Putovanje metroom otvori nove vidike, nekad podseti na stare. Danasnja voznja je prijala. Ljudi okolo su citali knjige: starija Indijka knjigu na engleskom sa jos starijom Indijkom u sariju na korici. Mladji muskarac je citao neki knjigu koju je prineo jako blizu ocima. Vijetnamka je citala knjigu na vijetnamskom jeziku sa koricama umotanim u celofan. Mladja kineskinja je citala skripte. Druga mladja kineskinja je nosila jednostavnu i elegantnu crnu haljinu i dremala dok joj je iz ruke polako klizila kesa sa kuvanim kineskim dumplingsima. Mlada devojka braon koze je igrala igrice na svom DSu. Prelepa, mlada devojka, bele boje koze i ljubicaste boje kose je slala poruke sa blackbarrija i mirisala na bezbriznost, lepotu, mladost, nadu i bolje sutra, al necije, ne moje. Svima sam zagledala ocne kapke i niko nije imao izbuljene oci, sa nadutim kapcima, niti mu je vrat bio otecen. Kako onda svuda pise da 70% ljudi ima problema sa stitnom zlezdom, kada ja jos nigde nisam videla nikog ko lici na mene, a ja na zabu?

Malena je bila opcinjena cinjenicom da metro stanica Davisville nije pod zemljom i tresla je znacajno glavom kada je zena koja je vozila kola metroa rekla “Bloor” i ona prepoznala ime stanice na kojoj izlazimo. Primetila je da zena vozi subway i da to radi odlicno. Mora da je to tesko, kao voziti auto i sigurno je morala mnogo da se priprema za to. I think that she is doing her job really well.

Ne znam od koga je naucila lepe manire, ali od nas dvoje sigurno nije. Znam da je popularno mrzeti skolu u koju ti deca idu i pogotovo njihove uciteljice, ali rekla bih da je jedino od uciteljice mogla da nauci da bude tako fina. Kad sam joj jednom nervozno rekla “pomeri se!”, odgovorila mi je “you could just say excuse me”. Kad sam joj jednom rekla da je dosadna, odgovorila mi je “Well, I still love you”. Kad sam pitala jel mi ove naocare za sunce uvek stoje katastrofalno kao na ovoj slici, rekla mi je da mi uzivo stoje mnogo lepse nego na slici i da sam i inace jako lepa. Da ne lici toliko na oca, i da je u porodilistu nisam izgubila iz vida ni jedne sekunde, pomislila bih da su mi uvalili necije tudje dete, a da moje pravo dete sada mrzovoljno nekom zagorcava zivot ironisuci.

U muzeju smo videle zemljanu armiju Prvog kineskog cara, prvog ujedinitelja provincija koje cine danasnju Kinu, iz dinastije Qin. Onog istog koji je sagradio Kineski Zid. Oko 2000 zemljanih statua ratnika, konja i kocija u prirodnoj velicini je do sada iskopano u nalazistima oko careve grobnice. Predpostavlja se da ih ima ukupno oko 8000. Sama grobnica je jos uvek netaknuta i izgleda kao brdo koje je prekrilo neku malo manju piramidu. Arheolozi pokusavaju da stvore uslove u kojima grobnica ne bi propala za vrlo kratko vreme posle otvaranja.

Sve careve konkubine koje do tada nisu imale porode su sahranjene zive s njim, kao i majstori koji su radili na izgradnji iste. Prica se da kroz grobnicu prolaze potoci zive, koje su tu izlivene da bi predstavaljale sve velike reke Kine. Geoloska merenja terena pokazuju prisutnost zive u mnogo vececoj koncentraciji na brdu nego oko njega. Grobnica je trebalo da bude visoka 165m ali su radovi stali kod 55m zbog seljacke pobune. U vreme izgradnje grobnice, smatra se da je car Qin Shi Huang mentalno oboleo. Od pocetka svoje vladavine okrenut izgradnji, pred kraj zivota mu je to postala manija. Njegovi veliki poduhvati izgradnje puteva, brane, Kineskog Zida i grobnice, sve u skoro isto vreme, doveli su zemlju skoro do propasti. Seljaci, iznureni dazbinama, digli su bunu, te je car morao da posalje radnike sa svoje grobnice da se bore sa seljacima. Buna je suzbijena, ali rad na grobnici nije nastavljen.

Danas u Kini pokusavaju da naprave replike glinenih vojnika istog kvalilteta, ali jos uvek nisu pronikli u sve tajne iz vremena dinastije Qin. Svi vojnici, koji su nekad bili obojeni u razne boje, danas imaju identicnu sivu boju koja govori o kvalitetu procesa. Pravljeni su iz tri dela, peceni na idealnoj temperaturi, a zatim sklapani. Nisu pravljeni u jednom istom kalupu, jer su svi vojnici razlicitih lica. U ROM-u su bili izlozeni dva generala, jedan konjanik sa konjem, jedan vozac bojnih kola (visok cin) i konj iz zaprege bojnih kola, jedan strelac koji kleci, i jedan pesak.

