Just a perfect day / Problems all left alone

Posted: август 3, 2010 in Uncategorized
Ознаке:, ,

Putovanje metroom otvori nove vidike, nekad podseti na stare. Danasnja voznja je prijala. Ljudi okolo su citali knjige: starija Indijka knjigu na engleskom sa jos starijom Indijkom u sariju na korici. Mladji muskarac je citao neki knjigu koju je prineo jako blizu ocima. Vijetnamka je citala knjigu na vijetnamskom jeziku sa koricama umotanim u celofan. Mladja kineskinja je citala skripte. Druga mladja kineskinja je nosila jednostavnu i elegantnu crnu haljinu i dremala dok joj je iz ruke polako klizila kesa sa kuvanim kineskim dumplingsima. Mlada devojka braon koze je igrala igrice na svom DSu. Prelepa, mlada devojka, bele boje koze i ljubicaste boje kose je slala poruke sa blackbarrija i mirisala na bezbriznost, lepotu, mladost, nadu i bolje sutra, al necije, ne moje. Svima sam zagledala ocne kapke i niko nije imao izbuljene oci, sa nadutim kapcima, niti mu je vrat bio otecen. Kako onda svuda pise da 70% ljudi ima problema sa stitnom zlezdom, kada ja jos nigde nisam videla nikog ko lici na mene, a ja na zabu?

Malena je bila opcinjena cinjenicom da metro stanica Davisville nije pod zemljom i tresla je znacajno glavom kada je zena koja je vozila kola metroa rekla “Bloor” i ona prepoznala ime stanice na kojoj izlazimo. Primetila je da zena vozi subway i da to radi odlicno. Mora da je to tesko, kao voziti auto i sigurno je morala mnogo da se priprema za to. I think that she is doing her job really well.

Ne znam od koga je naucila lepe manire, ali od nas dvoje sigurno nije. Znam da je popularno mrzeti skolu u koju ti deca idu i pogotovo njihove uciteljice, ali rekla bih da je jedino od uciteljice mogla da nauci da bude tako fina. Kad sam joj jednom nervozno rekla “pomeri se!”, odgovorila mi je “you could just say excuse me”. Kad sam joj jednom rekla da je dosadna, odgovorila mi je “Well, I still love you”. Kad sam pitala jel mi ove naocare za sunce uvek stoje katastrofalno kao na ovoj slici, rekla mi je da mi uzivo stoje mnogo lepse nego na slici i da sam i inace jako lepa. Da ne lici toliko na oca, i da je u porodilistu nisam izgubila iz vida ni jedne sekunde, pomislila bih da su mi uvalili necije tudje dete, a da moje pravo dete sada mrzovoljno nekom zagorcava zivot ironisuci.

U muzeju smo videle zemljanu armiju Prvog kineskog cara, prvog ujedinitelja provincija koje cine danasnju Kinu, iz dinastije Qin. Onog istog koji je sagradio Kineski Zid. Oko 2000 zemljanih statua ratnika, konja i kocija u prirodnoj velicini je do sada iskopano u nalazistima oko careve grobnice. Predpostavlja se da ih ima ukupno oko 8000. Sama grobnica je jos uvek netaknuta i izgleda kao brdo koje je prekrilo neku malo manju piramidu. Arheolozi pokusavaju da stvore uslove u kojima grobnica ne bi propala za vrlo kratko vreme posle otvaranja.

Sve careve konkubine koje do tada nisu imale porode su sahranjene zive s njim, kao i majstori koji su radili na izgradnji iste. Prica se da kroz grobnicu prolaze potoci zive, koje su tu izlivene da bi predstavaljale sve velike reke Kine. Geoloska merenja terena pokazuju prisutnost zive u mnogo vececoj koncentraciji na brdu nego oko njega. Grobnica je trebalo da bude visoka 165m ali su radovi stali kod 55m zbog seljacke pobune. U vreme izgradnje grobnice, smatra se da je car Qin Shi Huang mentalno oboleo. Od pocetka svoje vladavine okrenut izgradnji, pred kraj zivota mu je to postala manija. Njegovi veliki poduhvati izgradnje puteva, brane, Kineskog Zida i grobnice, sve u skoro isto vreme, doveli su zemlju skoro do propasti. Seljaci, iznureni dazbinama, digli su bunu, te je car morao da posalje radnike sa svoje grobnice da se bore sa seljacima. Buna je suzbijena, ali rad na grobnici nije nastavljen.

