Gledam je i pitam se da li je poznajem. Ili se stvarno i ona promenila. Ova nova beba je toliko promenila da ne mogu vise da je prepoznam. Ili je oduvek bila ovakva opasnica samo ja nisam imala vremena to da otkrijem. Ili je trebalo da prestane da mi bude prva i jedina u zivotu da bi iskazala svoju pravu prirodu… Ili… ko zna. Uglavnom, koliko je moguce (ne)poznavati sopstveno dete?
Imam jednu prijateljicu sa nemogucim detetom. Kaze: „on udara drugu decu samo kad je isprovociran, on je inace jako osecajno i dobro dete“. Ja klimam glavom i prisecam se scene kada moje dete sedi pored njega i gleda TV, a on iz dosade uhvati pa je sutne u glavu. I tako ja pricam kako je moje dete neiskvareno i dobro i kako uvek strada u sukobu sa drugom decom, a onda mi ona kaze kako nece da sredi svoju sobu dok ja ne sredim moju kuhinju koja izgleda gore od njene sobe. Ili, posle neke zabrane necega, slatkim glasicem dodje i kaze mi: moj glas je tako sladak, zvuci kao heart, a tvoj je kao monster. Pa onda jedan sladak kez, da umiljatiji ne moze biti. Ili: tata i beba i ja smo slatki, a ti bas i nisi slatka, ti si samo mama. A samo par dana pre toga sam rekla svojoj mami da ne zna sta prica kada mi je rekla da mi je dete na „njihovu familiju“, pravi nosioc svog prezimena, opasnica prava. A ne mogu da kazem da u tome nema moje krivice.
Gledam i sebe i nju i primecujem kako nastaje onaj problem, ono nesto neobjasnjivo, onaj animozitet prema starijem detetu koji se nekako stvori rodjenjem mladjeg i nikada vise ne nestane, ono kad ti je starije dete za sve krivo, kada pocinjes da shvatas da ono mozda i nije sve ono sto bi ti hteo, ali da, eto, jos ima nade sad sa ovim novim… Ono kad bi hteo da starije dete bude stariji covek odjednom, kad zaboravis da je i dalje samo dete, iako malo starije od te nove bebe. Kao starije dete znam odlicno o cemu pricam. I gledam sada sebe kao roditelja i ne mogu da verujem sta mi se desava… Kako da izadjes iz tog prokletog kruga? Svi mi govore da se ne sekiram, da je to sve normalno, da svi prodju kroz to… Ali sto moram i ja?
A beba? E pa to je tek prava ljubavna afera, zbog cega me jos vise grize savest. Na svetu nema, niti je ikad bilo, niti ce ikad biti, bolje i lepse bebe od ove koju sad drzim u rukama (ali ovo, na srecu, govorim u sebi i nikad naglas). Kad je gledam na celu joj pise da je u najmanju ruku Ajnstajn ili Lepa Brena. I nista mi nije tesko i najradije bih samo sedela s njom u rukama i gledala je u zrikave okice. Al ne moze. Onda ono starije pritrci i pocne da kevce oko bebe, sva odusevljena, da je ljubi i grli i mazi i mlati kosom oko bebinog lica, pa ja siknem, a ona se snuzdi i kaze a ti meni vise nikad nista ne das ili me pogleda placnim okicama i kaze mama, ja tebe volim. A ja onda budem sva srecna sto nemam pistolj i sto ne volim krv pa secenje vena ne dolazi u obzir da se samoubijem sto sam losa majka, a pre svega los covek.
Eto, toliko o materinstvu, carima i problemima s istim, s tim smo zavrsili na ovom blogu. Dosta je bilo patetike. Kad se dodje do malo vremena za pisanje, valja malo razmisljati i o drugim stvarima. Od pelena, suza, sibling rivalry i ostalog pobeci ne mogu, dagajebem.
