Gledam je i pitam se da li je poznajem. Ili se stvarno i ona promenila. Ova nova beba je toliko promenila da ne mogu vise da je prepoznam. Ili je oduvek bila ovakva opasnica samo ja nisam imala vremena to da otkrijem. Ili je trebalo da prestane da mi bude prva i jedina u zivotu da bi iskazala svoju pravu prirodu… Ili… ko zna. Uglavnom, koliko je moguce (ne)poznavati sopstveno dete?
Imam jednu prijateljicu sa nemogucim detetom. Kaze: „on udara drugu decu samo kad je isprovociran, on je inace jako osecajno i dobro dete“. Ja klimam glavom i prisecam se scene kada moje dete sedi pored njega i gleda TV, a on iz dosade uhvati pa je sutne u glavu. I tako ja pricam kako je moje dete neiskvareno i dobro i kako uvek strada u sukobu sa drugom decom, a onda mi ona kaze kako nece da sredi svoju sobu dok ja ne sredim moju kuhinju koja izgleda gore od njene sobe. Ili, posle neke zabrane necega, slatkim glasicem dodje i kaze mi: moj glas je tako sladak, zvuci kao heart, a tvoj je kao monster. Pa onda jedan sladak kez, da umiljatiji ne moze biti. Ili: tata i beba i ja smo slatki, a ti bas i nisi slatka, ti si samo mama. A samo par dana pre toga sam rekla svojoj mami da ne zna sta prica kada mi je rekla da mi je dete na „njihovu familiju“, pravi nosioc svog prezimena, opasnica prava. A ne mogu da kazem da u tome nema moje krivice.
Gledam i sebe i nju i primecujem kako nastaje onaj problem, ono nesto neobjasnjivo, onaj animozitet prema starijem detetu koji se nekako stvori rodjenjem mladjeg i nikada vise ne nestane, ono kad ti je starije dete za sve krivo, kada pocinjes da shvatas da ono mozda i nije sve ono sto bi ti hteo, ali da, eto, jos ima nade sad sa ovim novim… Ono kad bi hteo da starije dete bude stariji covek odjednom, kad zaboravis da je i dalje samo dete, iako malo starije od te nove bebe. Kao starije dete znam odlicno o cemu pricam. I gledam sada sebe kao roditelja i ne mogu da verujem sta mi se desava… Kako da izadjes iz tog prokletog kruga? Svi mi govore da se ne sekiram, da je to sve normalno, da svi prodju kroz to… Ali sto moram i ja?
A beba? E pa to je tek prava ljubavna afera, zbog cega me jos vise grize savest. Na svetu nema, niti je ikad bilo, niti ce ikad biti, bolje i lepse bebe od ove koju sad drzim u rukama (ali ovo, na srecu, govorim u sebi i nikad naglas). Kad je gledam na celu joj pise da je u najmanju ruku Ajnstajn ili Lepa Brena. I nista mi nije tesko i najradije bih samo sedela s njom u rukama i gledala je u zrikave okice. Al ne moze. Onda ono starije pritrci i pocne da kevce oko bebe, sva odusevljena, da je ljubi i grli i mazi i mlati kosom oko bebinog lica, pa ja siknem, a ona se snuzdi i kaze a ti meni vise nikad nista ne das ili me pogleda placnim okicama i kaze mama, ja tebe volim. A ja onda budem sva srecna sto nemam pistolj i sto ne volim krv pa secenje vena ne dolazi u obzir da se samoubijem sto sam losa majka, a pre svega los covek.
Eto, toliko o materinstvu, carima i problemima s istim, s tim smo zavrsili na ovom blogu. Dosta je bilo patetike. Kad se dodje do malo vremena za pisanje, valja malo razmisljati i o drugim stvarima. Od pelena, suza, sibling rivalry i ostalog pobeci ne mogu, dagajebem.
