Malo vako malo nako

Diane je nazvala kad mi je bio rodjendan. Prvo je zvala u vreme dok sam na poslu i ostavila poruku, onako isto kako bih i ja, verovatno, nazvala da bih izbegla patetiku oko rodjendanske cestitke, a onda je ipak nazvala i uvece, jer ona nije ja i kad resi da nekom cestita rodjendan ona to i uradi kako treba. Ispricale smo se i izvinila sam joj se sto nismo dosli prethodni vikend na rucak, kako smo obecali, i doneli poklone za svo cetvoro cije smo rodjendane propustili, jer nas deli preko 100km, a za vreme njenog nas je delilo i oko 10000km cini mi se. Ugovorile smo novo vidjenje, ali da ovaj put oni dodju kod nas i ona je samo usput spomenula da mi je poslala i cestitku za rodjendan.

Ovu moju prijateljicu novo doba je, sa svim njegovim tehnoloskim gadzetima, prosto zaobislo. Nije da joj zameram neupucenost, daleko od toga. U Kanadi to uopste nije tako retka pojava. Ljudi imaju preca posla od interneta i najnovijih modela mobilnih telefona, a pogotovo Diane. Ako joj nesto ne treba, ona to nece ni kupiti. Ako je sasvim navikla da koristi zuti, debeli imenik ili da zove redovno 411 da bi nasla neciji telefon, ako je azurna u kontaktiranju prijatelja telefonom i slanju cestitki za rodjendane, njoj taj internet i ne treba bas. Sve dok deca nisu zapretila. Ponekad mi napise e-mail, ali uglavnom kao odgovor na moj, i tada se prvo iskuka kako joj da bi napisala tri recenice treba tri godine, jer kuca sa dva prsta.

Sve u svemu, svake godine dobijem rodjendansku cestitku od nje. Ranije mi ih je davala uz kafu u obliznjem Williamsu, a zadnje dve godine ih salje postom jer smo sad daleko. Nekad uhvatim sebe da pomislim “kako je ne mrzi”, pa se onda ispravim u “kako uspe da se seti nedelju dana ranije, na vreme da mi posalje cestitku koja takodje stigne na vreme”, kad na mom outlooku svi reminderi stoje na petnaest minuta pre “zakaznog” dogadjaja.

Ovaj put, cestitka je zakasnila dva dana, ali je zato dosla sa bonusom. U koverti je, osim cestitke, bila i gift card za Chapters, umotana u pismo! P.I.S.M.O. Rukom napisano na pravoj, pravcatoj hartiji za pismo, bez linija. Nikakva imitacija papira iscepana iz neke decje sveske ili papir uzet iz gomile koja se stavlja u binder. Stari, beli, skoro providni papir, sto suska.

I u njemu objasnjenje. Htela je da mi kupi jednu knjigu za rodjendan, ali je onda pomislila da ako uopste gledam Opru knjigu sigurno imam, pa mi za svaki slucaj salje ovu gift karticu i na meni je da odlucim da li zelim da kupim bas tu ili neku drugu knjigu. Ali ona mi je preporucuje i dotakla je nevidjeno. Onda ide opis neke Oprine akcije vezanu za knjigu i kraca informacija o cemu se u svemu tome radi. Neko budjenje, self help, tako nesto. I puno lepih zelja i izvinjenje sto me je udavila pisuci o knjizi na dve strane. I standardno “talk to you soon”, kao sto zavrsavamo telefonske razgovore.

Pismo sam, iako je puno spelling gresaka, a i nije mnogo ni licno, iscitavala kao da sam ga cekala tri godine. Onda sam ga spakovala i stavila u torbu u istu pregradu u kojoj nosam jos jedno pismo. Pismo koje je napisala moja mama kada je slala poklon unuki za rodjendan, pa na brzinu izvrljala papir uglavnom izjavama ljubavi. Nama, ali najvise meni. Nisam joj nikad spomenula da sam to pismo dobila, jer sam se bojala da ce da mi trazi feedback i da cu se naci u situaciji da moram i ja njoj da izjavljujem ljubav, ali sam pismo spakovala i stalno ga nosim sa sobom, ko amajliju. Nemoguce je, naime, izjavljivati ljubav nekome ko je to isto uradio tebi tek kad je za takve stvari postalo suvise kasno. Nije da sam citav zivot do tada mislila da me ne voli, naprotiv, nisam debil, ali kad cujem da iz njenih usta izlazi “volim te”, napravim se da nisam cula. I najvise me je nekako sramota sto znam da ona to govori jer je naucila od mene, gledajuci me i slusajuci kako bez prestanka to ponavljam svom detetu. Moja mama naucila nesto od mene i sad to na meni i primenjuje, a ja ne znam kako da se nosim s tim. I ne mogu da prevalim to isto ni preko usta ni preko olovke.

Eto, Dianeino pismo se naslo u drustvu sa jednim tako vaznim pismom.