Ominotago - Brana рече,
август 7, 2008 у 5:26 am
ma verujem ja da sam sve ovo procitala, ali znas kako mene je moj stariji brat hteo da baci u kantu za smece kad sam imala malo jace od 6 meseci, pa mu nije uspelo. posle je pokusavao nesto drugo… i redjalo se to, godinama… ali zato sada nema boljeg brata na celom svetu od njega, a ni njemu bolje sestre! a roditelji su nam zadovoljni, srecni i ponosni! i ako su! tako da, aj kad nadjes vremena, a ti o nekom filmu ili knjizi ili sta god da ti dusa iste
bas se lako pamti рече,
август 8, 2008 у 12:29 am
heart vs. monster
kada gledas to sve sa strane, to bas izgleda slatko. verujem da na licu mesta i nije bas tako.
ne bih rekao da si losa majka ili los covek. samo covek
Maja рече,
август 11, 2008 у 10:58 am
Cestitam na prinovi, jel’ decak ili devojcica?
Hm, a sto se tice ljubomore i problemchica sa devojcicom nadam se da ce sto pre proci. Malo mi je interesantno da to cujem (iako priznajem da uopste nemam iskustva jer imam samo jednu bebu
) jer je starije dete 4+ godina, zar ne, a kazu (hm, teorija) da su tada deca dovoljno stara da ne osecaju ljubomoru. Ko ce ga znati … u svakom slucaju srecno i uzivaj u oboma. 
Sit-a-bit рече,
август 11, 2008 у 9:22 pm
Welcome, Majo. Beba je devojcica, a starija ima 4.5 godine i istina je, nije uopste ljubomorna na bebu, cak sta vise obozava je, vec je ljuta na mene sto vise nemam strpljenja za nju i sto reagujem previse burno na svaku detinjariju koju mi priredi, a koja je, jelte, sasvim normalna od deteta koje ima 4.5 godine.
Bane рече,
август 14, 2008 у 2:09 am
E pa, srećno ti bilo sa još jednim detetom. Znaš kako se kaže: najnesrećnija su deca ona koja nemaju brata ili sestru. Barem jedno.
Sa druge strane, ko nema starijeg brata, taj ne zna šta su batine
Ma samo uživaj i kreni da praviš još jedno. To je prava stvar, videćeš.
Maja рече,
август 14, 2008 у 2:31 am
OK, ukapirala sam da je ljuta na tebe jer nemas strpljenja za nju ali posto si pomenula i sibling rivalry mislila sam i da je ljubomorna, hoce da se takmici i sl.
Uh, sigurno ti nije lako kada hormoni i emocije divljaju tvojim telom i onda se covek cesto ponasa iracionalno. Ali pretpostavljam da ce se uskoro sve normalizovati cim beba jos malo poraste a ti prestanes da dojis i vratis se u „svoje telo“. U svakom slucaju, srecno!
Sit-a-bit рече,
август 14, 2008 у 10:08 am
Bane: hehehe hvala puno, ali od mene je dosta doprinosa natalitetu. Od koga je, i puno je
Istina, stvarno je tuzno biti jedino dete mada oni to sami ne znaju. Nije uvek milina ni biti jedno od dvoje, ali je bar zanimljivije 
Majo: pa sta znam, deluje mi kao da su se hormoni vec malo smirili, ovo sto se sada desava sam ja, takva kakva sam, nema smisla da se vadim na hormone
Cestitam i tebi! Ti si sad vec veteran i sad si u onoj super fazi. Vidi gore Banetov savet 
Moošema рече,
август 19, 2008 у 6:05 am
O, kako lepo i iskreno. I ljudski.
Nažalost, nemam takvog iskustva, ali ti skroz verujem na reč.
Sit-a-bit рече,
август 19, 2008 у 8:04 am
Tanja: najiskrenije ti zelim jedno takvo iskustvo. Nikad ne reci nikad
Maja рече,
август 25, 2008 у 7:26 am
Evo vidi jedan tekst sa Bebca, nije los, mozda mozes da se tako organizujes sa starijom kcerkom, ko zna …
Hvala na cestitkama
a sto tice Banetovog saveta: verujem da je tako, zivi bili pa videli. 