Posle dužeg vremena sedim i želim da napišem nešto, pa kad je već tako, nije u redu da se prilika propusti. Ali problem nastaje već kod druge rečenice, jer želeti i pisati definitivno nije isto. Naročito se imati šta napisati razlikuje od prethodna dva. Logično bi, valjda, bilo prvo objasniti zašto je želja uopšte minula. A to je lako: ne znam. Znam samo da mi je prvo bilo dosta pasivno-agresivnih, nadrkanih polu-muškaraca koji smatraju da imaju pravo da određuju ko sme a ko ne sme da piše blog. Onda mi je bilo dosta neshvatanja i autocenzure, a na kraju mi je bilo muka i u najbanalnijem, najiskrenijem, medicinskom smislu, te mi je tako bilo muka i od svega što sam do tada radila. Više mi nije muka. Sad samo čekam da vreme prođe, još oko 10 nedelja do “full terma” ili 13 nedelja do onog najfulijeg terma od 40 nedelja, pa da odem na letovanje u bolnicu na 2-3 dana i vratim se sa rodom pod miškom i bebom u nosiljci.
I čekam da se sneg otopi i prođe zima.
I pravim sadnice za paradajz, peršun, nanu, origano u čašama i čekam drugu polovinu maja da ih posadim u zemlju.
Čekam drugu polovinu maja da šargarepu i krastavac posadim direktno u zemlju.
I sadim cveće u saksije i čekam drugu polovinu maja da neko od tog cveća prebacim u majčicu zemlju.
I učim dete da se COW piše sa C. Isto i CAT, kao i CLOUD.
I da se WIND piše sa W.
I uvek se satima razmišljam šta je primer za slovo X.
I kvasam, mada bi to poetičnije moglo da se nazove i bujanjem ili renesansnom transformacijom, ali bi, kad bi bili iskreni, to nazvali pravim imenom: gojenjem i oticanjem.
Radim jogu, dišem ispravno, trudim se da jedem što više voća. Kažu babe da bi onda trebalo da mi dete bude prelepo. Prvi put je upalilo, pa…
Štedim novac za narednu godinu koju ću provesti na ivici siromaštva, godinu na kojoj mi svi zavide i kojoj se zaista radujem.
Ponovo uspevam da se skoncentrišem i dovršim knjigu do kraja. Problem je što gomila započetih knjiga mora da se počne iz početka.
Ponovo čitam blogove, mada mi i dalje ne ide komentarisanje.
Posle dužeg vremena sam vodila projekat i uživala u svom poslu.
Po prvi put u životu razumem kafu i uživam u njoj, isključivo zato što je pijem jednom nedeljno. Toliko mi je to iskustvo dragoceno da planiram da nastavim da je pijem tako čak i kad budem mogla da pijem po 15 dnevno. Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe.
Po prvi put u životu izmišljam reči jer ne mogu da se setim adekvatne. Može biti da to ima veze sa mojim smenjenim IQ-om koji mi je suđen još bar 3 + 6 meseci.
Često držim ruku na stomaku i smeškam se. I gledam u jednu crno belu sliku koja visi na frižideru, pa u moje dete i molim boga da i ovo drugo liči na prvo. Po svemu, osim po spavanju, grčevima, apetitu i možda razmaženosti. Ma kuc kuc i puj puj!