Opru ne gledam. Self help knjige ne citam, ma ne prilazim im ni iz daleka. Nije da mi pomoc ne treba, cak sta vise, ali u toj averziji postoje dva strane. Prva je da ne zelim da upadnem u krug ljudi koji priznaju da im treba pomoc i da brinu o svom well beingu, jelte, a druga je: a sta ako nesto od toga stvarno upali? Sta ako, puj puj daleko bilo, citajuci takve knjige, postanem stvarno neko divno, srecno, leprsavo bice? Sta ako postanem radiant person?! Sta takve ljude gura da idu dalje? Kako ziveti bez sete i radosti, bez ups and downs, bez gorcine i srece, bez jina i janga? Kako onda da budem sigurna da vremenom necu zaboraviti da cenim takav blazen i uneventful zivot? Ipak, Diane je proporucila, a iako se sa njenim citalackim ukusom ne slazem, ona mi puno znaci i radije bih procitala tu knjigu nego joj rekla kako “ja takve knjige ne citam” ili nesto slicno tome sto bi je povredilo i cime bih se stavila iznad nje.

Otisla sam u Chapters i iako se ipak nisam usudila da pogledam nekom prodavcu u oci i potrazim knjigu kojoj na korici stoji “Oprah’s reader club” ili tako nesto, vec sam je trazila pola sata i na kraju sama nasla, ipak sam se usudila da stanem u red i suocim se sa kasirkom, sve nadajuci se da je i ona procitala ovu knjigu. Ali avaj, takvi se obicno pohvale znacajnim pogledom i komentarom tipa “odlicna knjiga, good choice”. Ovaj put nista. Moze biti jer devojka slabo ista cita. Bar se nadam.

Svaki Chapters ima naravno i Starbucks unutra. Nekako mi pijenje Starbucks kafe u Chaptersu anulira cinjenicu da kupujem u najomrazenijoj korporaciji na svetu. Kao, kupila sam knjigu, uradila sam nesto dobro. Daj sad jedan late da ponistimo to. Ali ovaj put ni taj osecaj kupovine knjige nije bio tako dobar, jer pravim pare verovatno tamo nekoj Opri koja ne moze ni jedan jedini broj svog casopisa O da izda, a da ne stavi sebe na naslovnu stranu. I onda odem jos u Starbucks i narucim decaf late gde me oderu zbog malo mleka. Dok sam sladila kafu, cula sam da je iza mene neko narucio nesto sto je zvucalo kao “tripple late cappucino”. Huh?

Sedam za sto, do kog sam dosla lako, ali je bio problem naci slobodnu stolicu. Vrtela sam se i trazila, ali nista. Neke velike familije dosle da kupuju knjige i piju kafe, jedan sto, petnaest stolica, napolju pada kisa, nema se gde. Onda sam izbacila stomak, uhvatila se za ledja i pocela da hucem i pusem, mucim se, jelte. Da svima, koji do sada nisu shvatili, bude jasno da sam trudna i da upecam koju stolicu na ljudsku dobrotu. Kanada ima sto mana, i prednosti, a jedna od tih prednosti je da trudnici uvek neko ustupi mesto, posle nekog vremena. Ljudi su vecinom dobri, saosecaju. Jer kad zivis u nekoj kanadskoj suburbiji i tu pokusavas da nadjes stolicu, vrlo je verovatno da svi oko tebe imaju po troje dece.

Vadim knjigu, s nje na brzinu skidam papirnati omotac na kome se spominje Oprino ime, ali dzaba, mislim se. Zuta boja korica i dugacak naslov preko citavog lista nepogresivo odaju o kakvoj se knjizi radi. Dok citam prvih nekoliko strana ne uspevam da se skoncentrisem. Na pameti mi je stalno ono “tripple late cappucino” i vrtim film unazad, tj. zvucnu traku i pokusavam da se setim sta sam cula i da li sam pogresila i sta bi to moglo da bude ako stvarno postoji i dolazim do zakljucka da late i cappucino jedno drugog iskljucuju. U pozadini prolaze procitane reci i jedino sto primecujem da se sve vrti oko reci bird, flower i stone. Jedan pasus mi skrece paznju, iznenada. Nesto o tome kako su neki ljudi neosetljivi na lepotu bird, flower i stonea, ali da ih nekako mala deca, mali kucici, macici i ostale zivotinje i sve malo, nevino i u povoju ipak razmeksa. Uhvatim sebe kako razmisljam o tome koliko volim decu, ali neku, a neka druga deca me uzasno nerviraju i bez obzira sto su mala, cim u njima primetim osobine nekih odraslih ljudi, nikakva nevinost i naivnost, cak ni manjak godina, ne moze da ih opere. I skontam da ova knjiga mozda i nije tako losa. Jer ja ocigledno ne volim ljude cim ne volim decu. Volim neke, ali ne bi se moglo reci da me covecanstvo u celini pali. Sto ce reci da sam beznadezna i van domasaja self help literature. I da mogu da citam ovu knjigu bez nekih vecih posledica po moju crnu stranu. Jupi!

A sta ako mi pomogne?!