Na izlazu iz dela muzeja gde su ove statue bile izlozene, nalazi se mali gift shop. Pored knjiga o Kini i Qin Shi Huangu, prodaju se majice sa likom jednog od ratnika, solje sa likovima 6 ratnika, cegeri za namirnice sa oznakom ROMove izlozbe, kineski porculan, feng shui knjige, svasta nesto sa kineskim slovima, sarama, ukrasima… Znajuci, ipak, da je ovo znacajna ustanova koja svoj novac koristi na iskopavanja dinosaurusa u Alberti, otkupom takvih znamenitosti kao sto su ratnici od terakote, Dead Sea scrolls, neolitske venere iz Lepenskog Vira i religijske posude iz neolitske kulture iz danasnje Ukrajine, odlazim prvi put da ne kupim nista. Cisto obecanje sebi, iako protivno mog principa da ulazem u kulturu.

Diniosaurusi impresivni kao i uvek i dete vazda srecno sto ih vidi.

Zatim ritualno iskopavanje dinosaurusa u decjem delu muzeja. I razgledanje prirodnog dela muzeja, plasenje mame bubama i ubedjivanje mame da udje u pecinu sa kobajagi sismisima, jer “they are not real, don’t be scared mama! Daj da ti drzim ruku”.

Izlazeci iz muzeja razmisljam kako gde god covek da ode, pa eto i dva dana ranije u hotelu na dva sata voznje od kuce, uvek se naleti na nekog ko prica tvojim jezikom. Ali za sve ove godine odlazenja u Royal Ontario Museum samo sam jednom cula taj isti jezik, i to u restoranu muzeja.

S obzirom da sam na odmoru, i s obzirom da je blizina Yorkvilla prosto bolna, morala sam da obidjem Yorkville i Cumberland eriju, ali naravno iskljucivo one prodavnice na kojima je bilo nalepljeno SALE velikim slovima. Kada sam shvatila da je to samo navlacenje, nisam htela da udjem ako ne pise i koliko procenata je taj popust. Pa sam onda suzila izbor na samo prodavnice gde je pisalo 70% OFF. I tako udjem u Vivien Shyu i krenem da razgledam. Ruku na srce, to je bila jedna od retkih prodavnica gde se prodavacica uljudila da me pozdravi, ali sve jedno nisam mogla da se ne setim prica nekih prijateljica koje su imale tu nesrecu da rade po skupim buticima. Kolaju price okolo da su prodavacice u takvim buticima veci snobovi od onih zena koje u takvim buticima i kupuju (ali iskljucivo preko telefona). Pipkajuci tako svasta nesto, i trudeci se da se ne hvatam bar prvo za cenu, razmisljajuci da li radim nesto sto ne treba po njihovom kodeksu, da li vec ima neku pricu o meni koju ce ispricati koleginici iz butika pored, kad zazvoni joj telefon. I ona pocne da prica: “o, zdravo, da, kako si? Ne, nije problem uopste. Nisi me prekinula, nisam bila na rucku. Mi nemamo pauzu za rucak. Ali nema veze, ja ionako nisam veliki ljubitelj hrane.”

Da, malo se stidim sto sam smatrajuci da sam posmatrana u stvari ja bila ta koja je posmatrala, i sto sam misleci da se prica o meni ko idiotu, ja napravila pricu i sada prenosim abrove. Da, stidim se, ali prezivecu.

U povratku nazad: decko sa crvenim Mohawkom, devojka sa obrijanom glavom, devojka u starkama do ispod kolena, opet neka kineskinja u elegantnoj i jednostavnoj crnoj haljinici, istetovirana rokerka sa iPodom u usima iz koje na daljini od 5m cujem nesto zajebano, uvrnuto ozbiljan kinez sa preozbiljnim naocarima… Sve u svemu – normalan svet. Pravi svet, malo drugaciji od onog koji sam navikla da srecem na poslu. Ipak, volim moj svet iz ulice. I to je realan svet, iz moje price. Iz price ljudi sa malom decom i velikim izdacima, garazama punim decjih igracaka i preraslih bicikala, koji se trude sto bolje mogu da zive sad bez obzira na obaveze, a ne da cekaju bolja vremena. Mogu da se kladim da bi svi mi iz ulice pre nekoliko godina bili sasvim prispela bratija u metrou punom zamisljenih i uvrnutih ljudi. I sada bi, samo kad bi imali vremena.

Koliko njih mrzi taj metro u kome se vozi? Koliko njih misli da sam luda sto im zavidim?

Malena i ja smo slozne: od svih stvari koje smo videle danas – lepa devojka sa ljubicastom kosom, bolno mlada i bolno lepa, onako prirodno lepa da ostavlja utisak da je takva iskljucivo zbog mladosti, da bi svi mogli tako da nas je bog pogledo kad je trebalo – ta devojka je bila najjaci utisak citavog tog dana.

Odem na Chapterov web site da vidim da li lokalna knjizara ima The People’s Act of Love i ispostavi se da nema, ali je moguce kupiti knjigu u eBook formatu za $5.99. Knjigu mogu da citam na desktopu, na smartphonu, ili na nekom od postojecih eReadera.

