Počinjem da se preznojavam. Teško dišem. Muka mi je. Ruke se nekontrolisano tresu. Ne mogu ništa da držim u rukama duže od pet sekundi. Prvi restoran na koji naletim je kineski, na čemu sam zahvalna jer mi je trenutno lakše da jedem štapićima, ne moram puno da otvaram usta, ne mogu. Hrana me je smirila, ali malo. Ostala je neka unutrašnja drhtavica. Vozim nazad ka poslu, ali ništa nije u redu. Teško je reći šta nije u redu… Sve što vidim deluje drugačije nego inače, čak i pregled u retrovizoru nije kako treba, a nisam ga takla. Izlazim iz auta sva smetena. Tek ne sredini parkinga na -10 shvatim da je trebalo da se zakopčam. Treba mi isto vremena kao i uvek da dođem od auta do zgrade, ali imam utisak da sam ubrzana. Na poslu sedam za svoj sto i nekako pokušavam da meditiram, da dišem, da shvatim šta mi je.
Na putu do kuće ista priča: nervoza, sve drugačije izgleda, izgubljen fokus. Niko ne zna da vozi osim mene. Smeta radio, vozim bez muzike prvi put posle godinu i po dana.
U prodavnicu sam otišla jer mi je nešto trebalo. Tamo nisam mogla da se setim šta. Prozujala sam, uzela par stvari za koje sam mislila da su to, ispostavilo se da nisu.
Nervoza, nervoza, nervoza. Bes. Brzo lupanje srca… Srca?! Koncentracija je nemoguća.
Dan pre toga je bio euforičan. Rano sam se probudila, odmah ujutro uradila gomilu stvari sa osmehom na licu… Planula jednom, ne planirano, burno, ali kratko. Našla se malo u čudu, onda zaboravila. To veče dugo nisam mogla da zaspim.
Ali ovo veče, kad sam osetila neki nesmir, ubrzano lupanje srca, opet nervozu i drhtavicu, uhvatim se svih petnaest bočica lekova koje trenutno pijem i krenem da ih tražim po internetu.
Dexamethasone.
Ne pijem ga više. Ako mi do sada nije pomogao, neće ni od sad. Ionako nisam terminally ill. Ali jednog dana ću, ko zna, možda biti. I kako ću onda da se nosim sa ovolikom hemijom i nemoći ako sada, mlada i prava, ne mogu? Ne želim da znam, ne želim da razmišljam. Hoću samo da uživam u zdravlju sada i ovde. Ali mislim da definitivno moram da vodim računa o srcu.