Posle dužeg vremena sedim i želim da napišem nešto, pa kad je već tako, nije u redu da se prilika propusti. Ali problem nastaje već kod druge rečenice, jer želeti i pisati definitivno nije isto. Naročito se imati šta napisati razlikuje od prethodna dva. Logično bi, valjda, bilo prvo objasniti zašto je želja uopšte minula. A to je lako: ne znam. Znam samo da mi je prvo bilo dosta pasivno-agresivnih, nadrkanih polu-muškaraca koji smatraju da imaju pravo da određuju ko sme a ko ne sme da piše blog. Onda mi je bilo dosta neshvatanja i autocenzure, a na kraju mi je bilo muka i u najbanalnijem, najiskrenijem, medicinskom smislu, te mi je tako bilo muka i od svega što sam do tada radila. Više mi nije muka. Sad samo čekam da vreme prođe, još oko 10 nedelja do „full terma“ ili 13 nedelja do onog najfulijeg terma od 40 nedelja, pa da odem na letovanje u bolnicu na 2-3 dana i vratim se sa rodom pod miškom i bebom u nosiljci.

I čekam da se sneg otopi i prođe zima.

I pravim sadnice za paradajz, peršun, nanu, origano u čašama i čekam drugu polovinu maja da ih posadim u zemlju.

Čekam drugu polovinu maja da šargarepu i krastavac posadim direktno u zemlju.

I sadim cveće u saksije i čekam drugu polovinu maja da neko od tog cveća prebacim u majčicu zemlju.

I učim dete da se COW piše sa C. Isto i CAT, kao i CLOUD.

I da se WIND piše sa W.

I uvek se satima razmišljam šta je primer za slovo X.

I kvasam, mada bi to poetičnije moglo da se nazove i bujanjem ili renesansnom transformacijom, ali bi, kad bi bili iskreni, to nazvali pravim imenom: gojenjem i oticanjem.

Radim jogu, dišem ispravno, trudim se da jedem što više voća. Kažu babe da bi onda trebalo da mi dete bude prelepo. Prvi put je upalilo, pa…

Štedim novac za narednu godinu koju ću provesti na ivici siromaštva, godinu na kojoj mi svi zavide i kojoj se zaista radujem.

Ponovo uspevam da se skoncentrišem i dovršim knjigu do kraja. Problem je što gomila započetih knjiga mora da se počne iz početka.

Ponovo čitam blogove, mada mi i dalje ne ide komentarisanje.

Posle dužeg vremena sam vodila projekat i uživala u svom poslu.

Po prvi put u životu razumem kafu i uživam u njoj, isključivo zato što je pijem jednom nedeljno. Toliko mi je to iskustvo dragoceno da planiram da nastavim da je pijem tako čak i kad budem mogla da pijem po 15 dnevno. Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe.

Po prvi put u životu izmišljam reči jer ne mogu da se setim adekvatne. Može biti da to ima veze sa mojim smenjenim IQ-om koji mi je suđen još bar 3 + 6 meseci.

Često držim ruku na stomaku i smeškam se. I gledam u jednu crno belu sliku koja visi na frižideru, pa u moje dete i molim boga da i ovo drugo liči na prvo. Po svemu, osim po spavanju, grčevima, apetitu i možda razmaženosti. Ma kuc kuc i puj puj!

Ovaj post me je podsetio na jednu kolumnu koju sam pročitala nekoliko meseci ranije. Neko me je pitao za moje omiljene pisce i naravno jedan od prvih koji mi je pao na pamet je bio moj nekada jako čitani, ali s vremenom zaboravljeni, uvek poštovani pisac Orson Scott Card (Ender’s game, Speaker for the dead, Xenocide, Children of the mind, Ender’s shadow i još mnoge). Prvo što sam uradila, naravno, obratila se googlu da vidim šta Orson sada radi i ispostavilo se da je Orson postao pobornik Bušovske politike i da svim silama pokušava da opravda rat u Iraku, zbog čega je, recimo, razočarao mnoge svoje verne čitaoce, mada ne mogu reći da su prestali da ga poštuju kao pisca. To je jednostavno out of the question, s obzirom da se tako genijalni pisac retko rađa i da je jedini razlog zašto je nepoznat širokim narodnim masama samo zato što je za žanr u kom piše izabrao naučnu fantastiku, žanr koji je nekad s pravom, ali u većini slučajeva totalno nepravedno, proglašen za šund i široko zaobilažen od strane „ozbiljnih“ što čitalaca što pisaca.

Agit pop tim se osvrće na Christophera Hitchensa, nekada socijalistu, ali posle 911, takođe probušovski orijentisanog intelektualca, koji je izabrao da iračkom ratu nađe potporu u borbi protiv fundamentalizma i religije. Koliko god se slažem sa njegovim stavom u vezi religije, smatram da je podržavati Buša zbog toga potpuno pogrešno, iz nekoliko razloga.

1. Buš je i sam religiozni fanatik
2. Irak je, u vreme Sadama Huseina, bio sve samo ne islamska fundamentalistička država, čak šta više, Sadam je očigledno bio jedini koji je imao dovoljno čvrstu ruku da taj fundamentalizam drži pod kakvom takvom kontrolom
3. da, možda je islam sada u fazi u kojoj je hrišćanstvo bilo u srednjem veku, ali potpirivati vatru, opsedati i tlačiti stvara samo kontra efekat
4. itd.