Koliko bi mi zivot bio laksi kada bih mogla organizovano da kupujem eBooks, mislim se ja. U mom zivotu punom selidbi, uvek su najveci problem bile kutije s knjigama i citav plan oko selidbe se vrteo oko toga ko moze ili hoce da ih nosi. Jednu citavu godinu zivota sam provela ne kupujuci ni jednu jedinu knjigu zbog ocekivane selidbe u devetom mesecu trudnoce. I dok razmisljam tako da li bih ikada mogla antikvarni miris knjige, njihovu prostu prisutnost, osecanje da zivot ima smisla zbog cistog postojanja knjige na papiru da zamenim jednim eBook readerom, pade mi na pamet kako vec odavno ne kupujem cd-ove, kako vec odavno ne stampam fotografije, kako vec odavno ne iznajmljujem filmove vec ih downloadujem, kako ni jedno slovo mog pisanja nemam na papiru vec po kojekakvim serverima u Kini i gde sve ne. Kad bi se sutra desilo neko cudo i unistilo samo ljudska bica i hard drajvove, neka nova bica i civilizacije koje bi dosle posle nas, pod predpostavkom da im treba vekova da dostignu nas nivo tehnoloskog razvoja, bili bi ubedjeni da su na ovoj planeti ziveli neki ljudi, neka bica, koja nisu imala ni trunke individualnosti. Neki ljudi koji su se divili slikama nekolicine slikara, gradjevinama nekolicine graditelja, a svoj svakodnevni zivot provodili iskljucivo u potrazi za hranom i parama.

Niko ne bi znao o armiji citalaca koji posveceno citaju, podvlace, analiziraju i komentarisu knjige u svojim readerima i na svojim blogovima. Niti o armiji pisaca koji izdaju sami svoje knjige u eBook formatu jer je tako jevtinije, i koji se sastaju po forumima i web sajtovima napravljenih od pisaca za pisce da bi jedni drugima muzli novac. Niti bi ko znao o bataljonima muzicara koji sve svoje drze na cdovima, stickovima, hard drajvovima i myspaceu, sto je opet neki server negde u dalekoj Kini ili Indoneziji. Koliko bi milenijuma proslo pre nego sto bi ta nova civilizacija shvatila da je nekad postojalo nesto sto se zvalo “cloud computing” sto nam je olaksalo zivot ali nam je isto tako ubrzalo proces zaboravljanja?

Drzimo nam palceve da se tako nesto ne desi.

Al ajd sad uzmi pa isprintaj ovo ako smes, ako ti nije zao da ubijes jos jedno drvo koje nam vec fali iako je tu.

Glavni oslonci sve te gungule bili su dvoje matoraca, metuzalema takoreci. Prvo je zenski metuzalem oboleo u 93. godini i kada sam pre godinu dana otisla, glavni pokretac je bio pozdrav sa njom. I stvarno, umrla je letos. Ali drugi metuzalem, iako malo mladji od onog zenskog, tek u 86. godini zivota, je izgledao tako vitalan i zajeban ko uvek, opet me je zezao i nervirao ko i kad je imao samo 72. da mi nije ni palo na pamet da bi to mogao da bude zadnji put da vidim i njega. Sest meseci posle zenskog, umro je i muski metuzalem. I meni je to nekako palo teze. Nisam ocekivala, nije bio bolestan, samo je bio usamljen i star. Mama kaze moze biti da je srce polako otkazalo od starosti, a mozda i od tuge. Palo mi je tesko jer je bio jedini deda koji je bio uvek tu kad zatreba i koji me voleo kako se unuci samo vole, dok sam divnih baba imala na pretek. Jedini muskarac koga znam koji je bio dzentlmen, i da nije bilo njega, mislila bih da je homo balkanikus jedini moguci kalup za ljude oko mene.

Svi umiremo sami. I nana je umrla sama, iako je deda bio s njom. A deda je pogotovo umro sam, u bolnici, uplasen. Sutra cemo svi tako. Bitno je samo ne biti uplasen. Ali kako? Kako da ja uopste znam kako je coveku na samrti i da li se seca svega lepog ili samo onog propustenog? Sta ako je onaj zadnji fles u stvari fles zivota koji nismo ziveli, a mogli smo? I sta ako zbog toga, shvatajuci sta je propustio, covek umre u bolu i patnji? Ili je to samo boljka ovih mojih godina, ne i devedesetogodisnjaka koji su ostavili generacije iza sebe i odavno su rascistili sa svojim prioritetima? Ili s tim nikad ne raskrstis koliko god da si star? Imala sam toliko pitanja za njega, a i on je imao mnogo toga da kaze. Samo ne ono sto ga pitam, jer bio je malo nagluv, a nije hteo da prizna…

Nije strasno, ide se po redu (kuc kuc i puj puj). Odose oni, ali novi dolaze. Svi se nadaju da ce ostali za njima po redu. Ali ovo je cetvrta smrt u zadnjih sest meseci. Odlaze polako ljudi koji su definisali moje detinjstvo, a sa njim i moje detinjstvo polako nestaje, nemam vise pravo da ga spominjem, jer je sve manje ljudi koji ga se secaju. Umesto toga, radimo svi na srecnom detinjstvu neke nove dece. Odjednom me je uhvatila neka manija da svojoj deci moram da obezbedim sto vise vremena sa babama i dedama, tetkama i tecama, moram da im obezbedim uspomene i beskrajnu ljubav koja se tako dobija. U cemu je onda poenta biti ovako daleko?

