Ti sedis u hladnoci/toploti svoje (radne/dnevne/decje) sobe, vrlo moguce za laptopom, ali je verovatnije za desktopom. Na google readeru si video da sit-a-bit ima novi post te si kliknuo da vidis sta sam napisala. Niko ne zna da me citas, to krijes i sam od sebe. Neke stvari su nedopustive. Kao na primer citanje ovog teksta. Jer, ti mislis da sam to ja, i mislis da nista ne valjam. Ti zamisljas da sam ja upravo ono sto pisem, ili sto sam napisala nekada negde, neka usamljena recenica koja, verujes naivno, pokazuje ko sam i sta sam. Ali moram ti reci iskreno: ova sto pise – ja je ne znam. Ona i mene iznenadjuje, nekada agresivnoscu, nekada gluposcu, a nekada cak i mudroscu. Uglavnom me iznenadjuje njen smisao za humor i ironiju. Ona pise jos i neke stvari koje ne stavlja na blog – tu je tek cudna. To nema nikakve veze sa onim sto sam ja. Ili je ona u stvari ja, a „ja“ sam ona druga, ona sto ne pise, jer u ovom momentu ja pisem.
Ona sto ne pise voli (svoju) decu i zivotinje, smatra sebe ljubiteljem kucica iako je uvek radije delila stan sa mackom, veruje u humanost, mnogo je samokriticna, stidljiva, kada prica pomalo zamuckuje, treba joj puno vremena da donese odluku, jednog minuta voli svoj zivot, sledeceg masta o tudjem, voli pivo, ubedjena je da uvek moze da radi na tome da postane bolja, odgovornost smatra svojom najvecom vrlinom… Ova sto pise ima morbidnu mastu, egzibicionista je, najbolje pise uz vino, boji se nekad da napise sve ono sto joj padne na pamet, mozak joj brzo radi, ali joj je gramatika losa, samouverena je, nekada stane i ne zna kuda dalje, koji stav da nastavi da brani, a koji da napadne, da li da promeni strane cisto zajebancije radi, voli da zbunjuje sagovornike, voli da se igra. Ova sto pise shvatila je da svojim pisanjem moze da manipulise tudjim misljenjem, ali iskljucivo o njoj samoj. I nije jos sigurna sta zeli da radi sa tim saznanjem. Zna jedino da joj nije stalo da je svi vole. Jer, ono najvaznije sto je shvatila je – da ni Ti ne postojis. Ti imas zensko lice, kratku kosu i naocare. Koristis laptop. Nekad sedis s njim na kaucu u dnevnoj sobi, dok citas, a nekad za radnim stolom u kuhinji iznad koga na zidu stoji okacen znak:
Sit-A-Bit
Roadside rest stop
Oko tebe je gomila papira i totalno si neorganizovan. Fale ti fijoke. Fijoke za papir, fijoke za uspomene, fijoke za klasifikaciju. Ti si neutralan i nije ti stalo da stvaras misljenja na osnovu nekoliko procitanih redova, jer si dovoljno inteligentan da znas da je to sve iluzija. I da nije ni bitno. Ti biras bitke, sto ce reci trudis se da u njih ne ulazis bespotrebno. I tebe Ova Sto Pise ceni. Ne. Voli! Jer tebi ima da zahvali sto ima zelju da pise.
shaputalica рече,
октобар 12, 2008 у 8:15 am
bravo. sve ovo sam u više navrata htela da kažem, samo nisam umela.
fala ti k’o sestri.
zelenavrata рече,
октобар 12, 2008 у 9:03 am
Ovo kao da si pisala o svima nama, ili se ja pronadjoh samo tako.
ominotago рече,
октобар 12, 2008 у 2:30 pm
…ma sedi malo, odmori se…
i kako posle čovek da ti veruje kad kažeš da si ova ili ona?! kekeke 
Sit-a-bit рече,
октобар 13, 2008 у 7:47 am
shaputalice: nema na cemu
Zelena: sve dobre price su univerzalne
omino: posto je tesko reci ko sad ovo ustvari pise, nemoguce je da ti kazem da li da joj verujes ili ne
bas se lako pamti рече,
октобар 14, 2008 у 12:36 am
vas je samo dve?
Sit-a-bit рече,
октобар 14, 2008 у 8:46 am
malo li je?
bas se lako pamti рече,
октобар 14, 2008 у 2:34 pm
nedovoljno za ludu zurku
e takocke рече,
октобар 16, 2008 у 5:08 pm
nemam lap top.
al tu kratku kosu i naočare gajim.
i znak.
ograničenje brzine na tries.
ukrala bagra od prijatelja negde na iriškom vencu.
za trideseti rođendan.
dobri su ti znakovi.
dobri
bane рече,
јануар 19, 2009 у 5:21 pm
Pitaš se šta je sa tobom, i reći ću ti: sazrevaš. I kao čovek i kao autor.
Hteo sam da ostavim komentar na 87, ali nisam znao kako. Ili si zatvorila komentare, što je ok.
Život prolazi, šta reći drugo, a da ne bude banalno. Samo što je i to banalno.
Čitam i sećam se mog dede koji je takođe umro u osamdeset sedmoj i mog dede koji je umro u sedamdeset trećoj.
Šta je odgovor ? Ne verujem da to iko zna.
Starimo i sazrevamo, nadajući se da ćemo jednog dana umeti da volimo, kao što su oni umeli da vole nas.
shaputalica рече,
јануар 31, 2009 у 6:43 am
I ja k’o Bane došla ovde da ti kažem nešto povodom onog gore:
što sam starija, po logici stvari, sve se bolje i bolje društvo seli negde drugde, i sve više mi nedostaju, logično. Ali zato imam želju da što više saznam, zapamtim, zapišem o njihovim životima…to mi ih nekako održava živim. Ja se tako branim od sopstvenih strahova da mi uspomene ne izblede, zapisujem ih…i nemoj da te iko laže: sve porodice su disfunkcionalne, naročito ako su brojne kao moja, ili kao, kako mi izgleda tvoja…to tako ide.
A iskreno, više bih volela da mi flešne u trenutku odlaska neki drugi život, kakav je mogao da bude, nego ovaj kakav jeste. Da ne umirem džabe dvaput.