Nazad na religiju: nisam sigurna da ljudi meni bliski imaju uopšte predstavu koliko sam pobožna, jer o tome nikad ne pričam, mada ne znam da li mogu reći religiozna iz razloga što svoja verovanja držim za sebe i koja nemaju uvek potporu u crkvenoj instituciji kojoj pripadam od kada su me bez pitanja krstili. Verovati ili ne verovati je jedno od najintimnijih stvari koje čovek misli ili oseća, da svako pitanje u vezi toga osećam kao uvredu i povredu svoje intime. U crkvu ne idem iz prostog razloga što ne želim svoju pobožnost da vezujem za bilo koju inistituciju i može biti da se tu u meni sukobljavaju uticaji pobožnih predaka i komunističke sredine u kojoj sam odrasla, ali koliko god se grozim ljudi koji dignu obrvu kada kažem da ne idem u crkvu, toliko se grozim i onih koji dignu obrvu kad mi vide ikonu u kući (koju držim isključivo zato što je umetničko delo mog oca).

Neke institucije u društvu su neophodne, crkva nije jedna od njih. Vekovi su trebali da prođu da bi se crkva nekako isterala iz državne politike, sada deluje kao da neke (hm hm) države upravo to pokušavaju da urade. Iz kog razloga, meni je totalno nejasno. Možebiti jer misle da su nešto propustili. I sad svi znamo o kojoj državi ja to pričam.

Međutim, ova država u kojoj trenutno živim, već odavno gura crkve u školstvo, te tako još od pre jednog veka postoje katoličke škole koje su se odvojile od prvih kanadskih škola, koje su uglavnom bile organizovane pod okriljem protenstantske crkve. Te protestantske su se vremenom preinačile u obične škole, gde su časovi veronauke totalno nestali, da bi katoličke ojačale i postale simbolom „dobrih škola“ zato što u njih svoju decu stavljaju „dobri, pobožni ljudi“. Ove godine je konzarvativni nosioc liste John Torry na ontarijskim izborima izašao sa kampanjom da želi da da više para za finansiranje religioznih škola. Tamo neke hare krišna, hebrejske i islamske škole su jako obradovale tome, iako se zna da većina tih para treba da ode u katoličke. Šta je tu mene najviše uvredilo? Konzervativce uglavnom podržavaju „dobri, pobožni, obrazovani, dobrostojeći, porodični ljudi“, kako oni svoju ciljnu grupu nazivaju, uglavnom beli i ne-imigranti, ili u najboljem slučaju treća generacija, mada naravno za njih glasaju i beli Evropljani, tek prispeli, ali vrlo rasistički orijentisani, a ja kao neko ko se ne slažem s njihovom idejom bi trebalo da predstavljam suprotno od te njihove ciljne grupe, znači ne-dobra, ne-pobožna, ne-obrazovana i tako dalje. Drugi udarac mi je bio što u jednoj modernoj, razvijenoj državi, oni žele da stave religiju na prvo mesto. U vreme napretka, tehnologije, transcedentalnih ideja, age of aquarium i slično, oni pokušavaju da nas vrate u srednji vek, gde će sutra neko moje dete da pogleda i kaže „ha, ona nije katolkinja, ne valja“. Jesam zbog toga otišla iz Srbijice? Uopšte, spominjati religiju u ovo vreme i u ovom prostoru mi je totalno nepojmljivo. To me je podsetilo na prvo predavanje, tada docenta, Slobodana Naumovića koje je održao dok je profesor bio na putu, o tome da li smemo da dozvolimo sebi da budemo apolitični. Ideju o tome da je islam sada u procvatu kao hrišćanstvo u srednjem veku sam, u stvari, čula od njega tada i sada pokušavam da se setim na koji način je to bilo povezano sa njegovim demokratskim stavovima tada i anti-religijskim i urbanim stavovima danas.

Na moju veliku radost, javnost je reagovala, nastao je… pa najblaže rečeno skandal, svi smo se već pitali da Toryijevu kampanju očigledno vodi neki liberal, ali je John Tory pre neki dan izašao u javnost sa rečima da povlači pitanje religioznih škola iz svoje platforme, da nije imao pojma da je javnost toliko protiv toga, ali se kao svaki dobar lider predomislio slušajući šta narod želi… Prekasno.

Ovako već debelo rasplinuta, moram da se vratim na Orsona Scott Carda i njegovo viđenje krstaškog rata u Iraku. On ne vidi u tome religijsku potporu, ili je bar krije, što kao predani mormon može vrlo verovatno da radi, već to vidi kao spasavanje čitavog sveta od ekonomske propasti koja neumitno sledi zbog islamskog fundamentalizma koji preti da prekine trgovinske puteve između raznih krajeva sveta. On vidi SAD kao spasioca sveta koji su na sebe preuzeli odbranu Evrope, zbog čega ne dobijaju ni jedno hvala od nezahvalnih Evropljana.

S jedne strane, on počinje svoju kolumnu sa objašnjenjem zašto poređenje Amerike i Rimskog Carstva nije u redu, a onda, s druge, tokom priče upravo dokazuje zašto jeste: Rimsko Carstvo nije propalo preko noći. Kako su varvari napadali pogranične delove carstva, prekidali puteve između raznih delova carstva, tako je robna razmena opala. Koliko su to osetili proizvođači raznih dobara, toliko su osetili i kupci istih, te su tako bili ponovo u moranju da sami prave ono što su zaboravili kako, jer je do skoro bilo dostupno za kupiti. Da ne ulazim sada u detalje, ko hoće može da pročita čitav članak, link je gore. Card se hvatao knjige The Fall of Rome and the End of Civilization, Bryan Ward-Perkins, koju sam i ja posle toga uzela da čitam i preporučujem je svakom iole zainteresovanom za istoriju i istorijske paralele. Ali, i dalje se ne slažem sa Cardovim viđenjem američke uloge u svetu kao pre svega žrtve, a ne hegemona, mada sam bila u iskušenju da mu poverujem, jer je u svojim knjigama pokazao da ima nadprirodnu sposobnost sagledavanja situacije sa distance i celovito.