Ona sto ne pise voli (svoju) decu i zivotinje, smatra sebe ljubiteljem kucica iako je uvek radije delila stan sa mackom, veruje u humanost, mnogo je samokriticna, stidljiva, kada prica pomalo zamuckuje, treba joj puno vremena da donese odluku, jednog minuta voli svoj zivot, sledeceg masta o tudjem, voli pivo, ubedjena je da uvek moze da radi na tome da postane bolja, odgovornost smatra svojom najvecom vrlinom… Ova sto pise ima morbidnu mastu, egzibicionista je, najbolje pise uz vino, boji se nekad da napise sve ono sto joj padne na pamet, mozak joj brzo radi, ali joj je gramatika losa, samouverena je, nekada stane i ne zna kuda dalje, koji stav da nastavi da brani, a koji da napadne, da li da promeni strane cisto zajebancije radi, voli da zbunjuje sagovornike, voli da se igra. Ova sto pise shvatila je da svojim pisanjem moze da manipulise tudjim misljenjem, ali iskljucivo o njoj samoj. I nije jos sigurna sta zeli da radi sa tim saznanjem. Zna jedino da joj nije stalo da je svi vole. Jer, ono najvaznije sto je shvatila je – da ni Ti ne postojis. Ti imas zensko lice, kratku kosu i naocare. Koristis laptop. Nekad sedis s njim na kaucu u dnevnoj sobi, dok citas, a nekad za radnim stolom u kuhinji iznad koga na zidu stoji okacen znak:

Sit-A-Bit
Roadside rest stop

Oko tebe je gomila papira i totalno si neorganizovan. Fale ti fijoke. Fijoke za papir, fijoke za uspomene, fijoke za klasifikaciju. Ti si neutralan i nije ti stalo da stvaras misljenja na osnovu nekoliko procitanih redova, jer si dovoljno inteligentan da znas da je to sve iluzija. I da nije ni bitno. Ti biras bitke, sto ce reci trudis se da u njih ne ulazis bespotrebno. I tebe Ova Sto Pise ceni. Ne. Voli! Jer tebi ima da zahvali sto ima zelju da pise.

Onda sam dosla ovde, igrom slucaja. I to bas u vreme ekspanzije globalnog tracanja.

I sinoc, 16. septembra, sedim ispred jednog kafea i cekam prijateljicu. Narucila kafu bez kofeina i listam torontovski besplatni, relativno leftisticki, pomalo new age, definitivno po ukusu nove radikalne omladine koja glasa za Green Party, vozi bicikle, ne jede meso i kontemplira o anti-globalizmu casopis Now, i u rubrici o desavanjima po gradu ugledam ovo: u Harbourfront centru gostuje Hanif Kureishi i cita delove iz svoje nove knjige! Srce mi preskocilo, vec planiram da odem u kupovinu i vidim sebe u nekoj haljini neonsko roze boje, da nema sanse da me ne primeti, kad mi je pogled presao na sledeci red.

A tamo pise: September 15, 2008 @ 7:30 pm.

Eeee…

… ja sam bastovan u pokusaju. Nista mi ove godine nije uspelo. Ni sadnice paradajiza, ni gladiole, ni asiatic lilies, cak ni cvece koje sam prosle godine zasadila. Kad je na kraju nesto i niklo, nigde cveta nije bilo, do pre neki dan. Neka dva lepa cveta unistio je postar cizmom po sred cvata jos proletos. Asiatic lilies su mi pojele neke crvene bube koje jedu samo i iskljucivo asiatic od svih ljiljana, a asiatic je jedino sto ja mogu da sadim da se ne bih onesvestila od smrada svaki put kada otvorim ulazna vrata, jer asiatic lilies jedine ne smrde, tj. ne mirisu, tj. nemaju nikakav miris…

Ogavne bubetine pred parenje

Gladiole kako procvetaju tako polegnu po zemlji.

Muskatle unistio grad.

Kao i ruzu.

Jasmin vec dve godine nece da cveta, ali uskoro nece moci da se udje u kucu od njega ako ga pod hitno ne podkresem, medjutim to jos uvek ne smem jer bojim se da ce da mi prozre namere i obavije svoje ogavne grane oko moga vrata i stegne jako, jednom kada se, ne sumnjajuci nista, budem mucila da otkljucam vrata, koja je on, sigurna sam, sjebao…

A ima i nekog cveca kome ne znam ime, niti se secam slike na pakovanju od lukovice, ali znam da treba da ima cvet neki na njemu. A on se ne pojavljuje.

A ima i nekih lukovica u zemlji koje se nikad nisu pojavile iznad zemlje. A mozda sam ih i iscupala misleci da je korov.

E al kad je niklo to sto je niklo, a nigde cveta, onda shvatim da mi je basta sirotinjska. Sve same dugogodisnje biljke. I da je ruzna, da mi treba bolje planiranje. Te tako ponesem fotoapart u tu moju setnju kroz malo burzujskiji komsiluk, da vidim kako to radi raja koja ima para za jednogosnje biljke svake godine, ili bar bastovana.

Skroz zeleno, a ipak lepo. Ukusna upotreba hoste.

Nice. Very nice. Ovo s leve strane sto lici na suze pogotovo.

Mogla bih i ja ovako. Ako nije mnogo skupo.

I tako, malo po malo, stignem svojoj kuci, a tamo jedna od ovih mojih ocajnih domacica sredjuje svoj front yard:

Mnogo je vredna, vidi se po dvoristu. Jedino se ne vidi pivo kojim zaliva cvece.

I za kraj: kliknite ovde (ne radi embed sa snl sajta)

Ali poenta je da sam se uspesno skinula sa televizije tako sto nemam ni satelitsku, ni kablovsku, vec dobru staru antenu, preko koje imam cak tri kanala koja sam jedino gledala onda i kada sam imala kablovsku. Razlika je u tome sto kad imas kablovsku ili jos bolje satelitsku, i kad traje Olimpijada, imas izbora pa mozes da gledas neki od sportova koji te zanima, ne moras da zavisis od imbecilnog CBC-a i njihove selekcije sportova koja podrazumeva da ce, recimo, prekinuti fudbalski mec da bi prikazali macevanje.

