Jedne lepe noći u Dominkani, posle jedne lepe večeri koju smo proveli prvo sa ljudima koje smo upoznali na moru, a onda sami na terasi, u kupatilu… legli smo u krevet i upalili tv. Malo je spavalo na krevetu pored, pa smo malo utišali. Šaltajući, tako, kanale, naleteli smo na neki mužički, gde su upravo pustili Metalikin Unforgiven. I, naravno, ostali smo na tom kanalu.
E, čoveče kad je ovo bilo.
Ma tada je bila dobra muzika.
Baš imamo sreće što smo bili deo te ere…
I onda posle toga puste Ganse i Paradise City, a nas dvoje krenusmo da se utrkujemo da ispričamo svoju priču: gde smo bili, šta smo radili kada smo prvi put čuli pesmu i šta se desilo onda.
On je bio glasniji, pa je ispričao prvi, ali sam bila toliko uzbuđena što ću (ako bog da) i ja doći na red da pričam, da sam zaboravila šta je rekao. Mislim da je ličilo na moju priču, i nije bila ovoliko duboka i isprepletana kao moja. U svakom slučaju, zanimljivo je sa koliko se detalja oboje sećamo svega što se desilo vezano za tu pesmu. Jer, kako god okreneš, kako god se kasnije zvao u pubertetu, dal hipik, dal metalac, dal šminker, dal džiber (to ja govorim samo za moju generaciju), muzika, a i naši životi, se dele na pre i na posle Paridise Cityja.
Dakle, preskočićemo njegovu priču kao manje vrednu iz jednog i jedinog razloga, a to je jer nije moja.
Nisam sigurna da li sam je čula u sedmom ili tek u osmom razredu, ali znam da je to bila godina kada je treći kanal RTSa tek počinjao lagano i kada mu je programska šema bila samo Sky satelit. Na tv-u je uvek bio neviđeni sneg, ako bi danas naletela na neki takav sneg mislila bih da kanal uopšte ne postoji. Ali, ako su na tom snegu mogle da se nazru neke konture, pa još i zvuk, o, pa taj program se nije propuštao. Ma bio on i fudbal, na satelitu je i mora se pogledati. Često se tv gledao sa antenom u rukama.
I tako jednog dana, bilo je hladno, ali ne znam koliko, išlo se u jaknama, oko 11 satu ujutro, sat i po pre nego što sam inače kretala u školu, dok je tv bio uključen na taj sneg i dok je taj sneg jako šuštao, odjednom, ko na filmu, sneg se malo razbistrio i ton se iznenada pojavio. A na tv-u… pa… čudo neviđeno. Koncertna bina, u publici milioni ljudi, pevač vrišti i trči po bini, gitarista isti S. samo sa cilindrom na glavi… I muzika. Mislim, pazite, ja sam već tada bila dete koje je evoluiralo sa Novih Fosila ka Električnom Orgazmu i Partibrejkersima i Disciplini Kicme, i imala sam jednog dosta starijeg komšiju uz kog sam odrasla i koga sam predstavljala kao brata, koji mi je gurao pod nos Ramonese i Psohomodo Pop i Šarla i šta ti ja znam, jedan drug iz razreda mi je snimao Zeppeline, i tako. E ali ovo… A kasnije nisam bila metalac već hipik. I opet ne umem adekvatno da objasnim doživljaj tog prvog slušanja pesme, a da moja kasnija opredeljenja budu jasnija. Uglavnom, desilo se nešto. Desilo se nešto i sa svima drugima kada su čuli tu pesmu, jer kao što rekoh, svi se bre sećaju svega u vezi tog doživljaja.