Why are you denying sweets to yourself? That’s what life is all about.  

About food?

No, about enjoying it. 

**** 

You know what I think about diet? I say: „coffins come in all sizes“. 

*** 

I am on the best dressed list. I look best – dressed. 

*** 

Go buy the real aquarium and get bunch of Willies for your kid.

Willies?

You know, fishes: Willy live or Willy not.

 *** 

See, you may quit smoking if you think its good for you, but I have a friend, my friend’s husband actually, who abused his body worst than any husband I know, you know – coffee, alcohol, cigarettes, junk food (he’s a salesman), and still he never spent a night in the hospital, as opposed to my husband and other husbands who all had some form of cancer or other. 

*** 

When loosing somebody close to you, you can’t really believe it until it becomes too late. And then its too late to say goodbye. 

*** 

And by the time her husband came home, the two of us…

You were done with husband-bashing?

Noooo, we don’t do that. I don’t socialise with people who do that, my friends are only good people. They are all married for very long time. Well there is one single person, twice divorced, broke, which is why we give her our old china, but she is still nice… 

*** 

But after all that happened, I am still married, and that’s what’s most important.

 *** 

Maybe you will start to dress better when you hit 35, like me. 

*** 

Your mother is lazy.

Did you just call my mother, that you’ve never seen in your life, lazy? 

Yes.

 *** 

Nemoj nikada da radis nesto zbog cega ce tvoju decu biti sramota od tebe. Nemoj da budes kao ja. 

*** 

Vi tanki sedite sa ove strane stola, a vi… normalni sa ove. 

***

 Sta radis?

Ucim.

A jeeeel. Ma neeeeemooooj. E pa izviiiini molim te sto ti smeeeetam.

 *** 

Voli sebe

.Kako?

Ne znam. 

*** 

Dok smo mi ginuli od muslimanskih metaka i dok su nase crkve gorele, dzamija je staja u Beogradu netaknuta.

Jel trebalo JA da je zapalim?

Da. 

*** 

Well, its ok if you can’t breastfeed immediately, not everyone is cut off to be a perfect mother. But I like your glasses. What brand are they? (Lactation specialist u porodilistu) 

*** 

Do you have any rice dishes?

Of course we don’t. This is an Italian restaurant, you know. 

*** 

Don’t tell your daughter to be good. Are you good all the time? 

***

 Of course kids will fight sometime. Don’t you fight with your husband? 

Are you comparing our two three-year-olds with married couples?!

It’s exactly the same.

Postoji na internetu jedan tekst zbog kog mirnije noćima spavam. Napisao ga je moj drug Mića Karić (da se pohvalim). I onda, pre neki dan, odgledam Madonin najnoviji dokumentarac I setim se tog Mićinog teksta. Tekst je bio prvo objavljen na Životu B92, a posle na blogu B92. Međutim, tog dana nisam uspela da ga nađem odmah, pa sam se uspaničila, pa sam pitala Miću da me pusti da ga postavim I ovde, I on je pristao.  Mićo, hvala ti!

Eve ga.

Dok su se drugi borili za pozicije najboljeg matematičara, recitatora, poznavaoca prirode i društva, ja sam ostao bez premca u đuskanju uz  madonin, cenim, najveći hit «Kao djevica»… naravno da nisam imao pojma o čemu moja nova ljubav peva; mislim da nisu ni članovi žirija, no to nije ni bilo važno pošto sam u svemu ja svojski uživao, a oni se dobro zabavljali… i sećam se povratka i učitelijicine ozarenosti dok mom ocu priča: «…pa , to je bilo neverovatno, kako je on igrao, kako se uvijao, pratio pokretima muziku…» i pamtim oca koji se kiselo smeje i lagano bledi, a moj osmeh i ponos pothranjen  diplomom za  najboljeg igrača, vrlo brzo anulira siktanjem kroz zube: «razgovaraćemo kad dođeš kući…».

Vanredni porodični skup i predavanje na temu: «da li je vrtenje dupetom ikoga učinilo ozbiljnim čovekom» učinili su da u stavu nakostrešenog petlića branim svoju novu pasiju i izreknem prvu mudrost: «možda ozbiljnim nisu, ali slavnim i bogatim sigurno jesu»… majčina zabrinutost, evidentna prilikom svakog Madoninog pojavljivanja na tv-u i mog transa, praćenog cičanjem dok je gledam, kulminirala je onog dana kada je mlađa sestra na poklon iz nekog inostranstva dobila majicu sa Madoninim likom, a ja u nastupu ljubomore odbijao da jedem i idem u školu… uzaludni su bili majčini pokušaji (i vapaji) da mi objasni kako nije za dečaka da nosi roze majicu sa nekakvom pevačicom i apliciranom pravom čipkom, a dalje nadvlačenje sa mnom završeno je posetom psihologu koji zaključuje da je i balet lepa profesija… do sestrinog poklona sam ipak na kraju došao nakon što je jednog dana razočarana rekla da joj je mali i tesan, i nakon oštrog suprostavljanja majci da isti daruje crvenom krstu… bila je to idealna prilika da dragocenost ne završi u posedu nekoga ko bi je skrnavio flekama mleka i jaja u prahu, već da se u opkrojenoj varijanti pojavi na naslovnoj strani tematskog spomenara na kome sam počeo da radim…