Secam se da sam jednom davno rekla prijateljici da je jedna od dobrih stvari koje te zadese kad zivis u Kanadi sto na zimskoj Olimpijadi mozes da navijas za zemlju koja ima neke sanse da po koju medalju i osvoji, pa makar to bio i kurling. Sa letnjom su stvari izuzetno problematicne. Rado bih navijala za Srbiju, ali kad imas antenu i kad si osudjen na CBC koji prenosi iskljucivo sportove u kojima ucestvuju Kanadjani, i to samo toliko koliko oni ucestvuju, onda su sanse da makar ugledas srpsku zastavu u publici vrlo, vrlo male. Ali zato mozes komotno da gledas badminton do mile volje. Ili macevanje, na primer.

Muski deo moje ekipe me obavestava (ja nisam imala tu srecu da gledam macevanje) da takmicari sada nose maske sa nekim svetlima, koje vise podsecaju na kacige nego na maske, a ta svetla se pale kad zadobiju ubod macem. Kaze MM: odjednom sve pocne da svetli, ko Cajlonci! To njegovo „ko Cajlonci“ cesto iskrsne tu i tamo. On je jedini covek koga poznajem da je gledao Battlestar Galactica kada se kod nas davala pre bar 25 godina i da nema njega nikad ne bih znala ni za seriju ni za Cajlonce. A serija je na njegov zivot ostavila dubok trag, pocevsi od pismenog zadatka u nekom od nizih razreda osnovne skole u kom je napisao citav scenario za bar jednu epizodu serije i dobio jedinicu, sa sve uciteljevim komentarom da nije normalan, pa do vecitog poredjenja sa svim sto svetli i podseca na bilo sta svemirsko.

Plivanje je divan sport koji volim da gledam i koji CBC na srecu jos i prikazuje. I to ne samo trke sa Kanadjanima vec i one sa Majkl Felpsom. U trci u kojoj je Felps osvojio prvo zlato (i medalju uopste) ove godine ucestvovao je i jedan Kanadjanin i stigao predzadnji, sa deset sekundi zakasnjenja iza Felpsa. Ej! Finalna trka i on bez blama 10 sekundi kasni! Na tribinama Felpsova mama ponosno place, preCednik velesile stavio rat u Gruziji u drugi plan i dosao da navija za njega (mene hvata neka tuga sto ja mojoj mami nikad nisam i nikada necu prirediti neki slican trenutak u zivotu), a nas Kanadjanin daje izjavu koja pocinje nesto ovako: vi nemate pojma koliko je nama tesko… A jel.

Gledamo neko vreme Anne Rice koja se takmici u badmintonu. Gledamo je kako servira sa reketom ispod loptice, pa kako se koncentrise, puci usta i servira ovaj put sa reketom iznad loptice (ruka polako krece, da bi naglo ubrzala na 30cm od loptice) i radujemo se sto je usla u grupu od 16… I ona posle pobedjenog meca daje izjavu koja se sastoji uglavnom od oslanjanja na srecu, „duvanja vetra u njenom pravcu“, losim danima njenih protivnica i slicno. Nema sumnje da je dosla dotle i jer je bila dobra, ali zasto biti skroman kad si na Olimpijadi? Mislim, gde je tu ono: ma jebala sam im kevu, danas sam bila dobra, ali moram da popravim prvu servu i slicno. Malo kritike, ali daleko od skromnosti. Vise kao konstruktivna kritika samog sebe, ali na taj nacin da njena neprikoslovenost ipak ostane nedirnuta. Na kraju krajeva, na Olipijadi je, ima pravo da se kurci. Ali u stvari u tome i jeste problem: pa i nema prava da se kurci. Za razliku od Amerikanaca, Kanadjani nemaju kvalifikacije. Ne znam tacno kako to radi, ali znam da nemaju kvalifikacije za Olimpijske igre. I zato ih dodje trista a odnesu tri medalje. Svi ostali su zauzeli „odlicno 23. mesto“ ili su ih sudije ostetile.

Postoji nekoliko razloga zasto Kanadjani prolaze tako lose na sportskim takmicenjima: ima tu malo nekompetentnosti, mediokritetstva, nezainteresovanosti nacije da ih velica i time motivise (jedan docek nekoga kao sto se to radi u Srbiji bi sigurno doneo bar tri zlatne medalje), ali najvise od svega ima njihovog mentaliteta i stava da je najvaznije ucestvovati. U onoj meri koliko me nervira srpska kompetetivnost (jedan mec odbojke na plazi se igra ko da je svetsko prvenstvo u pitanju), toliko, ako ne i vise, me nervira kanadska ravnodusnost. A mozda je samo u pitanju kompleks nize vrednosti, osecaj da bez obzira na sve, nikad necemo biti dobri kao nas stariji brat (USA).

