Diane je nazvala kad mi je bio rodjendan. Prvo je zvala u vreme dok sam na poslu i ostavila poruku, onako isto kako bih i ja, verovatno, nazvala da bih izbegla patetiku oko rodjendanske cestitke, a onda je ipak nazvala i uvece, jer ona nije ja i kad resi da nekom cestita rodjendan ona to i uradi kako treba. Ispricale smo se i izvinila sam joj se sto nismo dosli prethodni vikend na rucak, kako smo obecali, i doneli poklone za svo cetvoro cije smo rodjendane propustili, jer nas deli preko 100km, a za vreme njenog nas je delilo i oko 10000km cini mi se. Ugovorile smo novo vidjenje, ali da ovaj put oni dodju kod nas i ona je samo usput spomenula da mi je poslala i cestitku za rodjendan.
Ovu moju prijateljicu novo doba je, sa svim njegovim tehnoloskim gadzetima, prosto zaobislo. Nije da joj zameram neupucenost, daleko od toga. U Kanadi to uopste nije tako retka pojava. Ljudi imaju preca posla od interneta i najnovijih modela mobilnih telefona, a pogotovo Diane. Ako joj nesto ne treba, ona to nece ni kupiti. Ako je sasvim navikla da koristi zuti, debeli imenik ili da zove redovno 411 da bi nasla neciji telefon, ako je azurna u kontaktiranju prijatelja telefonom i slanju cestitki za rodjendane, njoj taj internet i ne treba bas. Sve dok deca nisu zapretila. Ponekad mi napise e-mail, ali uglavnom kao odgovor na moj, i tada se prvo iskuka kako joj da bi napisala tri recenice treba tri godine, jer kuca sa dva prsta.
Sve u svemu, svake godine dobijem rodjendansku cestitku od nje. Ranije mi ih je davala uz kafu u obliznjem Williamsu, a zadnje dve godine ih salje postom jer smo sad daleko. Nekad uhvatim sebe da pomislim “kako je ne mrzi”, pa se onda ispravim u “kako uspe da se seti nedelju dana ranije, na vreme da mi posalje cestitku koja takodje stigne na vreme”, kad na mom outlooku svi reminderi stoje na petnaest minuta pre “zakaznog” dogadjaja.
Ovaj put, cestitka je zakasnila dva dana, ali je zato dosla sa bonusom. U koverti je, osim cestitke, bila i gift card za Chapters, umotana u pismo! P.I.S.M.O. Rukom napisano na pravoj, pravcatoj hartiji za pismo, bez linija. Nikakva imitacija papira iscepana iz neke decje sveske ili papir uzet iz gomile koja se stavlja u binder. Stari, beli, skoro providni papir, sto suska.
I u njemu objasnjenje. Htela je da mi kupi jednu knjigu za rodjendan, ali je onda pomislila da ako uopste gledam Opru knjigu sigurno imam, pa mi za svaki slucaj salje ovu gift karticu i na meni je da odlucim da li zelim da kupim bas tu ili neku drugu knjigu. Ali ona mi je preporucuje i dotakla je nevidjeno. Onda ide opis neke Oprine akcije vezanu za knjigu i kraca informacija o cemu se u svemu tome radi. Neko budjenje, self help, tako nesto. I puno lepih zelja i izvinjenje sto me je udavila pisuci o knjizi na dve strane. I standardno “talk to you soon”, kao sto zavrsavamo telefonske razgovore.
Pismo sam, iako je puno spelling gresaka, a i nije mnogo ni licno, iscitavala kao da sam ga cekala tri godine. Onda sam ga spakovala i stavila u torbu u istu pregradu u kojoj nosam jos jedno pismo. Pismo koje je napisala moja mama kada je slala poklon unuki za rodjendan, pa na brzinu izvrljala papir uglavnom izjavama ljubavi. Nama, ali najvise meni. Nisam joj nikad spomenula da sam to pismo dobila, jer sam se bojala da ce da mi trazi feedback i da cu se naci u situaciji da moram i ja njoj da izjavljujem ljubav, ali sam pismo spakovala i stalno ga nosim sa sobom, ko amajliju. Nemoguce je, naime, izjavljivati ljubav nekome ko je to isto uradio tebi tek kad je za takve stvari postalo suvise kasno. Nije da sam citav zivot do tada mislila da me ne voli, naprotiv, nisam debil, ali kad cujem da iz njenih usta izlazi “volim te”, napravim se da nisam cula. I najvise me je nekako sramota sto znam da ona to govori jer je naucila od mene, gledajuci me i slusajuci kako bez prestanka to ponavljam svom detetu. Moja mama naucila nesto od mene i sad to na meni i primenjuje, a ja ne znam kako da se nosim s tim. I ne mogu da prevalim to isto ni preko usta ni preko olovke.
Eto, Dianeino pismo se naslo u drustvu sa jednim tako vaznim pismom.