Da, da… dok su odeljenski drugovi oznojeni jurcali za loptom i sanjali novi par kopački, ja sam  poput crtanog junaka bika Ferdinanda «zavaljen» u svoje misli pario oči na slikama časopisa «Bravo», maštajući da napravim knjigu posvećenu sada već ozbiljnoj strasti… tapke, razmenjivanje sličica fudbalskih reprezentacija, ali i slika golišavih teta, u mom slučaju su zamenile makaze koje su kasapile svako štampano izdanje koje makar i u jednoj rečenici pominjalo lik i delo Lujze Veronike Čikone… sabrane članke i fotografije vrlo brzo su dopunili krasnopisni prepisi stihova Holiday, Who’s That Girl, Into The Groove, La Isla Bonita, a rubrika VMO (vaše mišljenje o…) Madoni je punila visoki karo svakakvim komentarima, pa je moje dalje druženje sa osobama koje su pisale «krava» i «Bros su bolji» bilo dovedeno u pitanje…

Patologija dobija novi oblik nakon početka redovnog konzumiranja kafe i svakodnevnog okupljanja pre škole radi gledanja u šolju i «bodenja parova» gde sam neretko za para birao – pogađate već koga… tumačenja pubertetskih eksperata koja su, u mom slučaju, obično glasila «nejasna sadašnjost» i «ne vidim vas u budućnosti» nisu me pokolebala u nameri da presavijem tabak i lično se obratim svojoj fiksaciji… u tom stavu me je posebno ohrabrila njena izjava u jednom intervjuu da se raduje kada joj fanovi pišu što sam, pretpostavljate, shvatio vrlo ozbiljno i krenuo da mail box njenog sekretarijata zasipam desetinom pisama… zamislite zblanute poglede službenica provincijske pošte koju sam bar jednom nedeljno posećivao, i zbun u njihovim «natapiranim glavama» koji su izazivali moja revnost i nonšalatnost, kao da šaljem običnu kartu tetki u kanadu… mali «pokoleb» i pad «madonina» u krvi  osetio sam nakon tromesečnog jednosmernog dopisivanja i odsustva bilo kakve reakcije, čak i od onih koji su, verujem  zbog mene, u fan klubu uveli treću smenu i morali da postave novo sanduče «materials from Yugoslavia»…

Period koji je obeležilo vežbanje Vogue-a pred ogledalom i biranje Justify My Love kao muzičke podloge za prvi  pravi kissing, prošlo je u iščekivanju  odgovora… i taman kada sam digao ruke od svega, prekoravao sebe zbog opsednutosti i prestao da vrebam poštara dvogledom po naselju, iznenadilo me je zvono i preporučena pošiljka… sve prisutne sablaznile su moje suze radosnice i dug zagrljaj upućen službeniku PTT-a, koji je stvorio takav uslovni refleks kod mene da bih mu svaki sledeci put kad ga vidim potrčao u naručje, čak i kad mi je doneo poziv za regrutaciju… pristupnica zvaničnom Madoninom fan klubu bila je razlog višednevnog „lebdenja“, ali i oštrog sukoba sa ukućanima, koji su moju spremnost da za special price od 100 dolara postanem aktivni član kluba, videli kao prvi znak ludila i momentalno mi oduzeli štek od 50 dolara koji sam na jednom familijarnom slavlju zaradio u kupo-prodaji mlade…

Dane tuge i očaja koji su potom usledili, ali i vreme zaljubljenosti u lik i delo najveće umetnice XX veka, vrlo brzo je okončala surova realnost oličena u što hitnijem biranju muzičke i životne „strane“ u razredu: slediti poklonike bosanskog sevdah popa koji inkliniraju turbo folku ili početi sa obožavanjem starki i kariranih košulja slemujući uz Nirvanu i Pearl JAm… Grandž je pobedio i vodio u dalja otkrivanja i fascinacije, kakva je u jednom trenutku bila zaokupljenost Džimom Morisonom (nažalost nisam mogao da mu pišem)… vreme tinejdžerskih dogodovština, ostrašćenosti i izjava tipa da bih za kartu za Madonin koncert u Beogradu prodao najmilije u belo roblje, postalo je samo nostalgično prisećanje i zgodan materijal za zabavljanje društva na žurkama…

Dešava se, naravno, i danas da u izvesnim situacijama iz mene progovori „verni madonista“ koji prijateljima puni uši o tome kako je ona ustvari dobra glumica, ali da ne dobija prave uloge ili da je scena njenog ljubljena sa Britni Spirs legendarna koliko i poljubac Honekera i Brežnjeva… Sada, dok pišem ove redove i završavam ličnu storiju „Madona i ja“, o njoj razmišljam kao o osobi koja je obeležila jedan period mog života, i koja me je  između ostalog zadužila i mnogim ljubavima (Vorhol, Gotije, Almodovar, pornografija), za šta joj mogu zahvaliti visokim podizanjem čaše svaki put kad je čujem u nekom klubu…