Danas u Kini pokusavaju da naprave replike glinenih vojnika istog kvalilteta, ali jos uvek nisu pronikli u sve tajne iz vremena dinastije Qin. Svi vojnici, koji su nekad bili obojeni u razne boje, danas imaju identicnu sivu boju koja govori o kvalitetu procesa. Pravljeni su iz tri dela, peceni na idealnoj temperaturi, a zatim sklapani. Nisu pravljeni u jednom istom kalupu, jer su svi vojnici razlicitih lica. U ROM-u su bili izlozeni dva generala, jedan konjanik sa konjem, jedan vozac bojnih kola (visok cin) i konj iz zaprege bojnih kola, jedan strelac koji kleci, i jedan pesak.

Na izlazu iz dela muzeja gde su ove statue bile izlozene, nalazi se mali gift shop. Pored knjiga o Kini i Qin Shi Huangu, prodaju se majice sa likom jednog od ratnika, solje sa likovima 6 ratnika, cegeri za namirnice sa oznakom ROMove izlozbe, kineski porculan, feng shui knjige, svasta nesto sa kineskim slovima, sarama, ukrasima… Znajuci, ipak, da je ovo znacajna ustanova koja svoj novac koristi na iskopavanja dinosaurusa u Alberti, otkupom takvih znamenitosti kao sto su ratnici od terakote, Dead Sea scrolls, neolitske venere iz Lepenskog Vira i religijske posude iz neolitske kulture iz danasnje Ukrajine, odlazim prvi put da ne kupim nista. Cisto obecanje sebi, iako protivno mog principa da ulazem u kulturu.

Diniosaurusi impresivni kao i uvek i dete vazda srecno sto ih vidi.

Zatim ritualno iskopavanje dinosaurusa u decjem delu muzeja. I razgledanje prirodnog dela muzeja, plasenje mame bubama i ubedjivanje mame da udje u pecinu sa kobajagi sismisima, jer “they are not real, don’t be scared mama! Daj da ti drzim ruku”.

Izlazeci iz muzeja razmisljam kako gde god covek da ode, pa eto i dva dana ranije u hotelu na dva sata voznje od kuce, uvek se naleti na nekog ko prica tvojim jezikom. Ali za sve ove godine odlazenja u Royal Ontario Museum samo sam jednom cula taj isti jezik, i to u restoranu muzeja.

S obzirom da sam na odmoru, i s obzirom da je blizina Yorkvilla prosto bolna, morala sam da obidjem Yorkville i Cumberland eriju, ali naravno iskljucivo one prodavnice na kojima je bilo nalepljeno SALE velikim slovima. Kada sam shvatila da je to samo navlacenje, nisam htela da udjem ako ne pise i koliko procenata je taj popust. Pa sam onda suzila izbor na samo prodavnice gde je pisalo 70% OFF. I tako udjem u Vivien Shyu i krenem da razgledam. Ruku na srce, to je bila jedna od retkih prodavnica gde se prodavacica uljudila da me pozdravi, ali sve jedno nisam mogla da se ne setim prica nekih prijateljica koje su imale tu nesrecu da rade po skupim buticima. Kolaju price okolo da su prodavacice u takvim buticima veci snobovi od onih zena koje u takvim buticima i kupuju (ali iskljucivo preko telefona). Pipkajuci tako svasta nesto, i trudeci se da se ne hvatam bar prvo za cenu, razmisljajuci da li radim nesto sto ne treba po njihovom kodeksu, da li vec ima neku pricu o meni koju ce ispricati koleginici iz butika pored, kad zazvoni joj telefon. I ona pocne da prica: “o, zdravo, da, kako si? Ne, nije problem uopste. Nisi me prekinula, nisam bila na rucku. Mi nemamo pauzu za rucak. Ali nema veze, ja ionako nisam veliki ljubitelj hrane.”

Da, malo se stidim sto sam smatrajuci da sam posmatrana u stvari ja bila ta koja je posmatrala, i sto sam misleci da se prica o meni ko idiotu, ja napravila pricu i sada prenosim abrove. Da, stidim se, ali prezivecu.

