Ponedeljak

август 13, 2007 у 3:20 pm (hipohondrija, muzika, ponedeljak)

Zivot ponedeljkom

Prvi radni dan posle dve nedelje godišnjeg odmora je skoro gotov.
Uspela sam da se nacrtam ovde u osam.
Uspešno sam spakovala doručak, ručak i kutiju čaja.
Uspešno nisam spakovala cigarete.
Uspešno sam popila dve šolje čaja i litru vode do sada.
Uspela sam čak nešto i da uradim.
Surfovala sam, ali malo.
Na ručku sam uspela da odjebem ovu jednu, bez neviranja i bez svađe, aleluja. Čak i bez da je uvredim. Ne volim, ma mnogo ne volim kada ljudi imaju neku jako savršenu, ali nerealnu, sliku o sebi, pa im to daje za pravo da ti drže predavanje, da komentarišu što se ne komentariše itd. Mislim, sasvim je ok da ja kažem za sebe da sam debela i da se pravim da u to verujem, ali je apsolutno nekulturno to mi potvrditi, ili me čak podsetiti kad o tome ne pričam. Ne dolazi u obzir da mi neko broji cigarete na sat, niti da komentariše ručak koji sam ponela. Pogotovo ne možeš da mi držiš predavanje o oblačenju ako pri tom ti sam izgledaš ko posleratna udovica. To su sve, ukratko, karakteristike običnog euro-trasha, koji nije mnogo daleko od onog kanadskog, vidljivijeg trailer-trasha. Zašto ja toliko često ulazim u jednu istu priču sa njom?! Ko je ovde budala, ona što je takva ili ja što je i dalje trpim?
Sada brojim 64 minuta do odlaska, slusam Betovenov Piano Concerto No.5, evo sad vec Bramsovu sonatu za violoncelo u E Minoru i počela sam da radim na nekom novom projektu. S obzirom da sam rekla da mi za njega treba 5 dana, verovatno bi mogla da ga završim danas.
Ne znam još šta ću da pravim za ručak kad dođem kući, ali imam neke ostatke za prvu pomoć.
Sutra idem na veslanje. Trkam se u dobrotvorne svrhe. Nemam dana veslačkog iskustva u životu.
Jel moguće da je toliki odmor već prošao, da se drugi čak ni ne nazire, a ja baš ništa produktivno nisam uradila?

Aj komandante Če Gevara….

7 коментара

Dexamethasone Hell

јануар 31, 2007 у 2:02 pm (Dexamethasone, hipohondrija)

Počinjem da se preznojavam. Teško dišem. Muka mi je. Ruke se nekontrolisano tresu. Ne mogu ništa da držim u rukama duže od pet sekundi. Prvi restoran na koji naletim je kineski, na čemu sam zahvalna jer mi je trenutno lakše da jedem štapićima, ne moram puno da otvaram usta, ne mogu. Hrana me je smirila, ali malo. Ostala je neka unutrašnja drhtavica. Vozim nazad ka poslu, ali ništa nije u redu. Teško je reći šta nije u redu… Sve što vidim deluje drugačije nego inače, čak i pregled u retrovizoru nije kako treba, a nisam ga takla. Izlazim iz auta sva smetena. Tek ne sredini parkinga na -10 shvatim da je trebalo da se zakopčam. Treba mi isto vremena kao i uvek da dođem od auta do zgrade, ali imam utisak da sam ubrzana. Na poslu sedam za svoj sto i nekako pokušavam da meditiram, da dišem, da shvatim šta mi je.

Na putu do kuće ista priča: nervoza, sve drugačije izgleda, izgubljen fokus. Niko ne zna da vozi osim mene. Smeta radio, vozim bez muzike prvi put posle godinu i po dana.

U prodavnicu sam otišla jer mi je nešto trebalo. Tamo nisam mogla da se setim šta. Prozujala sam, uzela par stvari za koje sam mislila da su to, ispostavilo se da nisu.

Nervoza, nervoza, nervoza. Bes. Brzo lupanje srca… Srca?! Koncentracija je nemoguća.

Dan pre toga je bio euforičan. Rano sam se probudila, odmah ujutro uradila gomilu stvari sa osmehom na licu… Planula jednom, ne planirano, burno, ali kratko. Našla se malo u čudu, onda zaboravila. To veče dugo nisam mogla da zaspim.

Ali ovo veče, kad sam osetila neki nesmir, ubrzano lupanje srca, opet nervozu i drhtavicu, uhvatim se svih petnaest bočica lekova koje trenutno pijem i krenem da ih tražim po internetu.

Dexamethasone.

Ne pijem ga više. Ako mi do sada nije pomogao, neće ni od sad. Ionako nisam terminally ill. Ali jednog dana ću, ko zna, možda biti. I kako ću onda da se nosim sa ovolikom hemijom i nemoći ako sada, mlada i prava, ne mogu? Ne želim da znam, ne želim da razmišljam. Hoću samo da uživam u zdravlju sada i ovde. Ali mislim da definitivno moram da vodim računa o srcu.

8 коментара