole, gde su časovi veronauke totalno nestali, da bi katoličke ojačale i postale simbolom “dobrih škola” zato što u njih svoju decu stavljaju “dobri, pobožni ljudi”. Ove godine je konzarvativni nosioc liste John Torry na ontarijskim izborima izašao sa kampanjom da želi da da više para za finansiranje religioznih škola. Tamo neke hare krišna, hebrejske i islamske škole su jako obradovale tome, iako se zna da većina tih para treba da ode u katoličke. Šta je tu mene najviše uvredilo? Konzervativce uglavnom podržavaju “dobri, pobožni, obrazovani, dobrostojeći, porodični ljudi”, kako oni svoju ciljnu grupu nazivaju, uglavnom beli i ne-imigranti, ili u najboljem slučaju treća generacija, mada naravno za njih glasaju i beli Evropljani, tek prispeli, ali vrlo rasistički orijentisani, a ja kao neko ko se ne slažem s njihovom idejom bi trebalo da predstavljam suprotno od te njihove ciljne grupe, znači ne-dobra, ne-pobožna, ne-obrazovana i tako dalje. Drugi udarac mi je bio što u jednoj modernoj, razvijenoj državi, oni žele da stave religiju na prvo mesto. U vreme napretka, tehnologije, transcedentalnih ideja, age of aquarium i slično, oni pokušavaju da nas vrate u srednji vek, gde će sutra neko moje dete da pogleda i kaže “ha, ona nije katolkinja, ne valja”. Jesam zbog toga otišla iz Srbijice? Uopšte, spominjati religiju u ovo vreme i u ovom prostoru mi je totalno nepojmljivo. To me je podsetilo na prvo predavanje, tada docenta, Slobodana Naumovića koje je održao dok je profesor bio na putu, o tome da li smemo da dozvolimo sebi da budemo apolitični. Ideju o tome da je islam sada u procvatu kao hrišćanstvo u srednjem veku sam, u stvari, čula od njega tada i sada pokušavam da se setim na koji način je to bilo povezano sa njegovim demokratskim stavovima tada i anti-religijskim i urbanim stavovima danas.

Na moju veliku radost, javnost je reagovala, nastao je… pa najblaže rečeno skandal, svi smo se već pitali da Toryijevu kampanju očigledno vodi neki liberal, ali je John Tory pre neki dan izašao u javnost sa rečima da povlači pitanje religioznih škola iz svoje platforme, da nije imao pojma da je javnost toliko protiv toga, ali se kao svaki dobar lider predomislio slušajući šta narod želi… Prekasno.

Ovako već debelo rasplinuta, moram da se vratim na Orsona Scott Carda i njegovo viđenje krstaškog rata u Iraku. On ne vidi u tome religijsku potporu, ili je bar krije, što kao predani mormon može vrlo verovatno da radi, već to vidi kao spasavanje čitavog sveta od ekonomske propasti koja neumitno sledi zbog islamskog fundamentalizma koji preti da prekine trgovinske puteve između raznih krajeva sveta. On vidi SAD kao spasioca sveta koji su na sebe preuzeli odbranu Evrope, zbog čega ne dobijaju ni jedno hvala od nezahvalnih Evropljana.

S jedne strane, on počinje svoju kolumnu sa objašnjenjem zašto poređenje Amerike i Rimskog Carstva nije u redu, a onda, s druge, tokom priče upravo dokazuje zašto jeste: Rimsko Carstvo nije propalo preko noći. Kako su varvari napadali pogranične delove carstva, prekidali puteve između raznih delova carstva, tako je robna razmena opala. Koliko su to osetili proizvođači raznih dobara, toliko su osetili i kupci istih, te su tako bili ponovo u moranju da sami prave ono što su zaboravili kako, jer je do skoro bilo dostupno za kupiti. Da ne ulazim sada u detalje, ko hoće može da pročita čitav članak, link je gore. Card se hvatao knjige The Fall of Rome and the End of Civilization, Bryan Ward-Perkins, koju sam i ja posle toga uzela da čitam i preporučujem je svakom iole zainteresovanom za istoriju i istorijske paralele. Ali, i dalje se ne slažem sa Cardovim viđenjem američke uloge u svetu kao pre svega žrtve, a ne hegemona, mada sam bila u iskušenju da mu poverujem, jer je u svojim knjigama pokazao da ima nadprirodnu sposobnost sagledavanja situacije sa distance i celovito.