U povratku nazad: decko sa crvenim Mohawkom, devojka sa obrijanom glavom, devojka u starkama do ispod kolena, opet neka kineskinja u elegantnoj i jednostavnoj crnoj haljinici, istetovirana rokerka sa iPodom u usima iz koje na daljini od 5m cujem nesto zajebano, uvrnuto ozbiljan kinez sa preozbiljnim naocarima… Sve u svemu – normalan svet. Pravi svet, malo drugaciji od onog koji sam navikla da srecem na poslu. Ipak, volim moj svet iz ulice. I to je realan svet, iz moje price. Iz price ljudi sa malom decom i velikim izdacima, garazama punim decjih igracaka i preraslih bicikala, koji se trude sto bolje mogu da zive sad bez obzira na obaveze, a ne da cekaju bolja vremena. Mogu da se kladim da bi svi mi iz ulice pre nekoliko godina bili sasvim prispela bratija u metrou punom zamisljenih i uvrnutih ljudi. I sada bi, samo kad bi imali vremena.

Koliko njih mrzi taj metro u kome se vozi? Koliko njih misli da sam luda sto im zavidim?

Malena i ja smo slozne: od svih stvari koje smo videle danas – lepa devojka sa ljubicastom kosom, bolno mlada i bolno lepa, onako prirodno lepa da ostavlja utisak da je takva iskljucivo zbog mladosti, da bi svi mogli tako da nas je bog pogledo kad je trebalo – ta devojka je bila najjaci utisak citavog tog dana.

Digitalno doba

Posted: јул 15, 2010 in Uncategorized
Ознаке:

Slusajuci audio knjigu Committed, saznala sam za jednu drugu knjigu – The People’s Act of Love od James Meeka. Audio knjiga koju slusam je u mp3 formatu i slusam je iz dva razloga. Prvo, jer ne vidim dobro i moram da smanjim citanje. Drugo, jer sam na poslu i sa slusalicama u usima i pomeranjem misa po ekranu, kliktanjem s prozora na prozor, mogu da zavaram nekog da izgleda kao da radim i slusam muziku. Dakle knjiga u digitalnom formatu.

Odem na Chapterov web site da vidim da li lokalna knjizara ima The People’s Act of Love i ispostavi se da nema, ali je moguce kupiti knjigu u eBook formatu za $5.99. Knjigu mogu da citam na desktopu, na smartphonu, ili na nekom od postojecih eReadera.

Koliko bi mi zivot bio laksi kada bih mogla organizovano da kupujem eBooks, mislim se ja. U mom zivotu punom selidbi, uvek su najveci problem bile kutije s knjigama i citav plan oko selidbe se vrteo oko toga ko moze ili hoce da ih nosi. Jednu citavu godinu zivota sam provela ne kupujuci ni jednu jedinu knjigu zbog ocekivane selidbe u devetom mesecu trudnoce. I dok razmisljam tako da li bih ikada mogla antikvarni miris knjige, njihovu prostu prisutnost, osecanje da zivot ima smisla zbog cistog postojanja knjige na papiru da zamenim jednim eBook readerom, pade mi na pamet kako vec odavno ne kupujem cd-ove, kako vec odavno ne stampam fotografije, kako vec odavno ne iznajmljujem filmove vec ih downloadujem, kako ni jedno slovo mog pisanja nemam na papiru vec po kojekakvim serverima u Kini i gde sve ne. Kad bi se sutra desilo neko cudo i unistilo samo ljudska bica i hard drajvove, neka nova bica i civilizacije koje bi dosle posle nas, pod predpostavkom da im treba vekova da dostignu nas nivo tehnoloskog razvoja, bili bi ubedjeni da su na ovoj planeti ziveli neki ljudi, neka bica, koja nisu imala ni trunke individualnosti. Neki ljudi koji su se divili slikama nekolicine slikara, gradjevinama nekolicine graditelja, a svoj svakodnevni zivot provodili iskljucivo u potrazi za hranom i parama.

