Nekada davno, pre adolescencije, pre rata, pre mnogo cega, mastala sam da zivim na severnoamerickom kontinentu, cak mi je i sat u sobi pokazivao bostonsko vreme. Nisam mastala o velikoj kuci i bogatom muzu, vec mi je motiv bio: obavestenost! Nisam mogla da oprostim sebi stalno kaskanje: neobavestenost o novim trendovima u muzici, pisanoj misli, filozofskoj misli, umetnosti… Stvarno je bilo frustrirajuce stalno saznavati novine sa par godina zakasnjenja, onoliko koliko je rts-u trebalo da otkupi filmove i serije koji su bivali jevtiniji kad im prodje prime, ili napadati bibliotekare da ti kazu sta to ima novo a dobro, sa naglaskom na NOVO. Novo je bilo tek kada bi proslo cenzuru, a cenzori su bili neki mnogo bizi ljudi, za sve im je trebalo po par godina.

Onda sam dosla ovde, igrom slucaja. I to bas u vreme ekspanzije globalnog tracanja.

I sinoc, 16. septembra, sedim ispred jednog kafea i cekam prijateljicu. Narucila kafu bez kofeina i listam torontovski besplatni, relativno leftisticki, pomalo new age, definitivno po ukusu nove radikalne omladine koja glasa za Green Party, vozi bicikle, ne jede meso i kontemplira o anti-globalizmu casopis Now, i u rubrici o desavanjima po gradu ugledam ovo: u Harbourfront centru gostuje Hanif Kureishi i cita delove iz svoje nove knjige! Srce mi preskocilo, vec planiram da odem u kupovinu i vidim sebe u nekoj haljini neonsko roze boje, da nema sanse da me ne primeti, kad mi je pogled presao na sledeci red.

A tamo pise: September 15, 2008 @ 7:30 pm.

Eeee…

I tako, malo po malo, postadoh desperate housewife. Nije da se zalim, bar znam da necu to dugo biti, ali me krasi ona jedna karakteristicna osobina ocajnih domacica, a to je da mislim da su sve druge ocajnije od mene. Primetila sam da u mom blizem komsiluku samo jedna zena radi, plus ja za godinu dana, sve ostale bleje kuci. Neke s decom, jer su deca mala, neka bez dece, jer su deca porasla pa idu u skolu, ali i dalje bleje. I sve se hvale da tezeg posla od ovog nema, i ni jedna ne moze da smisli one druge komsinice kojima je uvek iz nekog razloga mnogo bolje lakse nego ovoj koja prica. Te da bih izbegla ogovaranja, ustvari, iskrenije, da bih izbegla da im ja budem predmet ogovaranja, jer sto vise vremena provedem s njima to je sigurnije da ce bar jedna od njih prozreti da im glumim finocu i pronicljivo progledati kroz moj gvozdeni oklop i videti tugu i ocaj koji mora da cuce iza moje srecne fasade mlade mame, pa ce onda sigurno uci u sve tajne mog braka koji je samo naizgled srecan i to sto jos uvek imam sta da pricam sa muzem je verovatno zato sto se stalno svadjamo ali nas niko ne razume pa ih zavaravamo veselim tonom kojim se svadjamo… e da bih izbegla da mi cover bude blown, a i da bih se otarasila viska kila, ja krenem svaki dan, weather permiting, u setnju po sirem i daljem komsiluku. Jer…

… ja sam bastovan u pokusaju. Nista mi ove godine nije uspelo. Ni sadnice paradajiza, ni gladiole, ni asiatic lilies, cak ni cvece koje sam prosle godine zasadila. Kad je na kraju nesto i niklo, nigde cveta nije bilo, do pre neki dan. Neka dva lepa cveta unistio je postar cizmom po sred cvata jos proletos. Asiatic lilies su mi pojele neke crvene bube koje jedu samo i iskljucivo asiatic od svih ljiljana, a asiatic je jedino sto ja mogu da sadim da se ne bih onesvestila od smrada svaki put kada otvorim ulazna vrata, jer asiatic lilies jedine ne smrde, tj. ne mirisu, tj. nemaju nikakav miris…

Ogavne bubetine pred parenje

Gladiole kako procvetaju tako polegnu po zemlji.

Muskatle unistio grad.

Kao i ruzu.

Jasmin vec dve godine nece da cveta, ali uskoro nece moci da se udje u kucu od njega ako ga pod hitno ne podkresem, medjutim to jos uvek ne smem jer bojim se da ce da mi prozre namere i obavije svoje ogavne grane oko moga vrata i stegne jako, jednom kada se, ne sumnjajuci nista, budem mucila da otkljucam vrata, koja je on, sigurna sam, sjebao…

A ima i nekog cveca kome ne znam ime, niti se secam slike na pakovanju od lukovice, ali znam da treba da ima cvet neki na njemu. A on se ne pojavljuje.

A ima i nekih lukovica u zemlji koje se nikad nisu pojavile iznad zemlje. A mozda sam ih i iscupala misleci da je korov.

E al kad je niklo to sto je niklo, a nigde cveta, onda shvatim da mi je basta sirotinjska. Sve same dugogodisnje biljke. I da je ruzna, da mi treba bolje planiranje. Te tako ponesem fotoapart u tu moju setnju kroz malo burzujskiji komsiluk, da vidim kako to radi raja koja ima para za jednogosnje biljke svake godine, ili bar bastovana.

Skroz zeleno, a ipak lepo. Ukusna upotreba hoste.

Nice. Very nice. Ovo s leve strane sto lici na suze pogotovo.

Mogla bih i ja ovako. Ako nije mnogo skupo.

I tako, malo po malo, stignem svojoj kuci, a tamo jedna od ovih mojih ocajnih domacica sredjuje svoj front yard:

Mnogo je vredna, vidi se po dvoristu. Jedino se ne vidi pivo kojim zaliva cvece.

I za kraj: kliknite ovde (ne radi embed sa snl sajta)

Moja ovisnicka priroda je ljuta sto sam je svesna pa joj nikad nista ne dam. Taman kad ona krene da mi zabija noz u ledja, ja se na vreme okrenem i kazem “swiper, no swiping!”. Ako nisam navucena na cigarete, onda je to kafa, ako nije kafa, onda je cokolada, ako nije cokolada onda su suve kajsije… Trenutno sam na suvim kajsijama. S druge strane imam zavisnost od raznih web aplikacija. Ako nije irc onda je blog, ako nije blog, onda je sudoku, ako nije sudoku, onda je facebook… Trenutno sam na facebooku. S trece strane: zavisnost od medija. Taman se skinem sa kompjuterskog monitora, navucem se na televizijski (televizija i/ili filmovi). Skinem se s njega, kompjuter me opet gleda, a ako nije to onda je knjiga. Trenutno mi vazda o pojasu visi neka knjiga, da ne tracim vreme ako moram na rukama da drzim bebu da bi spavala…

Ali poenta je da sam se uspesno skinula sa televizije tako sto nemam ni satelitsku, ni kablovsku, vec dobru staru antenu, preko koje imam cak tri kanala koja sam jedino gledala onda i kada sam imala kablovsku. Razlika je u tome sto kad imas kablovsku ili jos bolje satelitsku, i kad traje Olimpijada, imas izbora pa mozes da gledas neki od sportova koji te zanima, ne moras da zavisis od imbecilnog CBC-a i njihove selekcije sportova koja podrazumeva da ce, recimo, prekinuti fudbalski mec da bi prikazali macevanje.