Otrčim u školu i tamo sretnem Dacu. Daca je bila nešto specijalno, sigurna sam da je i danas. Dok su, kada smo bile u nekom drugom, trećem osnovne, ostale devojčice u razredu bile u fazonu „am, ovaj, reći ću mami da mi pusti kosu“, Daca je bila tell it like it is vrsta deteta „šta imaš da naređuješ mami da ti pušta kosu, puštaj je sama!“. Daca i ja delimo rođendan, ali je ona godinu dana starija. Daca je mogla da priušti drčnost i nadrkanost, jer je i u tom periodu s početka osnovne škole, kada smo svi manje-više došli pismeni u školu, delovala kao da iz nekog razloga ima više kredibiliteta od drugih. Attitude. To je ono što me ovde uče zadnjih deset godina, a što je Daca znala još tada. Daca je, naučno je dokazano, genije. Ona ne glumi i prezire foliranje. Kao i ja, uostalom, iako nisam genije. Ali još od Dacinih vremena ja prosto ne mogu da verujem da su ljudi koji se foliraju iole inteligentni, jer da jesu, znali bi da ne moraju da glume. I tako.
I sad, ja odem u školu, sretnem Dacu, ispričam joj o onom čudu koje sam upravo videla na tv-u. Ona me pita kako se zovu, ja vadim ceduljicu iz džepa i čitam Paradise City, jer nisam imala vremena da napišem i ime benda i ime pesme, pa sam se odlučila za ono što razumnije zvuči. A Gansi! kaže Daca. Nisi ih još čula? pita me bez trunke podjebavanja. E pa oni su super, baš mi je drago da ti se sviđaju, snimiću ti njihovu kasetu.
Meni drago, ali gledam je, blejim, mislim, kako?! Kako to da svi gledamo istu televiziju, slušamo isti radio, idemo u istu školu, ali je Daca čula za Ganse pre mene, ima čak i kasetu. Kako je, recimo, Tijana u petom osnovne znala za Falka pre mene, a opet isto gledamo, slušamo i tako dalje.
Kako?!
Odgovor sam dobila koju godinu kasnije kada je razredni iz gimnazije ispričao čitavom razred poučni vic:
Bile dve ajkule. Ista ih majka rodila u isto vreme, istu su hranu jele, u istom moru živele, u istu školu išle, sve su isto radile. I tako su se s vremena na vreme trkale, ali pošto su bile potpuno iste uvek su stizale na cilj u isto vreme. I jednog dana – jedna ajkula pobedi drugu. Luzer ajkula se zabezekne i priupita pobednicu: kako to da si me pobedila, kada smo rođene istog dana, od iste majke, sve isto jele i pile, u istu školu idemo, sve zajedno radimo… A pobednička ajkula reče: eeeeeee.
Dakle, kako to da Daca zna za Ganse pre mene? Eeeeee.
Posle Paradise Citija su pustili Epic od Faith No More i tu smo se moj krevetni saputnik i ja zamalo dovatismo, međutim malo je spavalo odma tu pored pa nismo (istina je u stvari da se u ovim godinama ne može dvaput u sat vremena, a i televizija je bila dosta interesantna…). Ispostavilo se da postoji i američka verzija spota Epic, pa smo se malo smejali, ali opet, davno je to bilo, bili su mladi, nije se imalo para za normalan spot itd.
Malo smo nagađali šta će da puste sledeće. On je tipovao na Skid Row, ja mislila biće Cult, ali sam potajno maštala da puste More then words od Extreme, ne bih li ponovo videla nalakirane nokte predivnog Nuna Bettencourta. Od kad sam jednom bila ismejana što volim Extreme od strane neke moje tadašnje drugarice u hard core fazonu, krijem ih i od same sebe. Baš juče pevušim pesmicu i dam sebi u zadatak da proverim ko je napisao tekst, jer zvuči kao da je pisao neko kome je engleski priučeni jezik. Mislim, kome je jasno šta je pisac hteo da kaže u More then words?! Prvo reci mi, pa nemoj da mi kažeš, pa ako povučeš reči hoće li onda ono što si rekao i dalje biti tačno… Al zato je tu Nuno da popuni sve rupe u tekstu.
Posle reklama, željno iščekujemo novu pesmu, opklade su pale, puštaju…
Pussycat Dolls feat. Timbalake.
Diablos!
Pu ove nove generacije nemaju pojma ova nova muzika je sranje blablabla blabla…