Anne Rice je dosla do 16 i tu stala. Pobedila je neka Kineskinjica koja je pravila manje pirueta na terenu, a bolje igrala. Gimnasticar koji je prosle Olimpijade odneo zlato na parteru je ove godine dobio od sudija neverovatno nisku ocenu na opste iznenadjenje svih, a najvise njega samog. Jedine dve gimnasticarke su u individualnom takmicenju osvojile jako 11. i 32. mesto (lupam sad, ali tako nesto). Kad se sve ovo zavrsi krenuce opet polemika, kao i svake dve godine, zasto tako losi rezultati i svi ce da upere prst u drzavu i budzet namenjen sportu. Izmedju zadnje dve olimpijade razlika u budzetu je preko $200 miliona, pa me zanima do kog ce zakljucka doci sada.

Sto se mene tice, iako ne mogu svako takmicenje da gledam, sve jedno mogu da navijam. A bez obzira na sve sto sam napisala, ipak navijam za obe zemlje strasno, osim ako igraju jedna protiv druge, tad navijam samo za Srbiju.

Imam jednu prijateljicu sa nemogucim detetom. Kaze: „on udara drugu decu samo kad je isprovociran, on je inace jako osecajno i dobro dete“. Ja klimam glavom i prisecam se scene kada moje dete sedi pored njega i gleda TV, a on iz dosade uhvati pa je sutne u glavu. I tako ja pricam kako je moje dete neiskvareno i dobro i kako uvek strada u sukobu sa drugom decom, a onda mi ona kaze kako nece da sredi svoju sobu dok ja ne sredim moju kuhinju koja izgleda gore od njene sobe. Ili, posle neke zabrane necega, slatkim glasicem dodje i kaze mi: moj glas je tako sladak, zvuci kao heart, a tvoj je kao monster. Pa onda jedan sladak kez, da umiljatiji ne moze biti. Ili: tata i beba i ja smo slatki, a ti bas i nisi slatka, ti si samo mama. A samo par dana pre toga sam rekla svojoj mami da ne zna sta prica kada mi je rekla da mi je dete na „njihovu familiju“, pravi nosioc svog prezimena, opasnica prava. A ne mogu da kazem da u tome nema moje krivice.

Gledam i sebe i nju i primecujem kako nastaje onaj problem, ono nesto neobjasnjivo, onaj animozitet prema starijem detetu koji se nekako stvori rodjenjem mladjeg i nikada vise ne nestane, ono kad ti je starije dete za sve krivo, kada pocinjes da shvatas da ono mozda i nije sve ono sto bi ti hteo, ali da, eto, jos ima nade sad sa ovim novim… Ono kad bi hteo da starije dete bude stariji covek odjednom, kad zaboravis da je i dalje samo dete, iako malo starije od te nove bebe. Kao starije dete znam odlicno o cemu pricam. I gledam sada sebe kao roditelja i ne mogu da verujem sta mi se desava… Kako da izadjes iz tog prokletog kruga? Svi mi govore da se ne sekiram, da je to sve normalno, da svi prodju kroz to… Ali sto moram i ja?

A beba? E pa to je tek prava ljubavna afera, zbog cega me jos vise grize savest. Na svetu nema, niti je ikad bilo, niti ce ikad biti, bolje i lepse bebe od ove koju sad drzim u rukama (ali ovo, na srecu, govorim u sebi i nikad naglas). Kad je gledam na celu joj pise da je u najmanju ruku Ajnstajn ili Lepa Brena. I nista mi nije tesko i najradije bih samo sedela s njom u rukama i gledala je u zrikave okice. Al ne moze. Onda ono starije pritrci i pocne da kevce oko bebe, sva odusevljena, da je ljubi i grli i mazi i mlati kosom oko bebinog lica, pa ja siknem, a ona se snuzdi i kaze a ti meni vise nikad nista ne das ili me pogleda placnim okicama i kaze mama, ja tebe volim. A ja onda budem sva srecna sto nemam pistolj i sto ne volim krv pa secenje vena ne dolazi u obzir da se samoubijem sto sam losa majka, a pre svega los covek.

Eto, toliko o materinstvu, carima i problemima s istim, s tim smo zavrsili na ovom blogu. Dosta je bilo patetike. Kad se dodje do malo vremena za pisanje, valja malo razmisljati i o drugim stvarima. Od pelena, suza, sibling rivalry i ostalog pobeci ne mogu, dagajebem.

Diane je nazvala kad mi je bio rodjendan. Prvo je zvala u vreme dok sam na poslu i ostavila poruku, onako isto kako bih i ja, verovatno, nazvala da bih izbegla patetiku oko rodjendanske cestitke, a onda je ipak nazvala i uvece, jer ona nije ja i kad resi da nekom cestita rodjendan ona to i uradi kako treba. Ispricale smo se i izvinila sam joj se sto nismo dosli prethodni vikend na rucak, kako smo obecali, i doneli poklone za svo cetvoro cije smo rodjendane propustili, jer nas deli preko 100km, a za vreme njenog nas je delilo i oko 10000km cini mi se. Ugovorile smo novo vidjenje, ali da ovaj put oni dodju kod nas i ona je samo usput spomenula da mi je poslala i cestitku za rodjendan.

Ovu moju prijateljicu novo doba je, sa svim njegovim tehnoloskim gadzetima, prosto zaobislo. Nije da joj zameram neupucenost, daleko od toga. U Kanadi to uopste nije tako retka pojava. Ljudi imaju preca posla od interneta i najnovijih modela mobilnih telefona, a pogotovo Diane. Ako joj nesto ne treba, ona to nece ni kupiti. Ako je sasvim navikla da koristi zuti, debeli imenik ili da zove redovno 411 da bi nasla neciji telefon, ako je azurna u kontaktiranju prijatelja telefonom i slanju cestitki za rodjendane, njoj taj internet i ne treba bas. Sve dok deca nisu zapretila. Ponekad mi napise e-mail, ali uglavnom kao odgovor na moj, i tada se prvo iskuka kako joj da bi napisala tri recenice treba tri godine, jer kuca sa dva prsta.