Secam se da sam jednom davno rekla prijateljici da je jedna od dobrih stvari koje te zadese kad zivis u Kanadi sto na zimskoj Olimpijadi mozes da navijas za zemlju koja ima neke sanse da po koju medalju i osvoji, pa makar to bio i kurling. Sa letnjom su stvari izuzetno problematicne. Rado bih navijala za Srbiju, ali kad imas antenu i kad si osudjen na CBC koji prenosi iskljucivo sportove u kojima ucestvuju Kanadjani, i to samo toliko koliko oni ucestvuju, onda su sanse da makar ugledas srpsku zastavu u publici vrlo, vrlo male. Ali zato mozes komotno da gledas badminton do mile volje. Ili macevanje, na primer.

Muski deo moje ekipe me obavestava (ja nisam imala tu srecu da gledam macevanje) da takmicari sada nose maske sa nekim svetlima, koje vise podsecaju na kacige nego na maske, a ta svetla se pale kad zadobiju ubod macem. Kaze MM: odjednom sve pocne da svetli, ko Cajlonci! To njegovo “ko Cajlonci” cesto iskrsne tu i tamo. On je jedini covek koga poznajem da je gledao Battlestar Galactica kada se kod nas davala pre bar 25 godina i da nema njega nikad ne bih znala ni za seriju ni za Cajlonce. A serija je na njegov zivot ostavila dubok trag, pocevsi od pismenog zadatka u nekom od nizih razreda osnovne skole u kom je napisao citav scenario za bar jednu epizodu serije i dobio jedinicu, sa sve uciteljevim komentarom da nije normalan, pa do vecitog poredjenja sa svim sto svetli i podseca na bilo sta svemirsko.

Plivanje je divan sport koji volim da gledam i koji CBC na srecu jos i prikazuje. I to ne samo trke sa Kanadjanima vec i one sa Majkl Felpsom. U trci u kojoj je Felps osvojio prvo zlato (i medalju uopste) ove godine ucestvovao je i jedan Kanadjanin i stigao predzadnji, sa deset sekundi zakasnjenja iza Felpsa. Ej! Finalna trka i on bez blama 10 sekundi kasni! Na tribinama Felpsova mama ponosno place, preCednik velesile stavio rat u Gruziji u drugi plan i dosao da navija za njega (mene hvata neka tuga sto ja mojoj mami nikad nisam i nikada necu prirediti neki slican trenutak u zivotu), a nas Kanadjanin daje izjavu koja pocinje nesto ovako: vi nemate pojma koliko je nama tesko… A jel.

Gledamo neko vreme Anne Rice koja se takmici u badmintonu. Gledamo je kako servira sa reketom ispod loptice, pa kako se koncentrise, puci usta i servira ovaj put sa reketom iznad loptice (ruka polako krece, da bi naglo ubrzala na 30cm od loptice) i radujemo se sto je usla u grupu od 16… I ona posle pobedjenog meca daje izjavu koja se sastoji uglavnom od oslanjanja na srecu, “duvanja vetra u njenom pravcu”, losim danima njenih protivnica i slicno. Nema sumnje da je dosla dotle i jer je bila dobra, ali zasto biti skroman kad si na Olimpijadi? Mislim, gde je tu ono: ma jebala sam im kevu, danas sam bila dobra, ali moram da popravim prvu servu i slicno. Malo kritike, ali daleko od skromnosti. Vise kao konstruktivna kritika samog sebe, ali na taj nacin da njena neprikoslovenost ipak ostane nedirnuta. Na kraju krajeva, na Olipijadi je, ima pravo da se kurci. Ali u stvari u tome i jeste problem: pa i nema prava da se kurci. Za razliku od Amerikanaca, Kanadjani nemaju kvalifikacije. Ne znam tacno kako to radi, ali znam da nemaju kvalifikacije za Olimpijske igre. I zato ih dodje trista a odnesu tri medalje. Svi ostali su zauzeli “odlicno 23. mesto” ili su ih sudije ostetile.

Postoji nekoliko razloga zasto Kanadjani prolaze tako lose na sportskim takmicenjima: ima tu malo nekompetentnosti, mediokritetstva, nezainteresovanosti nacije da ih velica i time motivise (jedan docek nekoga kao sto se to radi u Srbiji bi sigurno doneo bar tri zlatne medalje), ali najvise od svega ima njihovog mentaliteta i stava da je najvaznije ucestvovati. U onoj meri koliko me nervira srpska kompetetivnost (jedan mec odbojke na plazi se igra ko da je svetsko prvenstvo u pitanju), toliko, ako ne i vise, me nervira kanadska ravnodusnost. A mozda je samo u pitanju kompleks nize vrednosti, osecaj da bez obzira na sve, nikad necemo biti dobri kao nas stariji brat (USA).

Anne Rice je dosla do 16 i tu stala. Pobedila je neka Kineskinjica koja je pravila manje pirueta na terenu, a bolje igrala. Gimnasticar koji je prosle Olimpijade odneo zlato na parteru je ove godine dobio od sudija neverovatno nisku ocenu na opste iznenadjenje svih, a najvise njega samog. Jedine dve gimnasticarke su u individualnom takmicenju osvojile jako 11. i 32. mesto (lupam sad, ali tako nesto). Kad se sve ovo zavrsi krenuce opet polemika, kao i svake dve godine, zasto tako losi rezultati i svi ce da upere prst u drzavu i budzet namenjen sportu. Izmedju zadnje dve olimpijade razlika u budzetu je preko $200 miliona, pa me zanima do kog ce zakljucka doci sada.

Sto se mene tice, iako ne mogu svako takmicenje da gledam, sve jedno mogu da navijam. A bez obzira na sve sto sam napisala, ipak navijam za obe zemlje strasno, osim ako igraju jedna protiv druge, tad navijam samo za Srbiju.

Gledam je i pitam se da li je poznajem. Ili se stvarno i ona promenila. Ova nova beba je toliko promenila da ne mogu vise da je prepoznam. Ili je oduvek bila ovakva opasnica samo ja nisam imala vremena to da otkrijem. Ili je trebalo da prestane da mi bude prva i jedina u zivotu da bi iskazala svoju pravu prirodu… Ili… ko zna. Uglavnom, koliko je moguce (ne)poznavati sopstveno dete?

