Ti sedis u hladnoci/toploti svoje (radne/dnevne/decje) sobe, vrlo moguce za laptopom, ali je verovatnije za desktopom. Na google readeru si video da sit-a-bit ima novi post te si kliknuo da vidis sta sam napisala. Niko ne zna da me citas, to krijes i sam od sebe. Neke stvari su nedopustive. Kao na primer citanje ovog teksta. Jer, ti mislis da sam to ja, i mislis da nista ne valjam. Ti zamisljas da sam ja upravo ono sto pisem, ili sto sam napisala nekada negde, neka usamljena recenica koja, verujes naivno, pokazuje ko sam i sta sam. Ali moram ti reci iskreno: ova sto pise – ja je ne znam. Ona i mene iznenadjuje, nekada agresivnoscu, nekada gluposcu, a nekada cak i mudroscu. Uglavnom me iznenadjuje njen smisao za humor i ironiju. Ona pise jos i neke stvari koje ne stavlja na blog – tu je tek cudna. To nema nikakve veze sa onim sto sam ja. Ili je ona u stvari ja, a „ja“ sam ona druga, ona sto ne pise, jer u ovom momentu ja pisem.
Ona sto ne pise voli (svoju) decu i zivotinje, smatra sebe ljubiteljem kucica iako je uvek radije delila stan sa mackom, veruje u humanost, mnogo je samokriticna, stidljiva, kada prica pomalo zamuckuje, treba joj puno vremena da donese odluku, jednog minuta voli svoj zivot, sledeceg masta o tudjem, voli pivo, ubedjena je da uvek moze da radi na tome da postane bolja, odgovornost smatra svojom najvecom vrlinom… Ova sto pise ima morbidnu mastu, egzibicionista je, najbolje pise uz vino, boji se nekad da napise sve ono sto joj padne na pamet, mozak joj brzo radi, ali joj je gramatika losa, samouverena je, nekada stane i ne zna kuda dalje, koji stav da nastavi da brani, a koji da napadne, da li da promeni strane cisto zajebancije radi, voli da zbunjuje sagovornike, voli da se igra. Ova sto pise shvatila je da svojim pisanjem moze da manipulise tudjim misljenjem, ali iskljucivo o njoj samoj. I nije jos sigurna sta zeli da radi sa tim saznanjem. Zna jedino da joj nije stalo da je svi vole. Jer, ono najvaznije sto je shvatila je – da ni Ti ne postojis. Ti imas zensko lice, kratku kosu i naocare. Koristis laptop. Nekad sedis s njim na kaucu u dnevnoj sobi, dok citas, a nekad za radnim stolom u kuhinji iznad koga na zidu stoji okacen znak:
Sit-A-Bit
Roadside rest stop
Oko tebe je gomila papira i totalno si neorganizovan. Fale ti fijoke. Fijoke za papir, fijoke za uspomene, fijoke za klasifikaciju. Ti si neutralan i nije ti stalo da stvaras misljenja na osnovu nekoliko procitanih redova, jer si dovoljno inteligentan da znas da je to sve iluzija. I da nije ni bitno. Ti biras bitke, sto ce reci trudis se da u njih ne ulazis bespotrebno. I tebe Ova Sto Pise ceni. Ne. Voli! Jer tebi ima da zahvali sto ima zelju da pise.