Sve u svemu, svake godine dobijem rodjendansku cestitku od nje. Ranije mi ih je davala uz kafu u obliznjem Williamsu, a zadnje dve godine ih salje postom jer smo sad daleko. Nekad uhvatim sebe da pomislim “kako je ne mrzi”, pa se onda ispravim u “kako uspe da se seti nedelju dana ranije, na vreme da mi posalje cestitku koja takodje stigne na vreme”, kad na mom outlooku svi reminderi stoje na petnaest minuta pre “zakaznog” dogadjaja.

Ovaj put, cestitka je zakasnila dva dana, ali je zato dosla sa bonusom. U koverti je, osim cestitke, bila i gift card za Chapters, umotana u pismo! P.I.S.M.O. Rukom napisano na pravoj, pravcatoj hartiji za pismo, bez linija. Nikakva imitacija papira iscepana iz neke decje sveske ili papir uzet iz gomile koja se stavlja u binder. Stari, beli, skoro providni papir, sto suska.

I u njemu objasnjenje. Htela je da mi kupi jednu knjigu za rodjendan, ali je onda pomislila da ako uopste gledam Opru knjigu sigurno imam, pa mi za svaki slucaj salje ovu gift karticu i na meni je da odlucim da li zelim da kupim bas tu ili neku drugu knjigu. Ali ona mi je preporucuje i dotakla je nevidjeno. Onda ide opis neke Oprine akcije vezanu za knjigu i kraca informacija o cemu se u svemu tome radi. Neko budjenje, self help, tako nesto. I puno lepih zelja i izvinjenje sto me je udavila pisuci o knjizi na dve strane. I standardno “talk to you soon”, kao sto zavrsavamo telefonske razgovore.

Pismo sam, iako je puno spelling gresaka, a i nije mnogo ni licno, iscitavala kao da sam ga cekala tri godine. Onda sam ga spakovala i stavila u torbu u istu pregradu u kojoj nosam jos jedno pismo. Pismo koje je napisala moja mama kada je slala poklon unuki za rodjendan, pa na brzinu izvrljala papir uglavnom izjavama ljubavi. Nama, ali najvise meni. Nisam joj nikad spomenula da sam to pismo dobila, jer sam se bojala da ce da mi trazi feedback i da cu se naci u situaciji da moram i ja njoj da izjavljujem ljubav, ali sam pismo spakovala i stalno ga nosim sa sobom, ko amajliju. Nemoguce je, naime, izjavljivati ljubav nekome ko je to isto uradio tebi tek kad je za takve stvari postalo suvise kasno. Nije da sam citav zivot do tada mislila da me ne voli, naprotiv, nisam debil, ali kad cujem da iz njenih usta izlazi “volim te”, napravim se da nisam cula. I najvise me je nekako sramota sto znam da ona to govori jer je naucila od mene, gledajuci me i slusajuci kako bez prestanka to ponavljam svom detetu. Moja mama naucila nesto od mene i sad to na meni i primenjuje, a ja ne znam kako da se nosim s tim. I ne mogu da prevalim to isto ni preko usta ni preko olovke.

Eto, Dianeino pismo se naslo u drustvu sa jednim tako vaznim pismom.

Opru ne gledam. Self help knjige ne citam, ma ne prilazim im ni iz daleka. Nije da mi pomoc ne treba, cak sta vise, ali u toj averziji postoje dva strane. Prva je da ne zelim da upadnem u krug ljudi koji priznaju da im treba pomoc i da brinu o svom well beingu, jelte, a druga je: a sta ako nesto od toga stvarno upali? Sta ako, puj puj daleko bilo, citajuci takve knjige, postanem stvarno neko divno, srecno, leprsavo bice? Sta ako postanem radiant person?! Sta takve ljude gura da idu dalje? Kako ziveti bez sete i radosti, bez ups and downs, bez gorcine i srece, bez jina i janga? Kako onda da budem sigurna da vremenom necu zaboraviti da cenim takav blazen i uneventful zivot? Ipak, Diane je proporucila, a iako se sa njenim citalackim ukusom ne slazem, ona mi puno znaci i radije bih procitala tu knjigu nego joj rekla kako “ja takve knjige ne citam” ili nesto slicno tome sto bi je povredilo i cime bih se stavila iznad nje.

Otisla sam u Chapters i iako se ipak nisam usudila da pogledam nekom prodavcu u oci i potrazim knjigu kojoj na korici stoji “Oprah’s reader club” ili tako nesto, vec sam je trazila pola sata i na kraju sama nasla, ipak sam se usudila da stanem u red i suocim se sa kasirkom, sve nadajuci se da je i ona procitala ovu knjigu. Ali avaj, takvi se obicno pohvale znacajnim pogledom i komentarom tipa “odlicna knjiga, good choice”. Ovaj put nista. Moze biti jer devojka slabo ista cita. Bar se nadam.