Imam jednu prijateljicu sa nemogucim detetom. Kaze: “on udara drugu decu samo kad je isprovociran, on je inace jako osecajno i dobro dete”. Ja klimam glavom i prisecam se scene kada moje dete sedi pored njega i gleda TV, a on iz dosade uhvati pa je sutne u glavu. I tako ja pricam kako je moje dete neiskvareno i dobro i kako uvek strada u sukobu sa drugom decom, a onda mi ona kaze kako nece da sredi svoju sobu dok ja ne sredim moju kuhinju koja izgleda gore od njene sobe. Ili, posle neke zabrane necega, slatkim glasicem dodje i kaze mi: moj glas je tako sladak, zvuci kao heart, a tvoj je kao monster. Pa onda jedan sladak kez, da umiljatiji ne moze biti. Ili: tata i beba i ja smo slatki, a ti bas i nisi slatka, ti si samo mama. A samo par dana pre toga sam rekla svojoj mami da ne zna sta prica kada mi je rekla da mi je dete na “njihovu familiju”, pravi nosioc svog prezimena, opasnica prava. A ne mogu da kazem da u tome nema moje krivice.

Gledam i sebe i nju i primecujem kako nastaje onaj problem, ono nesto neobjasnjivo, onaj animozitet prema starijem detetu koji se nekako stvori rodjenjem mladjeg i nikada vise ne nestane, ono kad ti je starije dete za sve krivo, kada pocinjes da shvatas da ono mozda i nije sve ono sto bi ti hteo, ali da, eto, jos ima nade sad sa ovim novim… Ono kad bi hteo da starije dete bude stariji covek odjednom, kad zaboravis da je i dalje samo dete, iako malo starije od te nove bebe. Kao starije dete znam odlicno o cemu pricam. I gledam sada sebe kao roditelja i ne mogu da verujem sta mi se desava… Kako da izadjes iz tog prokletog kruga? Svi mi govore da se ne sekiram, da je to sve normalno, da svi prodju kroz to… Ali sto moram i ja?

A beba? E pa to je tek prava ljubavna afera, zbog cega me jos vise grize savest. Na svetu nema, niti je ikad bilo, niti ce ikad biti, bolje i lepse bebe od ove koju sad drzim u rukama (ali ovo, na srecu, govorim u sebi i nikad naglas). Kad je gledam na celu joj pise da je u najmanju ruku Ajnstajn ili Lepa Brena. I nista mi nije tesko i najradije bih samo sedela s njom u rukama i gledala je u zrikave okice. Al ne moze. Onda ono starije pritrci i pocne da kevce oko bebe, sva odusevljena, da je ljubi i grli i mazi i mlati kosom oko bebinog lica, pa ja siknem, a ona se snuzdi i kaze a ti meni vise nikad nista ne das ili me pogleda placnim okicama i kaze mama, ja tebe volim. A ja onda budem sva srecna sto nemam pistolj i sto ne volim krv pa secenje vena ne dolazi u obzir da se samoubijem sto sam losa majka, a pre svega los covek.

Eto, toliko o materinstvu, carima i problemima s istim, s tim smo zavrsili na ovom blogu. Dosta je bilo patetike. Kad se dodje do malo vremena za pisanje, valja malo razmisljati i o drugim stvarima. Od pelena, suza, sibling rivalry i ostalog pobeci ne mogu, dagajebem.

Diane je nazvala kad mi je bio rodjendan. Prvo je zvala u vreme dok sam na poslu i ostavila poruku, onako isto kako bih i ja, verovatno, nazvala da bih izbegla patetiku oko rodjendanske cestitke, a onda je ipak nazvala i uvece, jer ona nije ja i kad resi da nekom cestita rodjendan ona to i uradi kako treba. Ispricale smo se i izvinila sam joj se sto nismo dosli prethodni vikend na rucak, kako smo obecali, i doneli poklone za svo cetvoro cije smo rodjendane propustili, jer nas deli preko 100km, a za vreme njenog nas je delilo i oko 10000km cini mi se. Ugovorile smo novo vidjenje, ali da ovaj put oni dodju kod nas i ona je samo usput spomenula da mi je poslala i cestitku za rodjendan.

Ovu moju prijateljicu novo doba je, sa svim njegovim tehnoloskim gadzetima, prosto zaobislo. Nije da joj zameram neupucenost, daleko od toga. U Kanadi to uopste nije tako retka pojava. Ljudi imaju preca posla od interneta i najnovijih modela mobilnih telefona, a pogotovo Diane. Ako joj nesto ne treba, ona to nece ni kupiti. Ako je sasvim navikla da koristi zuti, debeli imenik ili da zove redovno 411 da bi nasla neciji telefon, ako je azurna u kontaktiranju prijatelja telefonom i slanju cestitki za rodjendane, njoj taj internet i ne treba bas. Sve dok deca nisu zapretila. Ponekad mi napise e-mail, ali uglavnom kao odgovor na moj, i tada se prvo iskuka kako joj da bi napisala tri recenice treba tri godine, jer kuca sa dva prsta.

Sve u svemu, svake godine dobijem rodjendansku cestitku od nje. Ranije mi ih je davala uz kafu u obliznjem Williamsu, a zadnje dve godine ih salje postom jer smo sad daleko. Nekad uhvatim sebe da pomislim “kako je ne mrzi”, pa se onda ispravim u “kako uspe da se seti nedelju dana ranije, na vreme da mi posalje cestitku koja takodje stigne na vreme”, kad na mom outlooku svi reminderi stoje na petnaest minuta pre “zakaznog” dogadjaja.

Ovaj put, cestitka je zakasnila dva dana, ali je zato dosla sa bonusom. U koverti je, osim cestitke, bila i gift card za Chapters, umotana u pismo! P.I.S.M.O. Rukom napisano na pravoj, pravcatoj hartiji za pismo, bez linija. Nikakva imitacija papira iscepana iz neke decje sveske ili papir uzet iz gomile koja se stavlja u binder. Stari, beli, skoro providni papir, sto suska.

I u njemu objasnjenje. Htela je da mi kupi jednu knjigu za rodjendan, ali je onda pomislila da ako uopste gledam Opru knjigu sigurno imam, pa mi za svaki slucaj salje ovu gift karticu i na meni je da odlucim da li zelim da kupim bas tu ili neku drugu knjigu. Ali ona mi je preporucuje i dotakla je nevidjeno. Onda ide opis neke Oprine akcije vezanu za knjigu i kraca informacija o cemu se u svemu tome radi. Neko budjenje, self help, tako nesto. I puno lepih zelja i izvinjenje sto me je udavila pisuci o knjizi na dve strane. I standardno “talk to you soon”, kao sto zavrsavamo telefonske razgovore.

Pismo sam, iako je puno spelling gresaka, a i nije mnogo ni licno, iscitavala kao da sam ga cekala tri godine. Onda sam ga spakovala i stavila u torbu u istu pregradu u kojoj nosam jos jedno pismo. Pismo koje je napisala moja mama kada je slala poklon unuki za rodjendan, pa na brzinu izvrljala papir uglavnom izjavama ljubavi. Nama, ali najvise meni. Nisam joj nikad spomenula da sam to pismo dobila, jer sam se bojala da ce da mi trazi feedback i da cu se naci u situaciji da moram i ja njoj da izjavljujem ljubav, ali sam pismo spakovala i stalno ga nosim sa sobom, ko amajliju. Nemoguce je, naime, izjavljivati ljubav nekome ko je to isto uradio tebi tek kad je za takve stvari postalo suvise kasno. Nije da sam citav zivot do tada mislila da me ne voli, naprotiv, nisam debil, ali kad cujem da iz njenih usta izlazi “volim te”, napravim se da nisam cula. I najvise me je nekako sramota sto znam da ona to govori jer je naucila od mene, gledajuci me i slusajuci kako bez prestanka to ponavljam svom detetu. Moja mama naucila nesto od mene i sad to na meni i primenjuje, a ja ne znam kako da se nosim s tim. I ne mogu da prevalim to isto ni preko usta ni preko olovke.