Imam dete
niš’ ne jede
Nosi gaće duplo mlađeg
deteta
a i one joj
spadaju
Glava joj spada
malo ulevo
tanak vrat
ne mož da je drži
a glava
mašala
na mamu
Dobijam pretnje smrću
iz Srbije
da počnem da je
hranim
nečim drugim
osim samo
besnim glistama
Našla sam način
šaljem je u komšiluk
Tamo jede sve što
im ostane
od prethodnog obroka
Dete mi skuplja
tuđe otpatke
Sa još jednim detetom
koje
inače
nema problema sa
jelom
Ponekad
pošaljem tamo ručak
i ona ga pojede
ponekad
Jutros ko i svako drugo
jutro
komšijsko čedo
puni usta
alavo
al moje ne
Ono malo
tuđe
me gleda i govori
“pasta mmmm”
Ja gledam ovo moje
bez tanjira
pred sobom
i kažem
“a ti? jesil jela?”
umal’ da zaplačem
A ona meni
(pa) kaže:
ni
sam
ma
ma
ja
o
ćem
je
dem
tvo
ju
pas
tu

Refren:

vetar staje.
oblaci se otvaraju.
Jedan zrak sunca pada na mene
drugi na nju
Hor nebeskih bečkih dečaka
peva
Aleluja
malo otegnuto
dok se rosa
iznenađujuće
pojavljuje
na cveću
koje otvara latice

O bem ti
miša
odaklen mi pasta sada.
Dok je skuvam
izgubiće koncentraciju
zainteresovanost
strpljenje
Na kraju
ćemo opet u komšiluk
po pomije
Otvaram frižider
a tamo u jednoj posudi
malo paste u obliku pirinča
sa prženim kupusom
i
crvenim lukom
prženim
od pre neki dan.
Pomirišem
ne smrdi
Probam
sve okej.
Pa kažem
Malo moje
vidi pasta
i to
mamina.
A malo gleda
pa kaže
njam njam

Refren:
vetar staje.
oblaci se otvaraju
Jedan zrak sunca pada na mene
drugi na nju
Hor nebeskih bečkih dečaka
peva
Aleluja
malo otegnuto
dok se rosa
iznenađujuće
pojavljuje
na cveću
koje otvara latice

Leto 1989.

I i B imaju po 14-15 godina. Sede u I-vinom stanu i gledaju postere iz Bravoa.

I: Šta?! Ti bi da odeš u Ameriku da živiš?
B: Aha.
I: Šta ćeš tamo? Ostavila bi svoje?
B: Tamo je sve, tamo je Harward, tamo je LA, muzika, dešavanja, River Phoenix… Tamo imaju toplu vodu stalno, a ne pale bojler. Tamo možeš sve. A moji? Pa nek dođu ako im trebam. Misliš da bi došli? Malo sutra. A gde ćeš ti da se odseliš kad budeš napunila 18 godina?
I: Što baš osamnaest?
B: Ja se tad selim od kuće, definitivno.
I: A jel. A od čega ćeš da živiš?
B: Naći ću posao.
I (nešto računa): Završićeš srednju školu tek koji mesec posle svog osamnaestog rođendana.
B: Pa dobro, sačekaću koji mesec. I onda ću da odem kao bejbisiterka u Ameriku. Tamo ću da se preselim gde god River Phoenix bude živeo. I udaću se za njega, videćeš.

Obe se smeju.

I: E, znaš šta? Idem i ja s tobom u Ameriku. Moram da upoznam Patrika Svejzija. Aj kad smo krenule sa udajama i ja ću da se udam za njega.
B(zblanuto): Ali on je već oženjen!
I: Pa? On je glumac, oni nikad ne ostaju oženjeni dugo. Vedećeš, razvešće se ubrzo, posle Prljavog Plesa nema šanse da može da ostane dugo sa ovom sadašnjom. A i jesi videla kako mu žena izgleda?! Baš je fuj. Plava… Mislim, bez veze.
B: Pa dobro, kako ćemo da odemo, šta ćemo da radimo? Nije to tako lako…
I: Nije lako, ali što si se ti odmah usrala? Dok si maštala sama za sebe sve je bilo u redu, a sada kada si rekla meni i kada pravimo plan da to i uradimo odmah te prpa uvatila.
B: Aj kad si tako pametna, reci mi kako ćemo da skupimo pare za kartu?
I: Tražićemo od mame i tate.
B: Ja ne. Neću ništa od njih da tražim. A i ne bi mi dali. Morala bih da pobegnem od kuće.
I: Ništa, ja ću da tražim od mojih, ono što mi mama ne bude dala daće tata sigurno, da napakosti mami. Ti peri šoferke na pumpi kod hotela i za dva meseca ćeš zaraditi za kartu.
B: U redu, sad kad znamo šta ćemo za pare, kako ćemo za papire?
I: Sama si rekla: radna viza za bejbisiterke.
B: Kad tamo odemo, ja ne mogu stvarno da čuvam dečurliju. Ja ću da budem fotograf. Kad naučim jezik – novinar.
I: Ja ću da sviram po barovima, naći ću neki bend. A u međuvremenu ću da učim jezik da bi postala glumica.
B: A šta ćemo sa Riverom i Patrikom? Ja njega baš moram da upoznam!
I: Kad postanem glumica ja ću da sredim i sebi Patrika i tebi Rivera.
B: Dogovoreno.