Svaki Chapters ima naravno i Starbucks unutra. Nekako mi pijenje Starbucks kafe u Chaptersu anulira cinjenicu da kupujem u najomrazenijoj korporaciji na svetu. Kao, kupila sam knjigu, uradila sam nesto dobro. Daj sad jedan late da ponistimo to. Ali ovaj put ni taj osecaj kupovine knjige nije bio tako dobar, jer pravim pare verovatno tamo nekoj Opri koja ne moze ni jedan jedini broj svog casopisa O da izda, a da ne stavi sebe na naslovnu stranu. I onda odem jos u Starbucks i narucim decaf late gde me oderu zbog malo mleka. Dok sam sladila kafu, cula sam da je iza mene neko narucio nesto sto je zvucalo kao “tripple late cappucino”. Huh?

Sedam za sto, do kog sam dosla lako, ali je bio problem naci slobodnu stolicu. Vrtela sam se i trazila, ali nista. Neke velike familije dosle da kupuju knjige i piju kafe, jedan sto, petnaest stolica, napolju pada kisa, nema se gde. Onda sam izbacila stomak, uhvatila se za ledja i pocela da hucem i pusem, mucim se, jelte. Da svima, koji do sada nisu shvatili, bude jasno da sam trudna i da upecam koju stolicu na ljudsku dobrotu. Kanada ima sto mana, i prednosti, a jedna od tih prednosti je da trudnici uvek neko ustupi mesto, posle nekog vremena. Ljudi su vecinom dobri, saosecaju. Jer kad zivis u nekoj kanadskoj suburbiji i tu pokusavas da nadjes stolicu, vrlo je verovatno da svi oko tebe imaju po troje dece.

Vadim knjigu, s nje na brzinu skidam papirnati omotac na kome se spominje Oprino ime, ali dzaba, mislim se. Zuta boja korica i dugacak naslov preko citavog lista nepogresivo odaju o kakvoj se knjizi radi. Dok citam prvih nekoliko strana ne uspevam da se skoncentrisem. Na pameti mi je stalno ono “tripple late cappucino” i vrtim film unazad, tj. zvucnu traku i pokusavam da se setim sta sam cula i da li sam pogresila i sta bi to moglo da bude ako stvarno postoji i dolazim do zakljucka da late i cappucino jedno drugog iskljucuju. U pozadini prolaze procitane reci i jedino sto primecujem da se sve vrti oko reci bird, flower i stone. Jedan pasus mi skrece paznju, iznenada. Nesto o tome kako su neki ljudi neosetljivi na lepotu bird, flower i stonea, ali da ih nekako mala deca, mali kucici, macici i ostale zivotinje i sve malo, nevino i u povoju ipak razmeksa. Uhvatim sebe kako razmisljam o tome koliko volim decu, ali neku, a neka druga deca me uzasno nerviraju i bez obzira sto su mala, cim u njima primetim osobine nekih odraslih ljudi, nikakva nevinost i naivnost, cak ni manjak godina, ne moze da ih opere. I skontam da ova knjiga mozda i nije tako losa. Jer ja ocigledno ne volim ljude cim ne volim decu. Volim neke, ali ne bi se moglo reci da me covecanstvo u celini pali. Sto ce reci da sam beznadezna i van domasaja self help literature. I da mogu da citam ovu knjigu bez nekih vecih posledica po moju crnu stranu. Jupi!

A sta ako mi pomogne?!

I čekam da se sneg otopi i prođe zima.

I pravim sadnice za paradajz, peršun, nanu, origano u čašama i čekam drugu polovinu maja da ih posadim u zemlju.

Čekam drugu polovinu maja da šargarepu i krastavac posadim direktno u zemlju.

I sadim cveće u saksije i čekam drugu polovinu maja da neko od tog cveća prebacim u majčicu zemlju.

I učim dete da se COW piše sa C. Isto i CAT, kao i CLOUD.

I da se WIND piše sa W.

I uvek se satima razmišljam šta je primer za slovo X.

I kvasam, mada bi to poetičnije moglo da se nazove i bujanjem ili renesansnom transformacijom, ali bi, kad bi bili iskreni, to nazvali pravim imenom: gojenjem i oticanjem.

Radim jogu, dišem ispravno, trudim se da jedem što više voća. Kažu babe da bi onda trebalo da mi dete bude prelepo. Prvi put je upalilo, pa…

Štedim novac za narednu godinu koju ću provesti na ivici siromaštva, godinu na kojoj mi svi zavide i kojoj se zaista radujem.

Ponovo uspevam da se skoncentrišem i dovršim knjigu do kraja. Problem je što gomila započetih knjiga mora da se počne iz početka.

Ponovo čitam blogove, mada mi i dalje ne ide komentarisanje.

Posle dužeg vremena sam vodila projekat i uživala u svom poslu.

Po prvi put u životu razumem kafu i uživam u njoj, isključivo zato što je pijem jednom nedeljno. Toliko mi je to iskustvo dragoceno da planiram da nastavim da je pijem tako čak i kad budem mogla da pijem po 15 dnevno. Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe.

Po prvi put u životu izmišljam reči jer ne mogu da se setim adekvatne. Može biti da to ima veze sa mojim smenjenim IQ-om koji mi je suđen još bar 3 + 6 meseci.

Često držim ruku na stomaku i smeškam se. I gledam u jednu crno belu sliku koja visi na frižideru, pa u moje dete i molim boga da i ovo drugo liči na prvo. Po svemu, osim po spavanju, grčevima, apetitu i možda razmaženosti. Ma kuc kuc i puj puj!