Eto, Dianeino pismo se naslo u drustvu sa jednim tako vaznim pismom.

Opru ne gledam. Self help knjige ne citam, ma ne prilazim im ni iz daleka. Nije da mi pomoc ne treba, cak sta vise, ali u toj averziji postoje dva strane. Prva je da ne zelim da upadnem u krug ljudi koji priznaju da im treba pomoc i da brinu o svom well beingu, jelte, a druga je: a sta ako nesto od toga stvarno upali? Sta ako, puj puj daleko bilo, citajuci takve knjige, postanem stvarno neko divno, srecno, leprsavo bice? Sta ako postanem radiant person?! Sta takve ljude gura da idu dalje? Kako ziveti bez sete i radosti, bez ups and downs, bez gorcine i srece, bez jina i janga? Kako onda da budem sigurna da vremenom necu zaboraviti da cenim takav blazen i uneventful zivot? Ipak, Diane je proporucila, a iako se sa njenim citalackim ukusom ne slazem, ona mi puno znaci i radije bih procitala tu knjigu nego joj rekla kako “ja takve knjige ne citam” ili nesto slicno tome sto bi je povredilo i cime bih se stavila iznad nje.

Otisla sam u Chapters i iako se ipak nisam usudila da pogledam nekom prodavcu u oci i potrazim knjigu kojoj na korici stoji “Oprah’s reader club” ili tako nesto, vec sam je trazila pola sata i na kraju sama nasla, ipak sam se usudila da stanem u red i suocim se sa kasirkom, sve nadajuci se da je i ona procitala ovu knjigu. Ali avaj, takvi se obicno pohvale znacajnim pogledom i komentarom tipa “odlicna knjiga, good choice”. Ovaj put nista. Moze biti jer devojka slabo ista cita. Bar se nadam.

Svaki Chapters ima naravno i Starbucks unutra. Nekako mi pijenje Starbucks kafe u Chaptersu anulira cinjenicu da kupujem u najomrazenijoj korporaciji na svetu. Kao, kupila sam knjigu, uradila sam nesto dobro. Daj sad jedan late da ponistimo to. Ali ovaj put ni taj osecaj kupovine knjige nije bio tako dobar, jer pravim pare verovatno tamo nekoj Opri koja ne moze ni jedan jedini broj svog casopisa O da izda, a da ne stavi sebe na naslovnu stranu. I onda odem jos u Starbucks i narucim decaf late gde me oderu zbog malo mleka. Dok sam sladila kafu, cula sam da je iza mene neko narucio nesto sto je zvucalo kao “tripple late cappucino”. Huh?

Sedam za sto, do kog sam dosla lako, ali je bio problem naci slobodnu stolicu. Vrtela sam se i trazila, ali nista. Neke velike familije dosle da kupuju knjige i piju kafe, jedan sto, petnaest stolica, napolju pada kisa, nema se gde. Onda sam izbacila stomak, uhvatila se za ledja i pocela da hucem i pusem, mucim se, jelte. Da svima, koji do sada nisu shvatili, bude jasno da sam trudna i da upecam koju stolicu na ljudsku dobrotu. Kanada ima sto mana, i prednosti, a jedna od tih prednosti je da trudnici uvek neko ustupi mesto, posle nekog vremena. Ljudi su vecinom dobri, saosecaju. Jer kad zivis u nekoj kanadskoj suburbiji i tu pokusavas da nadjes stolicu, vrlo je verovatno da svi oko tebe imaju po troje dece.

Vadim knjigu, s nje na brzinu skidam papirnati omotac na kome se spominje Oprino ime, ali dzaba, mislim se. Zuta boja korica i dugacak naslov preko citavog lista nepogresivo odaju o kakvoj se knjizi radi. Dok citam prvih nekoliko strana ne uspevam da se skoncentrisem. Na pameti mi je stalno ono “tripple late cappucino” i vrtim film unazad, tj. zvucnu traku i pokusavam da se setim sta sam cula i da li sam pogresila i sta bi to moglo da bude ako stvarno postoji i dolazim do zakljucka da late i cappucino jedno drugog iskljucuju. U pozadini prolaze procitane reci i jedino sto primecujem da se sve vrti oko reci bird, flower i stone. Jedan pasus mi skrece paznju, iznenada. Nesto o tome kako su neki ljudi neosetljivi na lepotu bird, flower i stonea, ali da ih nekako mala deca, mali kucici, macici i ostale zivotinje i sve malo, nevino i u povoju ipak razmeksa. Uhvatim sebe kako razmisljam o tome koliko volim decu, ali neku, a neka druga deca me uzasno nerviraju i bez obzira sto su mala, cim u njima primetim osobine nekih odraslih ljudi, nikakva nevinost i naivnost, cak ni manjak godina, ne moze da ih opere. I skontam da ova knjiga mozda i nije tako losa. Jer ja ocigledno ne volim ljude cim ne volim decu. Volim neke, ali ne bi se moglo reci da me covecanstvo u celini pali. Sto ce reci da sam beznadezna i van domasaja self help literature. I da mogu da citam ovu knjigu bez nekih vecih posledica po moju crnu stranu. Jupi!

A sta ako mi pomogne?!

Posle dužeg vremena sedim i želim da napišem nešto, pa kad je već tako, nije u redu da se prilika propusti. Ali problem nastaje već kod druge rečenice, jer želeti i pisati definitivno nije isto. Naročito se imati šta napisati razlikuje od prethodna dva. Logično bi, valjda, bilo prvo objasniti zašto je želja uopšte minula. A to je lako: ne znam. Znam samo da mi je prvo bilo dosta pasivno-agresivnih, nadrkanih polu-muškaraca koji smatraju da imaju pravo da određuju ko sme a ko ne sme da piše blog. Onda mi je bilo dosta neshvatanja i autocenzure, a na kraju mi je bilo muka i u najbanalnijem, najiskrenijem, medicinskom smislu, te mi je tako bilo muka i od svega što sam do tada radila. Više mi nije muka. Sad samo čekam da vreme prođe, još oko 10 nedelja do “full terma” ili 13 nedelja do onog najfulijeg terma od 40 nedelja, pa da odem na letovanje u bolnicu na 2-3 dana i vratim se sa rodom pod miškom i bebom u nosiljci.

I čekam da se sneg otopi i prođe zima.

I pravim sadnice za paradajz, peršun, nanu, origano u čašama i čekam drugu polovinu maja da ih posadim u zemlju.

Čekam drugu polovinu maja da šargarepu i krastavac posadim direktno u zemlju.

I sadim cveće u saksije i čekam drugu polovinu maja da neko od tog cveća prebacim u majčicu zemlju.

I učim dete da se COW piše sa C. Isto i CAT, kao i CLOUD.