Niko ne bi znao o armiji citalaca koji posveceno citaju, podvlace, analiziraju i komentarisu knjige u svojim readerima i na svojim blogovima. Niti o armiji pisaca koji izdaju sami svoje knjige u eBook formatu jer je tako jevtinije, i koji se sastaju po forumima i web sajtovima napravljenih od pisaca za pisce da bi jedni drugima muzli novac. Niti bi ko znao o bataljonima muzicara koji sve svoje drze na cdovima, stickovima, hard drajvovima i myspaceu, sto je opet neki server negde u dalekoj Kini ili Indoneziji. Koliko bi milenijuma proslo pre nego sto bi ta nova civilizacija shvatila da je nekad postojalo nesto sto se zvalo “cloud computing” sto nam je olaksalo zivot ali nam je isto tako ubrzalo proces zaboravljanja?

Drzimo nam palceve da se tako nesto ne desi.

Al ajd sad uzmi pa isprintaj ovo ako smes, ako ti nije zao da ubijes jos jedno drvo koje nam vec fali iako je tu.

Posted: јануар 17, 2009 in nasledje

Ima tacno godinu dana od kada sam zadnji put bila kuci. Mislim, “kuci”, ili kuci, nisam vise sigurna. Onamo odakle sam ponikla, bolje reci. Bilo mi je dosta svega ovde, nisam vise mogla da disem u braku, na poslu, medju prijateljima, pa sam spakovala kofere, trudni stomak i dete i otisla nazad u kucu mog detinjstva. U moju prvobitnu porodicu. Disfunkcionalnu i takvu kakva jeste, gde ti svi sole pamet, znaju bolje od tebe, gde ti kazu “ta tvoja Kanada” ko da sam je sama gazala, gde se vredjaju kad kritikujem Srbiju, gde me vole bez obzira sto me smatraju otudjenom i odakle se vratim sva srecna i puna zivota. Kad god odem docekaju me nove price iz sire familije: svako svaciju brigu vodi, svi misle to ne treba tako vec ovako, ovaj reko ovo a ne ono, pojma nema, kako su ovi mogli ovako, pazi ovog sto je ovo… Podsetim se zasto prija biti na tolikoj udaljenosti. A opet, to guranje nosa u tudje stvari, izbijanje tudjeg nosa iz svojih, to je ono uz sta sam odrasla, ono zbog cega sam se osecala kao deo neceg malo veceg. Zbog tog osecanja pripadnost svojoj siroj familiji, nisam nikad imala potrebu da se dokazujem i kao pripadnik neceg veceg. Zbog te moje velike, sveznajuce familije, vazda sam se ljutila kada naletim na nekog drugog ko se ponasa kao oni. A nije mi familija.

Glavni oslonci sve te gungule bili su dvoje matoraca, metuzalema takoreci. Prvo je zenski metuzalem oboleo u 93. godini i kada sam pre godinu dana otisla, glavni pokretac je bio pozdrav sa njom. I stvarno, umrla je letos. Ali drugi metuzalem, iako malo mladji od onog zenskog, tek u 86. godini zivota, je izgledao tako vitalan i zajeban ko uvek, opet me je zezao i nervirao ko i kad je imao samo 72. da mi nije ni palo na pamet da bi to mogao da bude zadnji put da vidim i njega. Sest meseci posle zenskog, umro je i muski metuzalem. I meni je to nekako palo teze. Nisam ocekivala, nije bio bolestan, samo je bio usamljen i star. Mama kaze moze biti da je srce polako otkazalo od starosti, a mozda i od tuge. Palo mi je tesko jer je bio jedini deda koji je bio uvek tu kad zatreba i koji me voleo kako se unuci samo vole, dok sam divnih baba imala na pretek. Jedini muskarac koga znam koji je bio dzentlmen, i da nije bilo njega, mislila bih da je homo balkanikus jedini moguci kalup za ljude oko mene.

