Nekada davno, pre adolescencije, pre rata, pre mnogo cega, mastala sam da zivim na severnoamerickom kontinentu, cak mi je i sat u sobi pokazivao bostonsko vreme. Nisam mastala o velikoj kuci i bogatom muzu, vec mi je motiv bio: obavestenost! Nisam mogla da oprostim sebi stalno kaskanje: neobavestenost o novim trendovima u muzici, pisanoj misli, filozofskoj misli, umetnosti… Stvarno je bilo frustrirajuce stalno saznavati novine sa par godina zakasnjenja, onoliko koliko je rts-u trebalo da otkupi filmove i serije koji su bivali jevtiniji kad im prodje prime, ili napadati bibliotekare da ti kazu sta to ima novo a dobro, sa naglaskom na NOVO. Novo je bilo tek kada bi proslo cenzuru, a cenzori su bili neki mnogo bizi ljudi, za sve im je trebalo po par godina.
Onda sam dosla ovde, igrom slucaja. I to bas u vreme ekspanzije globalnog tracanja.
I sinoc, 16. septembra, sedim ispred jednog kafea i cekam prijateljicu. Narucila kafu bez kofeina i listam torontovski besplatni, relativno leftisticki, pomalo new age, definitivno po ukusu nove radikalne omladine koja glasa za Green Party, vozi bicikle, ne jede meso i kontemplira o anti-globalizmu casopis Now, i u rubrici o desavanjima po gradu ugledam ovo: u Harbourfront centru gostuje Hanif Kureishi i cita delove iz svoje nove knjige! Srce mi preskocilo, vec planiram da odem u kupovinu i vidim sebe u nekoj haljini neonsko roze boje, da nema sanse da me ne primeti, kad mi je pogled presao na sledeci red.
A tamo pise: September 15, 2008 @ 7:30 pm.
Eeee…