I da se WIND piše sa W.

I uvek se satima razmišljam šta je primer za slovo X.

I kvasam, mada bi to poetičnije moglo da se nazove i bujanjem ili renesansnom transformacijom, ali bi, kad bi bili iskreni, to nazvali pravim imenom: gojenjem i oticanjem.

Radim jogu, dišem ispravno, trudim se da jedem što više voća. Kažu babe da bi onda trebalo da mi dete bude prelepo. Prvi put je upalilo, pa…

Štedim novac za narednu godinu koju ću provesti na ivici siromaštva, godinu na kojoj mi svi zavide i kojoj se zaista radujem.

Ponovo uspevam da se skoncentrišem i dovršim knjigu do kraja. Problem je što gomila započetih knjiga mora da se počne iz početka.

Ponovo čitam blogove, mada mi i dalje ne ide komentarisanje.

Posle dužeg vremena sam vodila projekat i uživala u svom poslu.

Po prvi put u životu razumem kafu i uživam u njoj, isključivo zato što je pijem jednom nedeljno. Toliko mi je to iskustvo dragoceno da planiram da nastavim da je pijem tako čak i kad budem mogla da pijem po 15 dnevno. Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe.

Po prvi put u životu izmišljam reči jer ne mogu da se setim adekvatne. Može biti da to ima veze sa mojim smenjenim IQ-om koji mi je suđen još bar 3 + 6 meseci.

Često držim ruku na stomaku i smeškam se. I gledam u jednu crno belu sliku koja visi na frižideru, pa u moje dete i molim boga da i ovo drugo liči na prvo. Po svemu, osim po spavanju, grčevima, apetitu i možda razmaženosti. Ma kuc kuc i puj puj!

Drage moje i dragi moji,

Pre nekog vremena sam svrljala po internetu i naletela na ovu diskusiju na serbiancafeu: http://www6.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/140/011220329/mala_molba.html?83 u kojoj Jelena najavljuje akciju Poletarac za decu iz Zvecanske. Naime, 19. decembra Jelena i njena prijateljica Svetlana organizuju podelu paketica deci u Zvecanskoj. Jelena je otvorila topic na Serbiancafeu s namerom da zamoli sve raspolozene ljude da doniraju stare stvari svoje dece, nove stvari za decu do 4 godine (garderoba, pelene, igracke, hrana), kao i igracke za paketice. 

 Zainteresovani ljudi su se javljali i organizovali. Neki su iz inostranstva slali pakete raznim autobuskim linijama, neki su slali novac, lokalno stanovnistvo se organizovalo i slali su se paketi iz drugih mesta ka Jeleni u Beograd. Akcija jos uvek traje.

 Ukoliko zelite da pomognete iz Amerike ili Kanade, ne proporucujem nikom slanje paketa, zato sto nasa (srpska) posta udara carinu na svaki paket vredan vise od $20. Tu carinu bi onda Jelena morala da plati iz svog dzepa. Mozete da:

1. Posaljete pare rodbini ili prijateljima u Srbiju koji bi onda nakupovali stvari i poslali paket

2. Posaljete novac direktno Jeleni i Svetlani koje su u kontaktu sa osobljem iz Zvecanske i ostalih decjih domova kojima pomazu i znaju u cemu doticni dom oskudeva.

Na gorepomenutom linku mozete da nadjete spisak godista dece: koliko ima dece od koje dobi i koliko ih je decaka a koliko devojcica, sto bi trebalo da vam pomogne da napravite paketic za dete.

Ako se obratite Jeleni na bagrenik@hotmail.com ona ce vam reci koliko paketa za koji uzrast i pol fali.

Ono sto je deci mozda i najpotrebnije su ljubav i paznja i ako imate malo vremena da ga podelite sa njima dacete im mnogo vise nego sto mozete da zamislite.

 Ovo nije Jelenina i Svetlanina ni prva ni poslednja akcija. 26. novembra (danas) su organizovale akciju pamoci deci na onkologiji, kada su deca iz jedne osnovne skole izvela predstavu za male bolesnike.

 Ako zelite da pomognete deci iz Zvecanske ili iz bilo kog drugog doma, mozete uvek da nazovete dom dan ili dva ranije, najavite svoj dolazak i odnesete tamo sve sto mozete i zelite. Svaka donacija je dobrodosla. Najveci razlog zasto Jelena okuplja ljude za 19. decembar je taj sto zeli da podeli poklone svoj deci u domu (a ima ih 220) u isto vreme, a za to treba pomoc velikog broja ljudi.

Evo nekoliko linkova do slika iz Zvecanske za vreme jedne od prethodnih akcija:

http://i234.photobucket.com/albums/ee318/bagrenik/cece_resize.jpg

http://i234.photobucket.com/albums/ee318/bagrenik/velikiljudi_resize.jpg

http://i234.photobucket.com/albums/ee318/bagrenik/PA270003_resize.jpg

Najlepse vas molim da pomogne ko koliko moze, a svakog ko procita ovo tagujem da ovu vest objavi na svom blogu Preporucujem odlazak na link gorepomenutog foruma sa serbiancafea i detaljno iscitavanje.

Kontakt:

Jelena Popovic

bagrenik@hotmail.com

Ovaj post me je podsetio na jednu kolumnu koju sam pročitala nekoliko meseci ranije. Neko me je pitao za moje omiljene pisce i naravno jedan od prvih koji mi je pao na pamet je bio moj nekada jako čitani, ali s vremenom zaboravljeni, uvek poštovani pisac Orson Scott Card (Ender’s game, Speaker for the dead, Xenocide, Children of the mind, Ender’s shadow i još mnoge). Prvo što sam uradila, naravno, obratila se googlu da vidim šta Orson sada radi i ispostavilo se da je Orson postao pobornik Bušovske politike i da svim silama pokušava da opravda rat u Iraku, zbog čega je, recimo, razočarao mnoge svoje verne čitaoce, mada ne mogu reći da su prestali da ga poštuju kao pisca. To je jednostavno out of the question, s obzirom da se tako genijalni pisac retko rađa i da je jedini razlog zašto je nepoznat širokim narodnim masama samo zato što je za žanr u kom piše izabrao naučnu fantastiku, žanr koji je nekad s pravom, ali u većini slučajeva totalno nepravedno, proglašen za šund i široko zaobilažen od strane “ozbiljnih” što čitalaca što pisaca.

Agit pop tim se osvrće na Christophera Hitchensa, nekada socijalistu, ali posle 911, takođe probušovski orijentisanog intelektualca, koji je izabrao da iračkom ratu nađe potporu u borbi protiv fundamentalizma i religije. Koliko god se slažem sa njegovim stavom u vezi religije, smatram da je podržavati Buša zbog toga potpuno pogrešno, iz nekoliko razloga.

1. Buš je i sam religiozni fanatik
2. Irak je, u vreme Sadama Huseina, bio sve samo ne islamska fundamentalistička država, čak šta više, Sadam je očigledno bio jedini koji je imao dovoljno čvrstu ruku da taj fundamentalizam drži pod kakvom takvom kontrolom
3. da, možda je islam sada u fazi u kojoj je hrišćanstvo bilo u srednjem veku, ali potpirivati vatru, opsedati i tlačiti stvara samo kontra efekat
4. itd.