Svi umiremo sami. I nana je umrla sama, iako je deda bio s njom. A deda je pogotovo umro sam, u bolnici, uplasen. Sutra cemo svi tako. Bitno je samo ne biti uplasen. Ali kako? Kako da ja uopste znam kako je coveku na samrti i da li se seca svega lepog ili samo onog propustenog? Sta ako je onaj zadnji fles u stvari fles zivota koji nismo ziveli, a mogli smo? I sta ako zbog toga, shvatajuci sta je propustio, covek umre u bolu i patnji? Ili je to samo boljka ovih mojih godina, ne i devedesetogodisnjaka koji su ostavili generacije iza sebe i odavno su rascistili sa svojim prioritetima? Ili s tim nikad ne raskrstis koliko god da si star? Imala sam toliko pitanja za njega, a i on je imao mnogo toga da kaze. Samo ne ono sto ga pitam, jer bio je malo nagluv, a nije hteo da prizna…

Nije strasno, ide se po redu (kuc kuc i puj puj). Odose oni, ali novi dolaze. Svi se nadaju da ce ostali za njima po redu. Ali ovo je cetvrta smrt u zadnjih sest meseci. Odlaze polako ljudi koji su definisali moje detinjstvo, a sa njim i moje detinjstvo polako nestaje, nemam vise pravo da ga spominjem, jer je sve manje ljudi koji ga se secaju. Umesto toga, radimo svi na srecnom detinjstvu neke nove dece. Odjednom me je uhvatila neka manija da svojoj deci moram da obezbedim sto vise vremena sa babama i dedama, tetkama i tecama, moram da im obezbedim uspomene i beskrajnu ljubav koja se tako dobija. U cemu je onda poenta biti ovako daleko?

Nas dvoje, troje…

Posted: октобар 11, 2008 in metafikcija

Ti sedis u hladnoci/toploti svoje (radne/dnevne/decje) sobe, vrlo moguce za laptopom, ali je verovatnije za desktopom. Na google readeru si video da sit-a-bit ima novi post te si kliknuo da vidis sta sam napisala. Niko ne zna da me citas, to krijes i sam od sebe. Neke stvari su nedopustive. Kao na primer citanje ovog teksta. Jer, ti mislis da sam to ja, i mislis da nista ne valjam. Ti zamisljas da sam ja upravo ono sto pisem, ili sto sam napisala nekada negde, neka usamljena recenica koja, verujes naivno, pokazuje ko sam i sta sam. Ali moram ti reci iskreno: ova sto pise – ja je ne znam. Ona i mene iznenadjuje, nekada agresivnoscu, nekada gluposcu, a nekada cak i mudroscu. Uglavnom me iznenadjuje njen smisao za humor i ironiju. Ona pise jos i neke stvari koje ne stavlja na blog – tu je tek cudna. To nema nikakve veze sa onim sto sam ja. Ili je ona u stvari ja, a “ja” sam ona druga, ona sto ne pise, jer u ovom momentu ja pisem.

Ona sto ne pise voli (svoju) decu i zivotinje, smatra sebe ljubiteljem kucica iako je uvek radije delila stan sa mackom, veruje u humanost, mnogo je samokriticna, stidljiva, kada prica pomalo zamuckuje, treba joj puno vremena da donese odluku, jednog minuta voli svoj zivot, sledeceg masta o tudjem, voli pivo, ubedjena je da uvek moze da radi na tome da postane bolja, odgovornost smatra svojom najvecom vrlinom… Ova sto pise ima morbidnu mastu, egzibicionista je, najbolje pise uz vino, boji se nekad da napise sve ono sto joj padne na pamet, mozak joj brzo radi, ali joj je gramatika losa, samouverena je, nekada stane i ne zna kuda dalje, koji stav da nastavi da brani, a koji da napadne, da li da promeni strane cisto zajebancije radi, voli da zbunjuje sagovornike, voli da se igra. Ova sto pise shvatila je da svojim pisanjem moze da manipulise tudjim misljenjem, ali iskljucivo o njoj samoj. I nije jos sigurna sta zeli da radi sa tim saznanjem. Zna jedino da joj nije stalo da je svi vole. Jer, ono najvaznije sto je shvatila je – da ni Ti ne postojis. Ti imas zensko lice, kratku kosu i naocare. Koristis laptop. Nekad sedis s njim na kaucu u dnevnoj sobi, dok citas, a nekad za radnim stolom u kuhinji iznad koga na zidu stoji okacen znak:

Sit-A-Bit

Roadside rest stop

Oko tebe je gomila papira i totalno si neorganizovan. Fale ti fijoke. Fijoke za papir, fijoke za uspomene, fijoke za klasifikaciju. Ti si neutralan i nije ti stalo da stvaras misljenja na osnovu nekoliko procitanih redova, jer si dovoljno inteligentan da znas da je to sve iluzija. I da nije ni bitno. Ti biras bitke, sto ce reci trudis se da u njih ne ulazis bespotrebno. I tebe Ova Sto Pise ceni. Ne. Voli! Jer tebi ima da zahvali sto ima zelju da pise.