Smeju se ko lude Naste.

I: E, jel ti znaš da je Rivera ostavila devojka s kojom je bio godinama.
B: Odlično.
I: Ne, stvarno. Ostavila ga je jer nije hteo da joj očisti cipele.
B: Ma daj. Ko bi to uradio? River i cepele?
I: Pametna ženska, kako on sme njoj da ne očisti cipele ako mu je naredila?!
B(bledo gleda): …
I: Nemoj sada da me razočaravaš, nije valjda da bi ti čistila njegove?!
B: Pa ne bih, ali ne bi ni da on čisti moje…
I: Pa kad si guska, zato ćeš ti sigurno da se udaš za nekog kome ćeš morati da pereš noge.
B: Riveru da perem noge?
I: U, da, jebote, rekosmo River. Aj valjda on neće. Al bolje da se ne udaješ ni za koga drugog!
B: Ma nemaš frke, neću. A ti, moraćeš da naučiš da jašeš konje.
I: Naravno. Jedva čekam.
B: O, o , stani, slušaj pesmu.

Na radiju počinje pesma E moj Saša od Novih Fosila. Obe pevaju na sav glas.

I: Slušaj, mi smo se ovo sad dogovorile, i nemoj sutra da mi kažeš da si zaboravila.
B: Neću zaboraviti, nemoj ti da zaboraviš! Sad mogu da izguram ovu selendru i sva ova sranja kod kuće i u školi kad znam da imamo neki cilj.
I: Ajde da napravimo ugovor.
B: Ajde. Daj olovku.

B piše, I dobacuje:

Dana tog i tog, te i te godine,
Nas dve, I i B, pri zdravoj pameti, obavezujemo se da ćemo po svaku cenu ispuniti ovaj ugovor, tako nam ovih desnih ruku.

Potpisi

Obe se potpisuju.

B: E samo još da imamo i pečat.
I: Imam ja neki pečat sa duhom iz filma Ghost Busters.

Udaraju pečat po papiru jedno milion puta, zatim prave još jednu kopiju.

Leto 1992.

B: Joj ubiću se! River je umro!
I: Kako bre?!
B: Ubio ga Kianu Rivs!
I: Pa od svih zar baš on! A baš mi se dopadao.
B: Navukao je Rivera na neku sačekušu, pa se ovaj overdozirao. Kažu da su se upoznali na snimanju filma o pederima. Ko zna, možda su i oni…
I: Ne seri. Šta ćemo sad?
B: Da prepravimo ugovor? Moram da ubacim nekog drugog umesto njega, ali treba mi period da ga prežalim i smislim ko je drugi kandidat.
I: Oš i crninu da nosiš?
B: Pa nije da nisam razmišljala o tome.

Cerekaju se.

B: A imaš li ti još uvek onaj ugovor? Ja moj ne mogu da nađem.
I: Nemam pojma gde je. Ali se sećam svakog zareza.
B: I ja.

Zima 1993.

I: Ne idem više u školu.
B: Kako to misliš?
I: Lepo, ne idem. Ići ću vanredno. Da ti vidiš koje debile ja moram da gledam svaki dan tamo… Kovačeva ćerka ide samnom u razred, ona mlađa, mislim znaš koliko je naduvana? Ono je neviđeno. I svi su takvi, kao da su nedodirljivi, jer idu u muzičku školu.
B: Ako hoćeš mogu da ti kažem da si u pravu, a ako hoćeš mogu da ti kažem šta stvarno mislim.
I: Kaži mi da sam u pravu.
B: Ok onda, u pravu si, radi šta znaš, ionako niko nije pametniji od umetnika. Sva si nedodirljiva…
I: Aj ne seri, zvala sam te da me utešiš. Vi iz matematičke gimnazije ste svi štreberi i nije vam jasno da neko može da ne voli školu.
B: Ok, izvini. Samo, jel se sećaš kada si mi pred eksurziju u petom razredu javila da planiraš da se ubiješ čim se vratimo kući i da ne želiš da te ubeđujem da to ne radiš, pošto si rešila, već samo želiš da ti ulepšam poslednje dane?
I: He, he, he. Sećam se.
B: Pa si onda rekla to i svima drugima i ni jedna nastavnica nije spavala već su sve dežurale pored tebe, a drugarice iz razreda dva dana nisu prestale da plaču.
I: Kad smo već kod toga, što ti nisi plakala?
B: Zato što te znam, zato što znam koliko žudiš za pažnjom. Mislim da si i ovo sa školom uradila iz istog razloga.
I: Izlazi napolje!
B: Vidimo se.
I: Malo sutra!

Leto 1997.

Neko: Jesi čula da je B otišla u Ameriku.
I: Jesam.

Leto 2001.

Neko: Jesi čula da je I poginula u saobraćajnoj nesreći?
B: Nisam.

B stoji zamišljena, pa odjednom stavi ruke na glavu i pogleda u vis. Srećom, odande ni jedna cigla nije padala.