Nazad na religiju: nisam sigurna da ljudi meni bliski imaju uopšte predstavu koliko sam pobožna, jer o tome nikad ne pričam, mada ne znam da li mogu reći religiozna iz razloga što svoja verovanja držim za sebe i koja nemaju uvek potporu u crkvenoj instituciji kojoj pripadam od kada su me bez pitanja krstili. Verovati ili ne verovati je jedno od najintimnijih stvari koje čovek misli ili oseća, da svako pitanje u vezi toga osećam kao uvredu i povredu svoje intime. U crkvu ne idem iz prostog razloga što ne želim svoju pobožnost da vezujem za bilo koju inistituciju i može biti da se tu u meni sukobljavaju uticaji pobožnih predaka i komunističke sredine u kojoj sam odrasla, ali koliko god se grozim ljudi koji dignu obrvu kada kažem da ne idem u crkvu, toliko se grozim i onih koji dignu obrvu kad mi vide ikonu u kući (koju držim isključivo zato što je umetničko delo mog oca).

Neke institucije u društvu su neophodne, crkva nije jedna od njih. Vekovi su trebali da prođu da bi se crkva nekako isterala iz državne politike, sada deluje kao da neke (hm hm) države upravo to pokušavaju da urade. Iz kog razloga, meni je totalno nejasno. Možebiti jer misle da su nešto propustili. I sad svi znamo o kojoj državi ja to pričam.

Međutim, ova država u kojoj trenutno živim, već odavno gura crkve u školstvo, te tako još od pre jednog veka postoje katoličke škole koje su se odvojile od prvih kanadskih škola, koje su uglavnom bile organizovane pod okriljem protenstantske crkve. Te protestantske su se vremenom preinačile u obične škole, gde su časovi veronauke totalno nestali, da bi katoličke ojačale i postale simbolom “dobrih škola” zato što u njih svoju decu stavljaju “dobri, pobožni ljudi”. Ove godine je konzarvativni nosioc liste John Torry na ontarijskim izborima izašao sa kampanjom da želi da da više para za finansiranje religioznih škola. Tamo neke hare krišna, hebrejske i islamske škole su jako obradovale tome, iako se zna da većina tih para treba da ode u katoličke. Šta je tu mene najviše uvredilo? Konzervativce uglavnom podržavaju “dobri, pobožni, obrazovani, dobrostojeći, porodični ljudi”, kako oni svoju ciljnu grupu nazivaju, uglavnom beli i ne-imigranti, ili u najboljem slučaju treća generacija, mada naravno za njih glasaju i beli Evropljani, tek prispeli, ali vrlo rasistički orijentisani, a ja kao neko ko se ne slažem s njihovom idejom bi trebalo da predstavljam suprotno od te njihove ciljne grupe, znači ne-dobra, ne-pobožna, ne-obrazovana i tako dalje. Drugi udarac mi je bio što u jednoj modernoj, razvijenoj državi, oni žele da stave religiju na prvo mesto. U vreme napretka, tehnologije, transcedentalnih ideja, age of aquarium i slično, oni pokušavaju da nas vrate u srednji vek, gde će sutra neko moje dete da pogleda i kaže “ha, ona nije katolkinja, ne valja”. Jesam zbog toga otišla iz Srbijice? Uopšte, spominjati religiju u ovo vreme i u ovom prostoru mi je totalno nepojmljivo. To me je podsetilo na prvo predavanje, tada docenta, Slobodana Naumovića koje je održao dok je profesor bio na putu, o tome da li smemo da dozvolimo sebi da budemo apolitični. Ideju o tome da je islam sada u procvatu kao hrišćanstvo u srednjem veku sam, u stvari, čula od njega tada i sada pokušavam da se setim na koji način je to bilo povezano sa njegovim demokratskim stavovima tada i anti-religijskim i urbanim stavovima danas.

Na moju veliku radost, javnost je reagovala, nastao je… pa najblaže rečeno skandal, svi smo se već pitali da Toryijevu kampanju očigledno vodi neki liberal, ali je John Tory pre neki dan izašao u javnost sa rečima da povlači pitanje religioznih škola iz svoje platforme, da nije imao pojma da je javnost toliko protiv toga, ali se kao svaki dobar lider predomislio slušajući šta narod želi… Prekasno.

Ovako već debelo rasplinuta, moram da se vratim na Orsona Scott Carda i njegovo viđenje krstaškog rata u Iraku. On ne vidi u tome religijsku potporu, ili je bar krije, što kao predani mormon može vrlo verovatno da radi, već to vidi kao spasavanje čitavog sveta od ekonomske propasti koja neumitno sledi zbog islamskog fundamentalizma koji preti da prekine trgovinske puteve između raznih krajeva sveta. On vidi SAD kao spasioca sveta koji su na sebe preuzeli odbranu Evrope, zbog čega ne dobijaju ni jedno hvala od nezahvalnih Evropljana.

S jedne strane, on počinje svoju kolumnu sa objašnjenjem zašto poređenje Amerike i Rimskog Carstva nije u redu, a onda, s druge, tokom priče upravo dokazuje zašto jeste: Rimsko Carstvo nije propalo preko noći. Kako su varvari napadali pogranične delove carstva, prekidali puteve između raznih delova carstva, tako je robna razmena opala. Koliko su to osetili proizvođači raznih dobara, toliko su osetili i kupci istih, te su tako bili ponovo u moranju da sami prave ono što su zaboravili kako, jer je do skoro bilo dostupno za kupiti. Da ne ulazim sada u detalje, ko hoće može da pročita čitav članak, link je gore. Card se hvatao knjige The Fall of Rome and the End of Civilization, Bryan Ward-Perkins, koju sam i ja posle toga uzela da čitam i preporučujem je svakom iole zainteresovanom za istoriju i istorijske paralele. Ali, i dalje se ne slažem sa Cardovim viđenjem američke uloge u svetu kao pre svega žrtve, a ne hegemona, mada sam bila u iskušenju da mu poverujem, jer je u svojim knjigama pokazao da ima nadprirodnu sposobnost sagledavanja situacije sa distance i celovito.

I opet se mislim šta mi je činiti: dal da dižem frku ili i u školi važi isto pravilo kao i u obdaništu: ne zameraj se učiteljici da ti dete ne bi bilo najgori đak u školi.

Dete ima 3.5 godine i kreće u Junior Kidergarten. Ići će u školu dva puta nedeljno i svaki drugi petak, od 9 do pola 4. S obzirom da od svog 17 meseca ide u obdanište niko se više ne brine za to da li će da se socijalizuje, da li će da plače i slično. Jedino je problem što sada mora da ponese svoju užinu i svoj ručak, zapamti šta je šta, otvori lunch box i pojede. To je jedino drugačije. E da, potencijalno je drugačije što postoje i školski autobusi, ali pošto živimo jako blizu škole ona nema prava na taj bas, već moramo mi da je dovozimo i odvozimo.