Biti u toku

Posted: септембар 17, 2008 in histerija

Nekada davno, pre adolescencije, pre rata, pre mnogo cega, mastala sam da zivim na severnoamerickom kontinentu, cak mi je i sat u sobi pokazivao bostonsko vreme. Nisam mastala o velikoj kuci i bogatom muzu, vec mi je motiv bio: obavestenost! Nisam mogla da oprostim sebi stalno kaskanje: neobavestenost o novim trendovima u muzici, pisanoj misli, filozofskoj misli, umetnosti… Stvarno je bilo frustrirajuce stalno saznavati novine sa par godina zakasnjenja, onoliko koliko je rts-u trebalo da otkupi filmove i serije koji su bivali jevtiniji kad im prodje prime, ili napadati bibliotekare da ti kazu sta to ima novo a dobro, sa naglaskom na NOVO. Novo je bilo tek kada bi proslo cenzuru, a cenzori su bili neki mnogo bizi ljudi, za sve im je trebalo po par godina.

Onda sam dosla ovde, igrom slucaja. I to bas u vreme ekspanzije globalnog tracanja.

I sinoc, 16. septembra, sedim ispred jednog kafea i cekam prijateljicu. Narucila kafu bez kofeina i listam torontovski besplatni, relativno leftisticki, pomalo new age, definitivno po ukusu nove radikalne omladine koja glasa za Green Party, vozi bicikle, ne jede meso i kontemplira o anti-globalizmu casopis Now, i u rubrici o desavanjima po gradu ugledam ovo: u Harbourfront centru gostuje Hanif Kureishi i cita delove iz svoje nove knjige! Srce mi preskocilo, vec planiram da odem u kupovinu i vidim sebe u nekoj haljini neonsko roze boje, da nema sanse da me ne primeti, kad mi je pogled presao na sledeci red.

A tamo pise: September 15, 2008 @ 7:30 pm.

Eeee…

Cas dosadjinstva

Posted: септембар 5, 2008 in kucna radinost

I tako, malo po malo, postadoh desperate housewife. Nije da se zalim, bar znam da necu to dugo biti, ali me krasi ona jedna karakteristicna osobina ocajnih domacica, a to je da mislim da su sve druge ocajnije od mene. Primetila sam da u mom blizem komsiluku samo jedna zena radi, plus ja za godinu dana, sve ostale bleje kuci. Neke s decom, jer su deca mala, neka bez dece, jer su deca porasla pa idu u skolu, ali i dalje bleje. I sve se hvale da tezeg posla od ovog nema, i ni jedna ne moze da smisli one druge komsinice kojima je uvek iz nekog razloga mnogo bolje lakse nego ovoj koja prica. Te da bih izbegla ogovaranja, ustvari, iskrenije, da bih izbegla da im ja budem predmet ogovaranja, jer sto vise vremena provedem s njima to je sigurnije da ce bar jedna od njih prozreti da im glumim finocu i pronicljivo progledati kroz moj gvozdeni oklop i videti tugu i ocaj koji mora da cuce iza moje srecne fasade mlade mame, pa ce onda sigurno uci u sve tajne mog braka koji je samo naizgled srecan i to sto jos uvek imam sta da pricam sa muzem je verovatno zato sto se stalno svadjamo ali nas niko ne razume pa ih zavaravamo veselim tonom kojim se svadjamo… e da bih izbegla da mi cover bude blown, a i da bih se otarasila viska kila, ja krenem svaki dan, weather permiting, u setnju po sirem i daljem komsiluku. Jer…

… ja sam bastovan u pokusaju. Nista mi ove godine nije uspelo. Ni sadnice paradajiza, ni gladiole, ni asiatic lilies, cak ni cvece koje sam prosle godine zasadila. Kad je na kraju nesto i niklo, nigde cveta nije bilo, do pre neki dan. Neka dva lepa cveta unistio je postar cizmom po sred cvata jos proletos. Asiatic lilies su mi pojele neke crvene bube koje jedu samo i iskljucivo asiatic od svih ljiljana, a asiatic je jedino sto ja mogu da sadim da se ne bih onesvestila od smrada svaki put kada otvorim ulazna vrata, jer asiatic lilies jedine ne smrde, tj. ne mirisu, tj. nemaju nikakav miris…

Ogavne bubetine pred parenje

Ogavne bubetine pred parenje

Gladiole kako procvetaju tako polegnu po zemlji.