Opru ne gledam. Self help knjige ne citam, ma ne prilazim im ni iz daleka. Nije da mi pomoc ne treba, cak sta vise, ali u toj averziji postoje dva strane. Prva je da ne zelim da upadnem u krug ljudi koji priznaju da im treba pomoc i da brinu o svom well beingu, jelte, a druga je: a sta ako nesto od toga stvarno upali? Sta ako, puj puj daleko bilo, citajuci takve knjige, postanem stvarno neko divno, srecno, leprsavo bice? Sta ako postanem radiant person?! Sta takve ljude gura da idu dalje? Kako ziveti bez sete i radosti, bez ups and downs, bez gorcine i srece, bez jina i janga? Kako onda da budem sigurna da vremenom necu zaboraviti da cenim takav blazen i uneventful zivot? Ipak, Diane je proporucila, a iako se sa njenim citalackim ukusom ne slazem, ona mi puno znaci i radije bih procitala tu knjigu nego joj rekla kako “ja takve knjige ne citam” ili nesto slicno tome sto bi je povredilo i cime bih se stavila iznad nje.
Otisla sam u Chapters i iako se ipak nisam usudila da pogledam nekom prodavcu u oci i potrazim knjigu kojoj na korici stoji “Oprah’s reader club” ili tako nesto, vec sam je trazila pola sata i na kraju sama nasla, ipak sam se usudila da stanem u red i suocim se sa kasirkom, sve nadajuci se da je i ona procitala ovu knjigu. Ali avaj, takvi se obicno pohvale znacajnim pogledom i komentarom tipa “odlicna knjiga, good choice”. Ovaj put nista. Moze biti jer devojka slabo ista cita. Bar se nadam.
Svaki Chapters ima naravno i Starbucks unutra. Nekako mi pijenje Starbucks kafe u Chaptersu anulira cinjenicu da kupujem u najomrazenijoj korporaciji na svetu. Kao, kupila sam knjigu, uradila sam nesto dobro. Daj sad jedan late da ponistimo to. Ali ovaj put ni taj osecaj kupovine knjige nije bio tako dobar, jer pravim pare verovatno tamo nekoj Opri koja ne moze ni jedan jedini broj svog casopisa O da izda, a da ne stavi sebe na naslovnu stranu. I onda odem jos u Starbucks i narucim decaf late gde me oderu zbog malo mleka. Dok sam sladila kafu, cula sam da je iza mene neko narucio nesto sto je zvucalo kao “tripple late cappucino”. Huh?
Sedam za sto, do kog sam dosla lako, ali je bio problem naci slobodnu stolicu. Vrtela sam se i trazila, ali nista. Neke velike familije dosle da kupuju knjige i piju kafe, jedan sto, petnaest stolica, napolju pada kisa, nema se gde. Onda sam izbacila stomak, uhvatila se za ledja i pocela da hucem i pusem, mucim se, jelte. Da svima, koji do sada nisu shvatili, bude jasno da sam trudna i da upecam koju stolicu na ljudsku dobrotu. Kanada ima sto mana, i prednosti, a jedna od tih prednosti je da trudnici uvek neko ustupi mesto, posle nekog vremena. Ljudi su vecinom dobri, saosecaju. Jer kad zivis u nekoj kanadskoj suburbiji i tu pokusavas da nadjes stolicu, vrlo je verovatno da svi oko tebe imaju po troje dece.
Vadim knjigu, s nje na brzinu skidam papirnati omotac na kome se spominje Oprino ime, ali dzaba, mislim se. Zuta boja korica i dugacak naslov preko citavog lista nepogresivo odaju o kakvoj se knjizi radi. Dok citam prvih nekoliko strana ne uspevam da se skoncentrisem. Na pameti mi je stalno ono “tripple late cappucino” i vrtim film unazad, tj. zvucnu traku i pokusavam da se setim sta sam cula i da li sam pogresila i sta bi to moglo da bude ako stvarno postoji i dolazim do zakljucka da late i cappucino jedno drugog iskljucuju. U pozadini prolaze procitane reci i jedino sto primecujem da se sve vrti oko reci bird, flower i stone. Jedan pasus mi skrece paznju, iznenada. Nesto o tome kako su neki ljudi neosetljivi na lepotu bird, flower i stonea, ali da ih nekako mala deca, mali kucici, macici i ostale zivotinje i sve malo, nevino i u povoju ipak razmeksa. Uhvatim sebe kako razmisljam o tome koliko volim decu, ali neku, a neka druga deca me uzasno nerviraju i bez obzira sto su mala, cim u njima primetim osobine nekih odraslih ljudi, nikakva nevinost i naivnost, cak ni manjak godina, ne moze da ih opere. I skontam da ova knjiga mozda i nije tako losa. Jer ja ocigledno ne volim ljude cim ne volim decu. Volim neke, ali ne bi se moglo reci da me covecanstvo u celini pali. Sto ce reci da sam beznadezna i van domasaja self help literature. I da mogu da citam ovu knjigu bez nekih vecih posledica po moju crnu stranu. Jupi!
A sta ako mi pomogne?!