Jutro: tata je ostavlja u školi. Ona samo mahne i odleti, presrećna.
Podne: niko ne zna tačno. Kaže da je bilo lepo.
Popodne: mama je stigla petnaest minuta ranije da je sačeka. Učionica je zatvorena i čekamo da je učiteljica otvori da bi ušli i pokupili decu, međutim, shvatamo da se to neće desiti, jer ih učiteljica unutra pakuje i pušta napolje na autobus. Pošto je razred mešovit (JK i SK zajedno), po jedno dete iz SK-a uhvati dvoje malene dece za ruke i vodi ih prema basu kojim svi zajedno idu. Dva basa stoje ispred škole jer imaju različite rute. Ja stojim i očekujem da će deca koja pešače zadnja izaći iz učionice. O kakva zabluda.

Moje dete hvata neki dečkić za ruku, i sav važan što je ove godine on taj stariji koji vodi male, kreće prema basu. Ja stojim pored i vičem ime mog deteta, ali ona kad me vidi napravi namrštenu facu i kaže “ne mama, idem na bas!”.

A ja? Pa ko debil stala i razmišljam kako to da me niko nije obavestio da ona ide na bas, da l’ treba, da l’ ne treba, stojim i gledam šta će dalje da se desi, pa me uhvati frka da će da uđe u bas, pa krenem da pitam učiteljicu šta se dešava, pa se predomislim, jer je mala već dobro odšetala… i na kraju, kad se već odmakla dobro od mene, krenem da trčim za njom da joj kažem da mislim da bi trebalo da krene samnom, u stvari, da budem najiskrenija, krenula sam da pitam svoje dete od 3.5 godine šta se dešava. I sledeća scena je da ja trčkaram iza nje i govorim joj “Malo stani, molim te, čekaj da te pitam nešto” a ona trči ispred mene i sva namrštena govori “ne, mama, beži”. I tako smo nekako došli do basa u koji se, srećom, nije odmah ulazilo. Vidim fino da na detetovom rancu stoji nalepnica sa žutim autobusom, na njoj njeno ime, broj autobusa, ali nisam zapamtila šta je pisalo u donjem redu gde bi trebalo da joj stoji raskrsnica do koje ide. A stvarno me zanima. Jer bih volela da saznam gde bi je poslali.

Kao neko ko je pola svog pređašnjeg života proveo u Lasti i kao jedna od retkih koja razume koliko su vozači autobusa ustvari kontrolori naših sudbina, ja priđem jednoj ženi koja je vozila taj bas ispred kog su mi parkirali dete, iznenadim se da ne liči ni malo na prosečnog vozača Laste, i pitam je, u srbijanskom duhu: izvin’te, a jel ovaj bas ide u tu i tu ulicu? A ona me gleda i kaže: ne, ni jedan bas ne ide u tu i tu ulicu, jer je jako blizu. Oooookeeej. Podignem đaka da joj kažem da sam ipak bila u pravu i da treba da ide samnom, a ne basom, ona krene da plače, hoće u bas, njena od juče najbolja drugarica krene da plače zato što mora sama u bas… U dve reči: smak sveta.

Odemo kod učiteljice da joj kažem da je neka greška i da mi objasni šta se dešava i učiteljica napravi “ups” facu, slegne ramenima i ne reče ni jedno sorry. Ni jedno. Ni jednom. Uveče na roditeljskom sastanku je rekla da je zbog frke prvog dana došle do male zabune sa prevozom, but it happens.

Pravilo bi bilo da malo ne može da uđe u bas ako njeno ime nije na listi putnika. Da sam ja kojim slučajem zakasnila, može biti da ne bi ušla u bas, ali ko bi je onda vratio do škole? A šta ako je učiteljica sastavila spisak i dala ga vozaču i njeno ime se greškom našlo tamo?

Recimo da je ušla, vozač treba na tom spisku da ima i raskrnicu na kojoj izlazi. I ako je već na spisku ime, onda je tu i neka raskrsnica. Hipotetički, mogla je da uđe unutra i da se vozi. I ona bi bila presrećna što se konačno vozi u magic schoolbusu. I sad, recimo, dođu do te raskrsnice i vozač bi trebala da je preda mami, ali mame nema. Znači dete bi mi ostalo u basu i vratila bi se nazad u školu gde bi je čekala ja sva van pameti, i to je scenario “u najboljem slučaju”. Ali šta ako bi je vozač, u gužvi, gunguli i neznanju ostavila tamo bez provere da li je neko čeka? Desilo se juče, gledala sam na vestima! Srećom da su dete pokupili roditelji nekog drugog deteta i brže bolje ga vratili u školu.

I šta sad da radim? Da budem srećna što je sve ispalo kako treba i da se pomirim sa činjenicom da shit happens i da ne dižem frku? Ili da dignem glas? Protiv koga? Već prvi dan?

Warning: spoilers!!!

Film: It’s all gone Pete Tong
Rating: 9/10 cvetića

Moram prvo da skrenem pažnju da sam na jednom mestu videla da je naziv filma napisan malkice drugačije, sa zarezom
između gone i Pete, što daje ideju da se glavni junak jada Peteu Tongu kako je sve otišlo u tri lepe. Verujem da i
to ima smisla, s obzirom da se Pete Tong stvarno pojavljuje i drži intervju sa glavnim junakom. S druge strane, tu negde u to doba kada je film sniman (2004) a možda je baš film i zaslužan za idiom, kada se kaže it’s all gone Pete Tong misli se na its all gone wrong.

Rizikujem da opet budem zadnja koja je otkrila Ameriku i da pričam o filmu narodu koji ga je gledao pre tri godine.
Whatever. Otkriću neke detalje iz filma, čisto da upozorim, ali to ne smeta mnogo, objasniću zašto.

Frankie Wilde je DJ na Ibici. Jedan je od najboljih, najnadrogiranijih… Ima čak i svoj web site sa čitavom
neverovatnom pričom. Jedan od rekordera u količini narkotika koje je uzimao, kao i rekorder u nespavanju, počeo je da gluvi taman pred snimanje svog novog albuma. Da bi na kraju i ogluveo skroz. Načisto. Ali… Kako je onda uspeo tako gluv da snimi novi album? Eeeeee. Reći ću samo: ključ je u papučama, i ništa više. Ali ni to nije mnogo bitno. Bitno je kako se pomirio sa svojom gluvoćom i kako je na kraju nestao.

Googlajte Frankie Wildea i naići ćete na njegov web site. Čak i na njegove spotove na youtubeu. Frankie,
odaću vam tajnu, u stvari ne postoji. Postoji samo Pete Tong, koji je inače BBC-jev dj, dj na Ibici i producent
ovog filma. A Frankie je imaginarni spoj gomile dj-eva koje je Pete intervjuisao.

Film je dobio nagradu najboljeg filma na Toronto International Film Festival te neke godine kada je izašao i dok ga nisam odgledala, nisam mogla da zamislim zašto, pošto sam na web situ već pročitala čitavu priču. I šta? Pa ‘nako. I tu smo se našli. It’s all gone Pete Tong je film u kome je priča podređena glumi, forama, crnom humoru, bljak humoru, muzici, budalaštinama, semiologiji, apsurdu, glumi, glumi… sve u svemu - film ko stvoren za mene. Urađen u formi “mockumentaryija”, sa sve intervjuima sa menadžerom, drugim dj-evima, klerkovima izdavačke kuće…

Puritanci nek ne gledaju film.