Muskatle unistio grad.

Kao i ruzu.

Jasmin vec dve godine nece da cveta, ali uskoro nece moci da se udje u kucu od njega ako ga pod hitno ne podkresem, medjutim to jos uvek ne smem jer bojim se da ce da mi prozre namere i obavije svoje ogavne grane oko moga vrata i stegne jako, jednom kada se, ne sumnjajuci nista, budem mucila da otkljucam vrata, koja je on, sigurna sam, sjebao…

A ima i nekog cveca kome ne znam ime, niti se secam slike na pakovanju od lukovice, ali znam da treba da ima cvet neki na njemu. A on se ne pojavljuje.

A ima i nekih lukovica u zemlji koje se nikad nisu pojavile iznad zemlje. A mozda sam ih i iscupala misleci da je korov.

E al kad je niklo to sto je niklo, a nigde cveta, onda shvatim da mi je basta sirotinjska. Sve same dugogodisnje biljke. I da je ruzna, da mi treba bolje planiranje. Te tako ponesem fotoapart u tu moju setnju kroz malo burzujskiji komsiluk, da vidim kako to radi raja koja ima para za jednogosnje biljke svake godine, ili bar bastovana.

Skroz zeleno, a ipak lepo. Ukusna upotreba hoste.

Skroz zeleno, a ipak lepo. Ukusna upotreba hoste.

Nice. Very nice. Ovo s leve strane sto lici na suze pogotovo.

Nice. Very nice. Ovo s leve strane sto lici na suze pogotovo.

Mogla bih i ja ovako, imam taman jedno 'vako drvo. Ako nije mnogo skupo.

Mogla bih i ja ovako. Ako nije mnogo skupo.

I tako, malo po malo, stignem svojoj kuci, a tamo jedna od ovih mojih ocajnih domacica sredjuje svoj front yard:

Mnogo je vredna, vidi se po dvoristu. Jedino se ne vidi pivo kojim zaliva cvece.

Mnogo je vredna, vidi se po dvoristu. Jedino se ne vidi pivo kojim zaliva cvece.

I za kraj: kliknite ovde (ne radi embed sa snl sajta)

Navijacica

Posted: август 12, 2008 in Uncategorized
Ознаке:

Moja ovisnicka priroda je ljuta sto sam je svesna pa joj nikad nista ne dam. Taman kad ona krene da mi zabija noz u ledja, ja se na vreme okrenem i kazem “swiper, no swiping!”. Ako nisam navucena na cigarete, onda je to kafa, ako nije kafa, onda je cokolada, ako nije cokolada onda su suve kajsije… Trenutno sam na suvim kajsijama. S druge strane imam zavisnost od raznih web aplikacija. Ako nije irc onda je blog, ako nije blog, onda je sudoku, ako nije sudoku, onda je facebook… Trenutno sam na facebooku. S trece strane: zavisnost od medija. Taman se skinem sa kompjuterskog monitora, navucem se na televizijski (televizija i/ili filmovi). Skinem se s njega, kompjuter me opet gleda, a ako nije to onda je knjiga. Trenutno mi vazda o pojasu visi neka knjiga, da ne tracim vreme ako moram na rukama da drzim bebu da bi spavala…

Ali poenta je da sam se uspesno skinula sa televizije tako sto nemam ni satelitsku, ni kablovsku, vec dobru staru antenu, preko koje imam cak tri kanala koja sam jedino gledala onda i kada sam imala kablovsku. Razlika je u tome sto kad imas kablovsku ili jos bolje satelitsku, i kad traje Olimpijada, imas izbora pa mozes da gledas neki od sportova koji te zanima, ne moras da zavisis od imbecilnog CBC-a i njihove selekcije sportova koja podrazumeva da ce, recimo, prekinuti fudbalski mec da bi prikazali macevanje.

Прочитајте остатак овог уноса »