Paul Kaye je neko koga treba gurati napred. Ima već dovoljno godina da bude poznat, ali iz nekog razloga i nije baš. Ovaj film je izneo sam na svojim leđima. Aj dobro, da ne budem nepravedna prema ostalima - skoro sam. Ako ga uskoro ne vidim u još nekom ovako dobrom filmu, pišem peticiju negde i nekome.

Film: Dirty Pretty Things
Rating: 8/10 cvetića

Jedan kolega je iz dana u dan pričao o ovom filmu, ubeđivao me da odgledam najbolji film ikad snimljen, ubeđivao me da je Odri Tutu najbolja glumica ikad, i kad sam odgledala film i došla i rekla mu “e odgledala sam film” on je rekao “koji film?” Tako i ja, da napišem što pre nešto o filmu dok nisam zaboravila o čemu se radi.

Ok, ja se sećam kako je bilo teško biti novi imigrant, ali nikada nisam bila politički, i ne u Londonu. I nisam se
nikada našla u tako teškim i bezizlaznim situacijama kao likovi u ovom filmu. Ili možda jesam ali mi to tada nije
izgledalo tako crno? Jesam li ja to optimista?! Enivejz, Nigerijac i Turkinja rade na crno u jednom hotelu u
Londonu i nekako sve kreće naopako kada on jednog dana nalazi ljudsko srce u wc šolji jedne sobe. Ima tu malo rupa u scenariju, mada nisam sigurna da li su namerne ili ne. Posle prve pojave Srceta u glavnoj ulozi, ono se malo
povlači u stranu, da bi isplivala socijalna priča o njihovim imigrantskim problemima koji se pojavljaju baš
neposredno posle Srceta. Zatim, malo meditiramo o njihovom prijateljstvu i nazirućoj platonskoj ljubavi. Zatim se
jedemo zbog problema u kojima su se našli zbog imigracionih vlasti i odvratnih starih imigranata. Deluje kao da im nema spasa. A onda Srce ponovo izlazi na pozornicu i rešava stvar. Srce kao superheroj, ili tako nekako. U stvari bubreg. Jer oni otkrivaju da se u hotelu u stvari vrši preprodaja bubrega. Prodaš svoj bubreg, dobiješ nešto sa cenovnika. Jedan bubreg košta: a) 10,000 funti b) engleski pasoš. A Nigerijac je nekad bio hirurg. A lošim momcima treba novi hirurg.

Potresno je, ljupko je u nekim momentima, tragično. Bilo je momenata kada sam osećala da bi mogla sada da ustanem i
podignem ustanak protiv ljudskog smrada. Neki smradovi su čak imali i ime, iz mog ličnog iskustva, ali ovde se ipak
radilo o konkretnoj vrsti smrada, kakve ja, na sreću, ipak nisam poznavala. I tako sam nekako došla do zaključka da
ovo jeste dobar film. Jer budi u tebi potrebu da se pokreneš i reaguješ. A onda, s druge strane, čitava situacija zbog koje bi da ustaješ je tako daleka i, iako realna, ono ipak nekako nedostupna običnim smrtnicima, da mi ta skupljena energija i nagon da dignem glas ostaje protraćena tu ispred televizora.

I onda je prošlo nekoliko dana, nekoliko nedelja i ja se sad mučim da se setim o čemu se radi.

Odri Tutu - jako dobra. Chiwetel Ejiofor - outstanding!

Film: Constant Gardener
Rating: 5/10 cvetića

Mislim, stvarno.

Nisam ni sumnjala da se Afrikanci ne koriste kao pokusni kunići. Ako je film trebalo da podigne na noge nekog ko to
još nije znao, da taj neko kaže a-ha, jel tako, e sad ću sve da vas pohvatam, onda ne bih rekla da je uspeo. Ako je
trebalo da izazove skandal, ne bih rekla, mada možda nisam u toku, možda je neko raskrinkan, možda je neko otišao u
zatvor zbog tog filma, možda se ružičasti slonovi sa roze krilima pentraju po drveću u mom dvorištu…

Ostaje mi da film posmatram isključivo kao film, a ne kao pokučaj menjanja sveta. I jedino što mogu da kažem je da
postoji jedan neverovatan momenat u filmu zbog koga sam imala neki tupi osećaj nemoći. To je onaj momenat kada lik
Ralfa Hejnsa želi da spasi malu sudansku devojčicu od nadolazećih bandita, ali pilot aviona kojim beži mu ne da da je uvede unutra, jer je to protiv protokola, kada on nudi sve pare koje ima pilotu, pilot uvređeno odbija, a onda sama devojčica kreće da trči nazad prema selu i svojoj neizvesnoj sudbini. Verovatno ne bih shvatila težinu scene da nisam u toku sa stanjem u Sudanu: sva deca po selima noću spavaju na kamari, u jednoj prostoriji, da bi ih tako zaštitili od bandi koje upadaju u sela da bi ih popljačkali, ali pre svega da bi odveli malu decu. Od te dece prave belo roblje, vojnike, sex slaves… A onda, dok sam gledala tu scenu stegnutog grla, pala mi je na pamet i jedna fotografija malog deteta, oko dve ili tri godine starog, koje čuči, a pored njega stoji lešinar i čeka da dete umre. Dete i njegova familija su krenuli na put dug nekoliko kilometara do vode, ali pošto je dete bilo najgladnije, najslabije i najsporije, porodica ga je ostavila kao kolateralnu štetu da hoda kako može i možda ih stigne, a možda umre usput. Onda je naišao taj fotograf, slikao ga, ostavio ga, i postao poznat zbog te fotografije. Onda je postao još poznatiji kada se ubio, jer detetu nije pomogao.

Mislim da Constant Gardener muze dosta ova dva fakta, ali da onaj ko nije upućen u sve to neće shvatiti paralelu i
steći uvid u težinu horora koju Afrikanci žive. Tu dakle, film gubi svoj smisao. Ipak, samo zbog podsećanja dobija
5 cvetića od mene, i ni zbog čega drugog.

A onda, takav šupalj scenario nisam skoro videla. Da li je neko objasnio zašto se njegova žena obrela na mestu svog
ubistva, onom istom dalekom, nenaseljenom, aligatorskom jezeru, gde je i on došao da umre? Lepo je sela u kola,
otišla kod onog doktora, ispričala se s njim, i onda svom vozaču rekla vozi me u sred ničega. I kako je to zadnje
famozno pismo, koje je čitano na Ralfovoj (puj puj daleko bilo) sahrani, došlo do bilo koga? Kako to da
dvadesetčetvorogodišnja devojka, tj. mlada žena, ima toliki ego, kako to da je iko uopšte uzima za ozbiljno? I
tako, imam još gomilu pitanja. U stvari nemam, baš me briga za odgovore.

Maskirati film o nepravdi koja se vrši u Africi u neku bljutavu ljubavnu priču, da bi bila lakše varljiva za
narodne mase, je travestija.